Svet u meni

„Svet u meni“ istražuje prostranstva i bogatstva sveta u nama. Bavi se pitanjima razvoja individue ali i kako uskladiti svet u nama i svet oko nas i pronaći ravnotežu izmedju to dvoje.

O psihologiji i psiholozima i slicnim cudacima

svetumeni | 16 Februar, 2018 21:37

O psihologiji ,kao  nauci i  psiholozima  postoje mnoge nedoumice i mitovi   a, samim tim ima i  pogrešnih  uverenja.  Mnogobrojni su razlozi za to .A,  knjige, mediji i Holivud su doprineli tome da se neki od mitova održe do danas –neki čak i učvrste.

jedno od  najrasprostranjenijih i u našoj kulturi i dalje duboko ukorenjenih shvatanja je da  psihologa posećuju samo oni sa kojima nešto ozbiljno nije kako treba. A, to  je prilično daleko od istine.Ali krenimo redom . :)

Čime se bave psiholozi

Na početku, možda će biti najbolje da razjasnimo čime se ustvari bave psiholozi.

Tačno je  da se izmedju ostalog, psihologija bavi i psihopatologijom kao i da postoje psiholozi  ili psihijatri  koji se bave psihoterapijom nakon što su   se za to dodatno obučili . Inače, obuka za psihoterapeute traje više godina, nakon čega je potrebno da prodje i period u kome se terapija radi uz superviziju mentora a, tek nakon toga psihoterapeut radi sam. I, već kada pominjem psihoterapiju , da li ste znali da je sastavni deo procesa pripreme za posao psihoterapeuta i to da i  onaj ko se školuje za ovo zvanje mora i sam da prodje terapiju?Za to ima više razloga a, onaj da je najbolji način da vidite kako je to biti "sa druge strane" je da kroz to prodjete sami  ali to nije  jedini niti najvažniji razlog.

Pored, psihoterapije, za koju bi se moglo reći da postoji kao vid lečenja postoji i savetovanje i trening životnih veština ili popularnije Life coaching.  Savetnici se bave različitom problematikom.  Sigurno ste čuli za neke od ovakvih savetovališta.  navešću neke od njih :  bračno  savetovalište,škole roditeljstva, savetovalište za mlade.

U savetovališta odlaze ne samo oni koji imaju neki problem sa kojim nemogu da se sami izbore, kao što su na primer brakovi koji prete da se rasture, već i oni koji žele da nauče nešto novo i da tako unaprede svoja znanja ali i poboljšaju kvalitet života. Tako na primer  škole roditeljstva posećuju i roditelji čija deca nemaju problema u ponašanju ili razvoju već jednostavno žele da nauče više o razvoju dece, vaspitanju ili da usvoje nove , bolje načine komunikacije.

Pored, svega psihologe možete pronaći u vrtiću, školi ali i na nekim manje poznatim mestima kao što su sportski klubovi, velike firme, na poslovima vezanim uz marketing.

Psiholozi mogu da predaju u školama ili na fakultetu ali i da se posvete istraživanju. I , naravno nezaobilazan deo poslova psihologa je i testiranje – od onog koji se radi pre nego što dete krene u školu, preko procene da li je neko sposoban za vojjsku do  testova ličnosti ili inteligencije.

Ko onda ide kod psihologa ?

Tačnije bi bilo reći , u kojim situacijama i u kojim stanjima bi poseta psihologu mogla biti od pomoći . Pre svega, psihoterapija ili savetovanje, zavisno od problema, se savetuje svima koji imaju neki problem. Pod, problemom se podrazumeva sve od fobija, anksioznosti do problema u partnerskim odnosima ali i u onim situacijama kada se suočavamo sa gubitkom voljene osobe,tokom i nakon razvoda,   ako je neko žrtva nasilja , nakon traumatskih dogadjaja, teških dijagnoza i sl.  

Ovde je ključna reč "problem " jer ovde se radi samo o tome da je po sredi problem a, probleme priznaćete imamo svi u životu.

Pored toga, na psihoterapiju odlaze i osobe koje  imaju psihičkih problema.Kao i kod bilo koje organske bolesti i one odlaze kod lekara , stim što u ovom slučaju  je to psihijatar kao specijalista. U velikom broju slučajeva uz  lekove ide i psihoterapija (ili bi barem tako trebalo da bude) i praćenje od strane psihologa. Ipak, važno je istaknuti da najveći broj osoba koje potraže pomoć i savet psihologa  nisu psihički obolele, narodski rečeno nisu "ludi " već samo žele da reše neki problem, nauče nove veštine ili da dobiju emocionalnu podršku.

Ko ne stigne do psihologa i zasto ?

Često, kada ljudi imaju problem razmišljaju ili po principu "mogu ja to i sam", "tu mi niko (što uključuje i psihologa ) ne može pomoći ili   "nije to ništa".  A, ako je u pitanju hronični stres  to je misao "samo još ovo "  pa ću da se odmorim, odem na odmor,pozabavim se time.

Tačno je, da se svi mi kroz život suočavamo sa nizom problema i izazova koje savladavamo kako najbolje znamo i umemo . U tome nam pomažu roditelji, rodbina i prijatelji  i to tako i treba da bude jer je to sastavni deo života.

Psiholog ili porodica i prijatelji

Psiholozi,  poseduju znanje i veštine koje mogu da pomognu što ne znači da je neko nesposoban da se sa problemima nosi – naprotiv. Jednostavno,  postoje situacije u životu, kao što su životne krize, kroz koje svi prolazimo ali koje po svojoj prirodi nadilaze trenutne kapacitete osobe da se sa njima nosi. 

Životne krize (gubitak voljene osobe u saobraćajnoj nesreći na primer )mogu biti poput cunamija – poklope vas svom snagom u sekundi i bez najave. Verovatno ćete nekako isplivati na površinu vodeći se  što instinktom za preživljavanje, što snagom volje ili uz pomoć podrške  prijatelja  ili poučeni iskustvima onih koji su sve to preživeli . Ipak, uz sve to  zar nebi bilo lakše da vam je neko dobacio uže ili pružio ruku da vam pomogne da se izvučete na površinu ?

Ovo uze može da bude u obliku saveta,učenja novih znanja i veština ili "samo " u vidu emocionalne podrške.

Možda se pitate, dok ovo čitate, kakvi su to ljudi kojima je potreban neko. koga će da

plate, da bi  ih saslušao ili ih "držao  za ruku ".Ponekad se radi o ljudima koji su sami na ovom svetu ali  u najvećem broju slučajeva to su obični ljudi, kao vi i ja, koji imaju porodicu i prijatelje a, odlučuju se da potraže ovakav vid podrške jer nežele da opterećuju  ljude oko sebe do kojih im je stalo, zato što se osećaju sigurnije kada uz sebe imaju nekoga kome je to struka isto kao što neki ljudi odlaze kod lekara da im protumače nalaz dok drugi  radije pročešljaju netom ili pitaju drugaricu.

