Svet u meni

„Svet u meni“ istražuje prostranstva i bogatstva sveta u nama. Bavi se pitanjima razvoja individue ali i kako uskladiti svet u nama i svet oko nas i pronaći ravnotežu izmedju to dvoje.

Ispovesti jednog sociopate

svetumeni | 20 Jun, 2018 15:29

Ona je uspešan profesor prava i učitelj u nedeljnoj školi, sa mnoštvom porodice i prijatelja. Ali, njena društvenost koncentrisana je na to kako manipulisati i nadmudriti sve te ljude. Dobrodošli u svet nemilosrdnih, proračunatih, šarmantnih i grandioznih. Dobrodošli u svet sociopatije.

“Nikada nisam nikoga ubila, ali sam to svakako želela. Možda sam poremećena, ali nisam luda. U svetu koji je turoban i prepun prosečnosti, ljudi bivaju privučeni mojom posebnošću kao moljci plamenom. Ovo je moja priča.

Jednom dok sam bila u poseti Vašingtonu, vozila sam se liftom koji je bio zatvoren zbog održavanja i radnik u metrou je pokušao da učini da se posramim.

On: “Zar niste videli žuti znak?”

Ja: “Žuti znak?”

On: “Upravo sam ga stavio tamo, a vi ste trebali da ga zaobiđete.

Ja: Ćutim, bezizražajnog lica

On: “To je nezakonit ulaz! Ne sme se nezakonito ulaziti, lift je bio zatvoren, vi ste prekrišili zakon!”

Ja: U tišini zurim u njega.

On: Vidljivo zbunjen nedostatkom moje reakcije. “Pa, sledeći put, nema nezakonitog ulaza, dobro?”

Nije bilo dobro. U objašnjavanju svojih groznih dela, ljudi često kažu da su “samo pukli”. Znam taj osećaj. Stajala sam tamo na trenutak i dopuštala svom besu da stigne do dela mog mozga koji je zadužen za donošenje odluka i iznenada sam se osetila ispunjenom osećajem mirnoće. Trepnula sam i namestila vilicu. Počela sam da ga pratim. Adrenalin je nagrnuo; u ustima sam osećala ukus metala. Borila sam se da održim periferni vid