Istine i zablude o psiholozima i onima koji ih posećuju

Često se, još uvek ,smatra  da su oni koji potraže pomoć slabi ili se bojimo da bi nas neko mogao etiketirati kao takvima, slabićima i nesposobnjakovićima, ili  kao  prolupalima  ili mnogo gore mogli bi sami sebi prikačiti takve etikete  jer čovek je ponekad sebi najgori kritičar.

Istina je,verovali ili ne , upravo suprotna. Potrebna je  doza hrabrosti, snage ali i zrelosti  da bi se pre svega priznalo samom sebi da imamo problem ali  i da bi se potražila pomoć.

Jedan od razloga za to su već pomenute predrasutde, strah od toga kako će na nas gledati drugi ako saznaju da smo bili kod psihologa ili daleko bilo kod psihijatra ali i naša uverenja povezana sa svim tim  da smo slabi, nesposobni, da nismo vredni da budemo voljeni . Pored, svega toga tu je još jedna grupa predrasuda vezana uz psihologe ili psihoterapiju.

Prva od njih, je da psiholozi a, posebno to važi za psihoterapeute i psihijatre, mogu da u momentu pročitaju kakva je ko osoba, da mu maltene sa vrata zavire u glavu i dušu ili još gore na licu mesta  okače etiketu . na sreću ništa od svega toga nije tačno. Tačno je da ima stvari koje se primete na prvi pogled kao što su držanje ili da li neko vodi računa o ličnoj higijeni ali to su stvari koje svi vide i mada se  sposobnost procene osobe razvija sa iskustvom svi to radimo uglavnom na nesvesnom nivou.

Što se zavirivanja u glavu i dušu tiče psiholozi bili psihoterapeuti ili ne i dalje nisu u stanju da čitaju misli , tako da ste što se toga tiče bezbedni.

Druga, takodje, veoma česta zabluda i  jedan od razloga zašto ljudi ne potraže pomoć, je strah da bi psiholog ili psihijatar mogao da potvrdi da "sa nama stvarno nešto ozbiljno nije kako treba".  Strah od  smrti, nestajanja i brisanja je jedan od osnovnih duboko usadjenih osećanja koje svi nosimo u sebi. A,  strah od "ludila" je  u tesnoj vezi sa  njim. Jer biti "lud" je u prenosnom smislu isto vid brisanja, uništenja onoga što jesmo  . Uz to je povezana i bojazan da nikada više nećemo biti isti, da ćemo biti odbačeni iizolovani ali i da ćemo izgubiti kontrolu – kontrolu nad svojim mislima i osećanjima ali i na osnovnijem nivou da nas mogu "zatvoriti", "zaključati " u ludnicu a, a, samo Bog zna šta će tada biti sa nama.Sve   ovo je više nego zastrašujuće.  Tačno je da postoji verovatnoća da zaista imate ozbiljan problem koji  zahteva i bolničko lečenje ali  kako često biva u životu -ono čega se bojimo  mnogo redje se ispostavi da je tačno .    Čak i da jeste istina, i da je problem ozbiljan bolničko lečenje  je retko kad neophodno a, i ako jeste to je ipak samo bolnica a, ne gubilište.

I , na kraju, psihoterapija se zasniva na poverenju i podršci tako da i ako u vama postoji "zjapeća crna rupa" psihoterapeut je poslednja osoba na ovom svetu koja će vam tu činjinicu nabiti na nos, ko će vas zbog toga prezreti, odbaciti ili osuditi . Ono što će se dogoditi je da će vas polako voditi   ka tome da se priblizite tom bolnom mestu u vama, da u njega zavirite i na kraju da i taj deo sebe ili prihvatite ili da    zalečite  deo duše koji je povredjen – koji krvari u vama možda godinama unazad.

Ovaj proces nije uvek ni lak ni prijatan ali imajte na umu da nećete biti sami i da ćete u svemu tome imati i pomoč i podršku  jer terapeut je tu da bi vam pomogao da ojačate sopstvene snage, da naučite nove veštine i da tako  osnaženi budete spremniji za nove ili stare izazove.

Life  coaching a, šta je to ?

I, na kraju reč dve i o Life  coaching-u.  Life coach je jedna od onih profesija koja do pre par godina nije postojala kao takva . Sve je popularnija i cenjenija posebno u razvijenim zemljama a kod nas je sasvim nova.Radi se  grubo rečeno , o  kombinaciji mentorstva i terapije čiji je cilj   razvoj osobe.  Life coach radi sa klijentom na ostvarenju životnih ciljeva,  pomaže dase promeni način razmišljanja, radi na strategijama prevazilaženja stresnih situacija ali isto tako podstiče i podržava proces sazrevanja i   konačno - ali ne i najmanje važno – pomaže da steknete višesamopuzdanja, vremena ili umeća.Predmet pažnje životnog trenera je budućnost osobe

Životni trener pomaže klijentu da prepozna uzroke svog nezadovoljstva i da odredi svoje ciljeve, a zatim ga neprekidno bodri i podržava u ostvarenju ovih ciljeva.

Za razliku od psihoterapije ne mora se raditi po principu oči u oči, već životni trener svoje usluge pruža i putem elektronske pošte ili telefonom. Seanse su često, znatno kraće i jeftinije ali zato učestalije.  

Već, kada pišem o Life coach-u  reč ve i o meridijanskim psihoterapijama ili  holističkom pristupu .  One se vode kao terapije ali su po svojoj  suštini mnogo bliže Life coach-u nego "klasičnim "oblicima psihoterapije .Zato ćete često kod praktičara ovih pravaca uz ime videti i ono Life coach .

Za psihologe, psihijatre, life coach-eve se kaže da su  objektivniji od porodice i prijatelja.Razlog  leži u tome što  su oni za razliku od prijatelja i porodice uvek i do kraja iskreni i pre svega objektivni, čak i u situacijama kada treba reći nešto neprijatno što složićete se nije u životu uvek slučaj.

Psiholozi i psihijatri  -obični ljudi ili supermeni

I da zaključimo  ako se slažete :) -  psiholozi, psihijatri i  psihoterapeuti su samo ljudi sa specifičnim znanjima i veštinama ali obični ljudi bez neobičnih moći. Imaju, porodice, decu, život i van kalcelarije ili ordinacije, svoje dobre i loše dane, može da ih muči alergija i grip, da ih boli glava, da imaju problema u braku, da su pod stresom i da im nije uvek do toga da su nekome "rame za plakanje ili još gore   da budu nečije „odlagalište“ emocionalno gotpada.. Uz sve to, nemaju ni "čarobni štapić " kojim rešavaju probleme ,već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, reše svoje probleme,  ili  kontrolišu svoje psihičke smetnje, bolje razumeju sebe i druge ljude i unaprede svoje psihološko funkcionisanje kao i kvalitet života.

 

Do nekog narednog pisanja, želim vam sreću i svako dobro

Jelena

 

Povezani tekstovi :

Ko su ljudi koji idu kod psihologa

Tekst o tome koja je razlika izmedju psihologa, psihijatra i psihoterapeuta, šta se radi kod psihologa i da li je neko lud ako kod psihologa ide. Zaista dobar tekst.

Izvor : psihoverzum.com

Pružanje pomoći druga strana medalje

Tekst o tome da pomagati i brinuti za drugoga ima svoje nagrede ali i onu drugu stranu kao i da postoje situacije u kojima nemožete da pomognete koliko god to želeli. U tekstu su ponudjeni i neki saveti šta u tim situacijama možete da uradite. 

 

Prica o svicu

svetumeni | 04 Februar, 2018 01:11


Živeo jednom davno , u godinama kada je kosmos bio mlad,   jedan čovek, koji je tragao za  srećom i mudrošću. U to vreme, na  poljima, brdima, šumama i pašnjacima rasle su čudesne biljke i živele životinje od kojih su se mnoge preselile u legende.

Bio je to dobar čovek ali željan čuda. I tako jednoga dana, dok je putovao tom zadivljujućom zemljom, ugleda  jedan proplanak i na njemu livadu posutu  bezbrojnim laticama   šarenoga cveća.  Ponesen  nežnim  mirisima  zastade i poče se diviti svom tom čudesu. Stajao je i uživao,  opijajući se lepotom, uživajući u miru i savršenstvu tog mesta,  dok je sunce lagano i neopaženo  klizilo ka zapadu i  kada je rumen oblila latice čovek se trže. Dan  je minuo a, da on to nije ni primetio. Selo u kojem je živeo bilo je predaleko da bi se  sada tamo vratio i zato odluči, da u obližnjem šumarku, pronađe neko mesto gde bi  mogao da prenoći.  I,

 tako on odšeta, bez imalo oduševljenja do drveća. Pod velikim  hrastom napravi sebi ležaj. Noć se brzo spuštala i on  oseti glad i pomisli, kako bi bilo lepo barem da može založiti vatru koja bi odagnala tamu i  nelagodu koja se  polako uvlačila u njega. ali Granje je bilo vlažno a nije mu se ulazilo duboko u šumu  u potrazi za boljim drvetom zavatru.  Ote mu se dubok uzdah razočarenja. Noć je bila tiha ali  vrlo tamna. I mada su zvezde veselo sjaile  iz tamnih dubina, meseca te noći nije bilo. Seo je na svoju šumsku postelju ali nije mu se spavalo.Ležeći gledao je nebo,osluškivao šum i glasove iz daljine i zapitao se kako bi bilo uloviti neku   zvezdu da mu sija kada je mrak . to bi mu  sigurno donelo i slavu i divljenje sela. Sela, zašto samo sela? Ceo svet bi mu se divio, a, možda bi mu ona odala sve tajne  postanja, životne sreće i bogatstva. Sanjareći tako  pogled mu pade na neko svetlo u poljani. Sasvim majušno svetlo koje je lebdelo nad zemljom kao da ga ništa ne drži kao da nikada pre tu nije bilo i kao da će iizčeznuti kao da nikada nije ni postojalo. Ova poslednja  misao ga je   uplašila. Sada je gorelo nebesko svetlo ali šta će raditi ako ono nestane? Ono mu je donelo neobjašnjivi mir i nije se mogao pomiriti sa činjenicom da bi ono moglo nestati.

Sa strepnjom i nadom on se polagano podiže sa ležaja i prikrade se iz jednostavne želje da bude blizu tom svetlu ,da ga  što bolje vidi dok je tu. Prikrao se sasvim blizu . I  bez nekog očitog pomaka bez zvuka livada se osula  blagim ali jasnim svetlom. Nad jednim cvetom spokojno je lebdeo jedan sasvim mali svitac.  Ipak njegovo svetlo nije bilo samo svetlo koje proizvodi bilo koji svitac. Bilo je nekako jasnije , sjajnije i delovalo je umirujuće. Prožimalo  je čoveka koji se tu sakrio do samog srca i on shvati da bez njega više ne  može da živi. Zato odluči da uhvati malog svica i da ga odnese kući da se nikada od njega ne odvoji. Tako i učini. Svitac se nije ni pokrenuo kada ga je pažljivo uhvatio. Odneo ga je  kući i bio je vrlo pažljiv  prema njemu. U početku ga je pokazivao i drugima ali vremenom učini mu se da bi ga neko tako  mogao ukrasti i zato se odseli daleko u    planine . Mada je bio vrlo pažljiv prema svicu i dobro se starao o njemu svitac ga jednoga dana upita  zašto ga je uhvatio . Rekao mu je da  nije ljut na njega i da ceni to što se tako brižno stara o njemu i  da mu se Čini da  čovek možda veruje da ga voli i zato se pita zašto ga je i  uhvatio.

Čovek se zamisli i tiho mu odgovori:

Kada sam te  video bio sam sam  u šumi i bilo me je pomalo strah. Onda sam te ugledao i osetio sam veliku sreću . Tragao sam za čudima , srećom i mudrošću i kada sam te video znao sam da dok si ti uz mene i dok me obasjavaš tim čudnim svetlom nikakvo zlo , strah ili tuga me se neće dotaći.

Svitac više toga dana  nije progovarao .  Dani su prolazili i čovek je brzo zaboravio na taj razgovor. I dalje je  uvek držao  svica  blizu sebe i bio je srećan. Ali jedne noći slične onoj kada su se prvi put sreli , noći bez meseca , svitac ponovo    progovori dok je njegovo svetlo meko  padalo i razgonilo tamu.

Prijatelju,- rekao je tada- ja sam svitac. Moje svetlo nije uvek bilo ovako sjajno . Nekada sam bio samo  mali sasvim običan svitac koji je leteo unaokolo i brinuo se šta će sutra pojesti i da li će ga neko uloviti kada ga vidi i slične svakodnevne brige jednog svica. Jednoga dana upao sam u neku staru paukovu mrežu bežeći od neke gladne ptice. Pokušavao sam i pokušavao da se odatle izvučem ali što sam više pokušavao to je bilo samo gore a bio sam i sve umorniji. Bio sam tako umoran od te zaludne  borbe da sam  odlučio da prestanem sa tim. Smirio sam se i počeo da očekujem pauka i  smrt koja me čeka. Ali, Pauka nije bilo i ja sam se opustio. Počeo sam da gledan oko sebe i slušam. Vetar je ćarlijao, Latice su se lagano pomerale,video sam insekte  koji stalno negde zuje.  Shvatio sam tada sa  zaprepašćenjem, da oni samo  misle da rade nešto važno jureći da ne   propuste ništa  bitno za svog kratkog života  i  onda  on  jednostavno  prođe a da oni to i ne primete. Sa užasom, tada sam  shvatio, da sam i ja bio takav.Smejao sam se i smejao i poželeo da igram i letim iz čiste radosti jer, vidiš, shvatio sam koliko je to bilo glupo. Zaboravio sam na paukovu mrežu i raširio krila. Mreža se raspala u prah i ja sam bio slobodan. Nikada više nisam brinuo da li i kako će proći taj dan. Leteo sam i uživao u svetu kao da ga vidim po prvi put. Počeli su da mi prilaze drugi svici i da me pitaju kako da i oni tako zasvetle kao ja. Do tada nisam ni znao da moje svetlo  više  nije samo iskrica u tami već da se i ono promenilo.  Ti si čovek a nesvitac. Svetlo koje ti tražiš ja ti ne mogu dati. Moraš je sam pronaći jer ključ koji vodi do nje nije isti za sve. Kao što je za mene svaki cvet i svaka travka prelepa ona za tebe to  ne mora biti.  Nađi svoj čarobni ključić i    tek tada ćeš   iskusiti pravu sreću, mir i znanje za kojim  tragaš.

Mada ga je čovek pažljivo slušao bilo mu je suviše teško da prihvati njegove reči jer, je  znao u dubini duše, da je taj mali insekt, mudriji nego što će on ikada biti i da je u pravu.  Trebalo bi da ga pusti da slobodno leti ali tad bi ta čudesna, okrepljujuća svetlost zanavek nestala a, sa njom bi došla tuga i samoća. To nije mogao da uradi i zato se pravio da ga nije ni čuo, da njegovo zujanje nije mogao razumeti, mada su se reči svica slivale u njegovo srce i razumeo bi ih i da uopšte  nije mogao čuti.

Još tri dana svitac je sijao kao i pre a onda se svetlo ugasilo da nikada više ne zasja.

Čoveka ispuni tuga ali njegovog malenog saputnika više nije bilo. Praznina koja je za njim ostala nije se zalečila. Čovek se vratio u selo i nastavio je da živi žaleći ono šta je izgubio ne primećujući  ni prijatelje ni smenu godišnjih doba,  ni blage mirise cveća niti šapat vetra u krošnjama. Uzaludno je tragao za još kojim takvim svicem ali ga nije mogao naći.

Sunce,kiša i sneg smenjivali su se i sede   se  uvukoše u njegovu tamnu kosu  I ona posta vremenom sasvim bela.

 U smiraj jednog jesenjeg dana, dok je još od leta  topla kiša, padala sa   neba i lišće još bilo zeleno na krošnjama u seoce dođe jedan    neobičan ,tih   monah. Nije bio ni star ni  mlad na sebi je imao samo  svoju odeću i malenu torbu sa nešto hrane i ćebetom prebačenom preko nje. Bilo je to maleno selo ali ljudi su bili gostoprimljivi i ponudiše strancu prenoćište i večeru. Stranac ih ljubazno odbi i upita za čoveka koji živi sam i tuguje za svicem kojeg je davno imao. Ljudi se jako  iznenadiše  i rekoše mu da u selu živi takav čovek ali da je jako siromašan i čudan i da je bolje da prenoći u kući nekoga od njih nego da ide kod tog starca. Stranac im se zahvali ali ih i odbi sa rečima da dolazi iz daleka  ali da bi voleo da ga upozna jer mu se čini da to mora da je jako tužan čovek . Rekavši to on  ih napusti i ode tom čoveku.

Isprva starac ga htede oterati ali kiša je pljuštala a on ipak nije imao srca da ga izbaci napolje. Gunđajući pustio ga je i  povukao se u suprotni  kraj kolibe nadajući se da će se taj čovek kada pojede ono što je dobio  zahvaliti i leći da spava ne gnjaveći ga pričom.

Ali sve je krenulo nekako naopako. Stranac umesto da uzme i u samoći i tišini pojede ono što je u selu dobio  nakloni se starcu i najljubaznije ga ponudi da mu se  pridruži govoreći da hrane ima dovoljno i da će ona biti ukusnija ako je podele. Starac je odbio ali posle nešto  nagovaranja ipak  prihvati jer odjednom oseti glad kakvu odavno nije osetio. Sve  mu se to  učini čudnim jer, sve te godine jeo je  ne osećajući  ništa, ne uživajući u hrani  jer bilo mu je svejedno jede li ili ne.

 Prionuo je na obed i baš mu je prijao . Odavno nije    okusio tako dobar sir i tako mirisan   hleb. A, voće je  bilo slatko i sočno i on se uhvati kako jede  zatvorenih očiju uživajući u svakom zalogaju i bi mu žao kada je to bilo gotovo.

Pogledao je svog  nenadanog gosta i  video kako mu se smeši. On je vrlo malo jeo i činilo mu se da ga je ovaj  čovek sve vreme   pažljivo posmatrao. To ga saznanje začudi ali ubrzo čuđenje pređe u bes . Pitao se kako li se ovaj čovek samo usuđuje da mu tako bane u kuću i kao da mu se ruga ili kao da ga ismejava . Ipak ne reče ništa već besno ode u svoj kraj sobe nadajući se da će  stranac već otići kad se on probudi. Sa tom mišlju zaspa.

Zora se promoli  kroz prozor i starac se probudi . Na pragu njegove  kolibe sedeo je  stranac i nešto gledao. Bio je tako miran i tih da se   zloba raspline i  zanemi je radoznalost koju godinama nije osetio. Tiho je prišao čoveku i zagledao se napolje. Napolju ničega  zanimljivog  nije bilo. Zora je rudila neke  ptice su se   budile. Petao  je kukuriknuo i neki pas je zalajao u selu. Zbunjen pogledao je u čoveka i na njegovom  licu  video samo  spokojan smešak i  neki mir u njegovim tamnim očima. Zbunjen i pomalo ogorčen upita konačno stranca zašto je  uopšte  došao kod njega da  mu remeti njegov život. Jer sada je znao kada ovaj čovek ode biće  strašno usamjen .samoća mu ranije nije smetala i rado je  prigrlio sada mu se činila gora od same smrti.

Stranac mu je na to mirno odgovorio:

Došao sam jer si me zvao.

Zapanjen starac je u neverici  odmahnuo  glavom i besno mu rekao da ga on nikako nije zvao.

Na to mu je monah odgovorio:

- Tvoj bol je bio toliki da sam morao doći. Pomoći ću ti da pronađeš ono  za čim  tragaš. Ako to i dalje želiš.

Starcu se u prvi mah učini da ovaj čovek zbija neku šalu sa  njim pa mu ljutito  reče iskušavajući ga:

A, šta ja to kao tražim?

Tragaš za  prijateljem  kojeg si nekada imao, za svetlom koje  te je  činilo sretnim i  znanjem koje je on imao.Tražiš izvorište svega što postoji –mirno mu reče monah.

Videvši da su starčeve oči  ispunjene  sumnjom nasmeši se i  nastavi.

Sedi  pokraj  mene, Ispričaću ti svoju priču pa sam   proceni da li mi  možeš verovati ili ne.

Vidiš ja nisam oduvek monah- poče stranac svoju priču. Rođen sam u  jednom gradu daleko odavde , gradu na obali mora.  Tamo sam  trgovao i dobro mi je išlo.  Jednoga letnjeg dana u kasno  popodne kada  je bilo tako toplo da  nije  imalo smisla dalje raditi jer se činilo da je sve stalo odlučio sam da se popnem na jednu stenu visoko nad morem  jer sam   znao da će tamo biti prijatnije. Do nje se stiže   uskom stazom uz koju  rastu borovi . Staza nije bila suviše strma ali    bio sam se umorio i  odlučih da se malo odmorim pod senkom borova. Seo sam na mekani pod od iglica i uživao u  hladu koji su mi  oni pružali. Bilo mi je tako prijatno da nisam želeo ići dalje. Sunce  se  lagano spuštalo ka  moru i ja sam gledao kako se  hiljade iskrica  bljeskaju u moru dok se  ribarski čamci vraćaju. Kraj mojih nogu zujalo je mnoštvo insekata i to mi je privuklo pažnju.Pomislio sam kako je to glupo samo tako leteti bez ikakvog smisla jer mi se činilo da ti insekti samo tako jurcaju unaokolo. Mislio sam da je baš dobro što je  moj život  drugačiji. Jer, vidiš,  bio sam uspešan imao sam porodicu ljudi su me poštovali .Šta bih još mogao poželeti? I sa tim mislima podigao sam pogled sa šumskog tla da bih video moj gradić kako se kupa u zadnjim sunčevim zracima. Ostao sam zatečen saznanjem da sa te udaljenosti ljudi koj ijure amo- tamo po trgu sliče insektima kojima sam se tako nadmeno rugao. Sedeo sam tako zapanjen i nisam ni osetio kada se spustio mrak. Hteo sam da krenem i baš u tom trenu pogled mi pade na jednog svica koji je samo mirno lebdeo i kao da se  naprosto igrao na blagoj vazdušnoj struji, dok su ostali zujali unaokolo nekim svojim poslom. Požeeleh da budem kao on, da  nađem pravi smisao života. Dok sam ja o tome razmišljao on mi se spustio na koleno i tiho rekao:

Ja sam samo svitac a ne mudrac, ipak ako želiš pođi samnom i ja ću te naučiti onome što sam saznao.

Zapanjeno sam buljio u njega a onda mu se zahvalio i rekao da bih to voleo ali da se moram prvo oprostiti  sa porodicom i pobrinuti se da oni neoskudevaju.

On se sa tim složio i sutradan izjutra sam krenuo na put.

Starac je sada pažljivo slušao mada, se još uvek pitao da li je to samo neslana šala,  potajno pri tom  i  žudeći da je to istina

Stranac je nastavio svoju priču.

I tako sam krenuo za njim – nastavljao je čovek svoju priču. On je činilo se samo leteo tu i tamo stao da se  nahrani polenom ili da pije rosu. meni je to brzo dosadilo a žega ili kiše su me nervirale i ja sam  počeo da gunđam. Jednoga dana sam ga  upitao zar mu ne smeta žega ili kiša jer činilo mi se da mu to uopšte ne smeta, dok je mene to izluđivalo.

Odgovorio mi je:

Kada je jaka žega ja se  sklonim  ispod lista i sačekam da  prođe. – a onda se čini se nasmejao jer je  video moje zbunjeno lice- Vidiš bez sunca nema  ni cveća  niti bilo čega drugoga a bez kiše sve bi uvenulo . Kada sunce sija cveće  prosto sija  zar nisi primetio? Kad padaju kiše ja slušam  priče koje mi  kišne kapi pričaju .

Postideo sam se i posle izvesnog vremena ni kiša ni žega mi nisu  smetali ali, postalo mi je strašno dosadno samo da idem   unaokolo sa livade na livadu. Videvši koliko se dosađujem svitac  mi se jednog dana spusti na rame i upita  me šta vidim.

Vidim rekoh Samo cveće, travu, jedno ružno  krivo drvo  i nekakav nazovi potočić .  

Samo to ?- upitao je.

Pogledao sam još jednom . Pa,  ima i  nekog   kamenja. Oprosti , rekoh meni su sve livade iste.

Učinilo mi se da mi se on smeši. Zatim je rekao:

Kada danas budeš  Koračao ovom livadom  pogledaj malo bolje kuda ideš.

I ja sam gledao... uveče dok mi je osvetljavao put zapitao me je šta sam toga dana video.

Odgovorio sam da sada vidim da ni jedan cvet nije sasvim isti kao neki drugi i da ono drvo nije ružno već samo  drugčije da ga  je neki jak vetar verovatno polegao kada je bilo sasvim mlado ali da se ono   hrabro podiglo i počelo rasti uvis. Sada se  nadvijalo nad rečicom koja je   tekla iz  jednog slabašnog  vrela.

Reka mi i dalje izgleda jadno rekoh.

Sutra ćemo pratiti njen tok – odgovorio je . Bio je izgleda zadovoljan.

Od te neugledne trake mutne vode nastao je potok koji se hučeći sjurio kroz procep u steni da bi kasnije postao velika i snažna reka koja se ulivala u more nedaleko od mesta gde sam rođen.

Toga dana sam naučio da ni jedan život nije bezvredan i da je sve što postoji čak i ako nam se čini da je neugledno ustvari veličanstveno .

Od tada sam pažljivije gledao oko sebe i počeo da uživam u svemu što sam video. Mislim da sam tada  uvideo šta je kod mog malenog prijatelja tako posebno. On je  jednostavno leteo iz dana u dan. Uživao samo leteći, gledajući mirišući ili podučavajući. Nikada nije tražio učenike oni su sami dolazili. Neki su ostajali sa njim dugo a neki su brzo  odlazili. Pojedini su samo leteli uz njega i kupali se u njegovom sjaju drugi su pak postajali svetli kao on. Činilo se da  njemu nije važno ima li samo jednog učenika ili ga prate svi svici ovog sveta. Prema svima je bio jednako ljubazan, strpljiv i pažljiv. Umeo je  uvek da pronađe put do srca svojih  slušalaca. Njegove reči su bile lekovite i svi su ih razumeli bez obzira kojim jezikom su govorili.

Onoga dana kada sam razumeo šta mi  je hteo reći kada smo se prvi put sreli stekao sam razumevanje svih stvari i spokoj koji ga je krasio  jer tada sam pronašao svetlo koje je i on  tako dugo  nosio i nesebično delio sa drugima.

Tada  mi je kazao da je on svitac i da svici lete svetleći.Raduju se  tuđoj radosti , tuguju sa drugima i nude svetlost svima koji je žele videti i prihvatiti  ali ne mogu da učine da i drugi  zasvetle istim sjajem to moraju sami otkriti. Oni će im rado   pomoći na tom putu ako je  njihova pomoć tražena i željena.

U svakom čoveku spava jedan svitac. Nemoraš ga tražiti u dalekim krajevima. Pogledaj duboko u svetlost  svoga srce i  tamo ćeš ga naći. Tada ćeš videti da je ta ista svetlost u svemu što  te okružuje i moći ćeš da poletiš.

Na te reči stranac se na  starčeve oči  ispunjene suzama pretvori u svica i  polete okrznuvši pri  tom  starčev izborani obraz kao u pozdrav i nestade.

Od toga dana starac je počeo da uviđa koliko je lep svet oko njega. Nije  tugovao za davno izgubljenim prijateljem niti za protraćenim godinama već se družio sa ljudima i podučavao ih mudrosti koju je napokon stekao.

I mada je  ime ovog neobičnog čoveka izgubljeno kroz bezdan vekova  reči koje je izrekao pre nego što je kročio u večnost ostaju i danas zapamćene:

 

Život tvoj dar je,

Iskra svetlosti i Kaplja radosti.

 Bićem svojim  proživi  je,

Srcem svojim  pronesi je ,.,

Dušom  svojom  daruj je.

 

Novi Sad,

20.08.2005.

 

Malo o opraštanju

svetumeni | 27 Januar, 2018 18:56

 

O tome koliko je važno oprostiti drugima ali  najpre sebi  napisano je mnogo i pisaće se još. Od psihologa do  različitih duhovnika učitelja i alternativaca.  Svi oni će vam reći da je teret neoproštenog bilo da   se radi o nečijoj teškoj reči, zlobi, nečim još mnogo gorem  težem , bolnijem i tužnijem ili je to krivica koju osećamo bilo zbog nečeg što se desilo decenijama u nazad  ili nečeg sasvim  svežeg, bili mi objektivno krivi za nesto ili ne , nije bitno - krivica, bol, tuga ili  nešto drugo što osećamo  a, vučemo svugde sa sobom je težak terat kojeg se nije lako otarasiti .

Ponekad neznamo kako  da se tih osećanja otarasimo  jer ,koliko god to želeli i pokušavali uvek se nekako vrate u manjoj ili većoj meri .  nekada, jednostavno ne želimo da oprostimo jer se plašimo da ako to uradimo zaboravićemo šta se desilo i isto će nam se ponoviti . Na zalost postoji i ona kategorija ljudi koji  ni sami neznaju zašto ali kao da svesno ili ne stalno podgrevaju, kopaju po staroj rani .  

Mnogo toga može da se kaže na ovu temu ja ću samo da vas zapitam : ko je onaj koji trpi jer nosi na duši teret ne oproštenog  ili ne otpuštenog ako vam se taj termin više svidja – da li ste to vi ili neko ko vam je naneo zlo ?  Odgovor je bojim se, uvek isti – vi   i niko drugi . Čak i ako ste vi ti koji treba da tražite oproštaj od nekog drugog  uvek možete ili čak i morate početi od sebe samih .

Kada nekome  opraštamo  mi činimo  najveću uslugu  sami sebi a, ne osobi kojoj opraštamo.

Koji god da je razlog,zbog kojeg nosite teret ne oproštenog na duši vredi poraditi na  opraštanju jer , nije bez razloga rečeno  da je oproštaj lekovit.   Opraštanje je jedan od načina da se  povrati narušena energetska ravnoteža  ponekad je i put da se harmonizuju odavno poremećeni odnosi medju ljudima. Da se zakopaju davno iskopane ratne sekire za koje često obe strane i ne  znaju više zašto su uopšte i bile iskopane. I na kraju krajeva, danas postoje i naučni dokazi da su   pokopane negativne emocije kao što su : tuga, mržnja, ljubomora, zavis pa i krivica i ogorčenje ne samo teret koji je teško nositi već i da vode u  energetsku neravnotežu   koja dovodi do iscrpljenosti tela i duha i na  kraju  može da  prouzrokuje i pojavu bolesti.   Iako , ljudi često veruju da kada oproste nekome da toj osobi čine najveću moguću uslugu– oni ustvari čine upravo  suprotno . Pri tome ne mislim da vraćaju milo za drago  već da time što praštaju daju sebi slobodu i vraćaju odgovornost za postupke drugoj osobi .

Ovo me je podsetilo na jednu priču o mudracu  koji je bio poznat po svojoj smirenosti . Čuo to jedan čovek, jedan od  onih, nadobudnih , zlobnih  a, koji vole da iskazuju svoju moć povredjujući druge . I tako taj čovek odluči da pronadje tog mudraca i da ga na pasja kola izvredja. Čisto da vidi kako će ovaj da se ponaša jer nema tog na ovom svetu kojeg on ne može da izvredja ponizi  ili naprosto naljuti . Kako rečeno tako i učinjeno . Sudbina je htela da se nadju na jednom prašnjavom putu i naš junak se pristojno potrudio da izvredja mudraca. Psovao je, vikao,  kleo i vredjao ali ništa se desilo nije. Na kraju mu dojadilo i prekipelo pa zapita mudraca: Dobro, ja tu stojim , psujem, kunem i vredjam a, ti ništa ! Koja je tvoja tajna ?. na ovo dobi samo ovo u odgovor : Biram koje ću darove uzeti a koje ne. Tvoji mi se nisu svideli pa ti ih vraćam  ne otvorene.

Ako mene pitate  lekcija vredna učenja. U, svakom slučaju   trebalo bi   opraštati drugima a, pre svega sebi ako ništa drugo   ono ,radi vas samih, vašeg mira, stabilnosti i zdravlja na kraju krajeva..

Zato, vredi truda, zaviriti u svoje srce, dušu i sećanja i zapitati se kome dugojem izvinjenje, koga sam ja povredio/la i ko je mene povredio /la?

Prvi korak

I upravo tu sa tim početnim pitanjem je i početak praštanja, i otpuštanja tog tereta. Jednostavno uzmite papir i olovku, dajte sebi vremena mesto u kojem ćete biti sami sa sobom i bez ometanja i pustite olovku da zapleše po papiru . Pustite sećanjima da sama pišu svoju priču bez cenzure i bez razmišljanja  o tome da li je nešto vredno da se oprosti da li je besmisleno, sitno , krupno , bitno ili nebitno . Potpuno je nevažno da li se radi o tome šta vam je neko rekao kada ste bili u drugom osnovne, da li je to bio neki neznanac sa ulice, prva ljubav, najbolji prijatelj,  neko sa posla ili najbliži  rod.

Ponekad je ono što se nekome može činiti kao sitno , nebitno i nevažno   drugome ,može biti veliko kao kuća i najveća planina .  ne kaže se tek tako ubila ga prejaka reč.  Ponekad ta jedna reč, pogled ili gest može biti ono što nosimo u srcu godinama i pamtimo kao da je juče bilo – bilo po dobru ili zlu.

Kada napravite svoj spisak preostaje vam naravno  još i da oprostite sebi ili drugome.

Kako oprostiti

Često ćete pročitati da je opraštanje proces koji ima svoje faze kao i tugovanje  i da bi zaista oprostili do kraja, bez  zadrške i ostatka morate da prodjete kroz sve te faze. Tačno  ali nemora da bude tako dugotrajno . Moži i brže i da pri tome bude i efikasno pod uslovm da ste zaista spremni , da želite da oprostite.

U nastavku je dat opis postupka. A, da bi priča imala smisla treba nam i primer.  Recimo da se radi  o nekoj situaciji gde ste se osećali neprijatno, osramoćeno ili povredjeno . Recimo okliznuli ste se i završili u blatu i svima je oko vas to bilo  strašno smešno pa i vašem najboljem drugu –svima sem vama naravno . I umesto da vam pomognu svi stoje oko vas i umiru od smeha. 

Ako bi trebalo da skratimo ovu priču u jednu rečenicu koja u sebi nosi i opraštanje je: Ja  opraštam onima koji su me ismevali . Ko, kada i zasto se ovde podrazumeva.

Ovako formulisano opraštanje teško ide u praksi jer je previše emocija uključeno u sve.

Možda ne i u ovom slučaju ali uzmimo da je mnogo bola skriveno u toj starom sećanju. Često i jeste i onda kada mislimo da je sve davno iza nas.

Četiri faze opraštanja

Upravo zato postupak opraštanja ima četiri faze i  to su :

1.       Opraštam Bogu, (Tvorcu ili  Univerzumu, ili  Sudbini, Višoj sili   , odnosno bilo čemo što za nas ima smisla a, veće je i više od nas sanih ) što je dopustio, stvorio takve ljude ili dogadjaje.

2.      Opraštam svim ljudima koji čine takve stvari .

3.       Ja opraštam svim ljudima koji su doprineli da se to desi .

4.      Ja opraštam  (konkretno tome i tomešto je uradio to i to )

5.      I ja opraštam sebi što sam tajteret tako dugo nosio .

A, sad da vidimo kako to izgleda u praksi. Da podsetim : vi u blatu a, deca vam se smeju umesto da pomognu  najbolji prijatelj medju njima. Njegov smeh je ono što nemožete da mu oprostite .

6.       

1.       Stavite  dva prsta ili  celu šaku na Ja-tačku i sa uživljavanjem glasno izgovorite : "ja opraštam Bogu/Stvoritelju koji je stvorio svet u kome    prijatelj ismeva prijatelja

2.      Ja opraštam svim ljudima koji  su se smejali , ismevali druge ljude.

3.      Ja opraštam svim ljudima koji su doprineli da mi se najbolji drug smeje.

4.      Ja   opraštam  Perici  ( navesti ime ) što mi se tog dana smejao .

5.      Ja opraštam i samom sebi što sam  to toliko dugo nosio .

 

HOPONOPONO

Ovaj proces opraštanja potiče iz havajskog Huna sistema. Veoma je efikasan. On nije  tako brz kao prethodni metod ali ima svoje prednosti i odličan je u kombinaciji sa prethodnim posebno  u slučajevima  kada prema  nekoj osobi imate   mnogo  neotpuštenih  emocija posebno ako su one teške  i  ako ih vučete mnogo godina.

Evo kako se radi.

1.         Zamislite malu pozornicu ispred sebe i malo ispod sebe Na toj pozornici zamislite da stoji osoba prema kojoj gajite neko negativno osećanje prema  kojoj ne  osećate da ste u  potpunosti u harmoniji ,, koja vam iz bilo  kog razloga ne daje podršk i sl.,. U našem primeru to je najbolji drug Perica koji se saostalom decom smejao vašem padu. Verovatno neshvatajući koji vam bol nanosi . Njemu je prosto naprosto, bilo smešno .  Vodite računa o tome da ono što vididte u mašti bude propraćeno i odgovarajućim emocijama.

2.         Iznad svoje glave zamislite beskonačni izvor ljubavi i iscelenja , kao blistavo malo sunce. Zamislite da vam se vrh glave otvara i pustite da energija ljubavi i   isceljenja teče  nadole i ispunjava vam čitavo tejlo i kada ga je ispunila,   nastavlja da teče iz vas ,iz oblasti srca ka osobi koju ste zamislili na pozornici.  Perici u ovom slučaju.Uživite se u ideju da ta energija nju   isceljuje i puni ljubavlju i uzdiže.

3.        Kada osetite da je  isceljenje završeno , da je  ta druga osoba  ispunjena tom sjajnom isceljujućom energijom ,do kraja, u svojoj mašti obavite kratak razgovor sa njom ,, oprostite joj sve što ste joj  zamerali i neka ona oprosti vama.

4.         Ukoliko ste radili na   otklanjanjju problema u  odnosu sa osobom koji je sada aktuelan, zamislite da

udišete tu osobu u sebe i da je asimilirate. Ukoliko je to neki  problem iz prošlosti, zamislite da ta osoba lebdeći odlazi sa pozornice, pri čemu postoji vidljiva veza između vas. Kada se donekle udalji zamislite da rukom presecate vezu koja vas je spajala i opterećivala.<

 

Ponovite Hoponopono  ili prethodno opisan postupak  opraštanja sa svakom osobom sa kojom niste  u dobrim odnosima ili vam je odnos ostao nedovršenodnosno ,primenite jedno ili oba sa svim što vam je na spisku .. Znaćete da ste posao odradili do kraja kada  budete u stanju da neku osobu vidite u imaginaciji (ili životu) ili da mislite o njoj a da pri tome ne osećate nikakvo negativno osećanje. Ako osećate negativne emocije,  makar i u najmanjoj mogućoj meri ,ponovite postupak.


 

 

Писмо непознатог аутора

svetumeni | 10 Januar, 2018 19:50

Моја мајка ме је питала шта је најважнији део тела. Током година бих претпоставио шта мислим да је тачан одговор. Када сам био млађи, мислио сам да је звук

веома важан за нас као људе,  Тако сам рекао:

"Моје уши, мамице."

Рекла је: "Не. Многи људи су глуви, али  размишљај о томе, а ја ћу  те поново питати."

Неколико година је прошло пре него што ме је поново питала.   Од када ме је први пут питала ја сам  наставио да  размишљам о тачном одговору. Овога пута сам јој рекао:

"Мамице, вид је веома важан за све, тако да мора бити  да су то наше очи."

Погледала ме је и рекла ми, "Ти  учиш брзо, али одговор није тачан зато што има много људи који  су слепи. "

Опет самсе саплео на том питању., наставио сам  да трагам за  одговором и током година,? Мама ме је питала јос пар пута и увек је њен одговор био ,?  "Не. Али сваке године

постајеш  све паметнији, дете моје".

Затим је једне године умро мој отац.  Сви су били тужни . Сви су плакали. Моја мама ме је погледала када је   дошло време да  се по последњи   пут опростимо од њега.

Питала ме  је : "Да ли  сада, знаш који је најважнији део нашег тела  драги мој?" 

Био сам шокиран кад ме је сада питала. "Увек сам

 Мислио да је то била само игра између ње и мене.

Она је видела  збуњеност на мом лицу и рекла ми," Ово питање је веома важно. То показује да си заиста  живео  свој живот. За сваки део тела који  си ми рекао у прошлости, рекла сам  ти  тада ,да  је погрешан  .Дала  сам  ти пример зашто је то тако . Али данас је дан када  мораш   да  научиш ову важну лекцију. 

Погледала ме је и спустила ми главу на раме и  загрлила ме.  Видео сам јој очи испуњене  сузама . 

Рекла је: "Драги мој, најважнији део тела је  твоје раме."

Питао сам: "Да ли је то зато што ми држи главу?"

Она је одговорила: "Не, то је зато што може да држи главу пријатеља или   вољене особе , када плаче,  свима треба раме  за плакање  понекад у животу, драги мој.

Надам се само да  ћеш имати довољно љубави и пријатеља да  ћеш увек имати раме  за плакање када ти затреба..

"  Тада и тамо сам знао да најважнији  део тела није себичан.  Он је направљен за друге, а не за себе.  Он је  саосећајан према  патњи других.

Људи ће заборавити оно што сте рекли.  Људи ће заборавити шта сте радили. Али људи никада неће заборавити како су се осећали поред вас.

. Порекло овог писма је непознато, али  оно доноси благослов свима, који га поделе . 

Добри пријатељи су као звезде ... Не видите их увек, али увек знате да су тамо.

 

My mother used to ask me what the most important part of the body is.
Through the years I would take a guess at what I thought was the correct Answer.

When I was younger, I thought sound was very important to us as humans,
so I said, "My ears, Mommy."

She said, "No. Many people are deaf. But you keep thinking about it
and I will ask you again soon."

Several years passed before she asked me again.
Since making my first attempt, I had contemplated the correct answer.

So this time I told her,
"Mommy, sight is very important to everybody,
so it must be our eyes."

She looked at me and told me,
"You are learning fast, but the answer is not correct because
there are many people who are blind."

Stumped again, I continued my quest for knowledge and over the years,
Mother asked me a couple more times and always her answer was,
"No. But you are getting smarter every year, my child."

Then one year, my father died. Everybody was hurt.
Everybody was crying.

My Mom looked at me when it was our turn to say our final good-bye to my father.
She asked me, "Do you know the most important body part yet, my dear?"

I was shocked when she asked me this now.
I always thought this was a game between her and me.
She saw the confusion on my face and told me,
"This question is very important. It shows that you have really lived in your life.
For every body part you gave me in the past, I have told you were wrong and
I have given you an example why.

But today is the day you need to learn this important lesson."

She looked down at me and threw her head to my shoulder and hugged me.
I saw her eyes well up with tears. She said,
"My dear, the most important body part is your shoulder."

I asked, "Is it because it holds up my head?"

She replied, "No, it is because it can hold the head of a friend or a loved one
when they cry. Everybody needs a shoulder to cry on sometime
in life, my dear. I only hope that you have enough love and friends that
you will always have a shoulder to cry on when you need it."

Then and there I knew the most important body part is not a selfish one.
It is made for others and not for yourself. It is sympathetic to the pain of others.

People will forget what you said. People will forget what you did.
But people will NEVER forget how you made them feel.

The origination of this letter is unknown, but it brings a blessing to everyone
who passes it on. Good friends are like stars...You don't always see them,
but you always know they are there.

 

Moj poklon vama :)

svetumeni | 28 Decembar, 2017 23:01


Mislim da svi znate onaj osećaj kada vas pozovu telefonom i ženski glas vam sa oduševljenjim saopšti :“Moje postovanje  gospodjo  samo danas, imamo jedinstvenu , ekskluzivnu , posebnu  i neponovljivu ponudu samo za vas , nase  verne  kupce .

Eh, pa došlo je vreme da ja uradim nešto slično . Povod je izmedju ostalog i to  sto  blog postoji nešto više od godinu dana !   Za početak nije loše- ne barem sa ove strane tastature.

Drugi je naravno  to što je ovo vreme darivanja a, ovo moj način da vam poklonim nesto lepo i korisno .

Treći  i i ujedno i najvažniji razlog je taj da prećesto ovih dana od ljudi koji su mi dragi čujem kako im je ova godina bila duga, crna i teška. A, ako  je to tako u krugu mojih najdražih prijatelja onda sa sigurnosću mogu da kažem da to nije usamljen slučaj.

I, pored, nadimka koji me prati ipak ne mogu da činim čuda  i da čarolijom epskih razmera oteram zlo i tugu .Ono što mogu je da vam  predam ovaj mali dar. Nadam se da će vam se svideti . Evo stiže Spremni?! :)

Ukoliko su zebnja, zabrinutost (anksioznost) i strah (fobija) sastavni deo vašeg života, bilo da je u pitanju posao, zdravlje ili budućnost kao nepoznanica  i voleli bi ste da to postane prošlost spremna sam da na tome radimo zajedno .

takodje , ako vam se u protekloj godini desilo nešto ružno i jos uvek vas proganja postoji način da i to prestane. I za kraj , ako ste osoba sa invaliditetom ili roditelj deteta sa smetnjama u razvoju verujem da barem deo tereta koji nosite možemo učiniti manjim ako nista drugo .

Tehnika je naravno PEAT. Broj tretmana, seansi, procesa je najčešće  mali. Da li garantujem uspeh ? ne, ali je verovatnoća da ćete se rešiti fobije ili da će napadi panike biti daleko slabiji i redji već posle prvog  procesa je oko 90%.Sličnoje i sa svim ostalim problemima.

Ova ponuda , važi  od3. januara 2018 .

Više o PEAT-u možete pročitati ovde. Više o meni i  kako me možete kontaktirati   pronaćićete na ovom linku

 

Želim da vam u novoj godini svaki dan bude ispunjen  radošću i ljubavlju. Da pronadjete ravnotežu u svojoj duši i tiho mesto pod zvezdama gde ćete moći da sanjate i ostvarite svoje snove. .

 

Jelena

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb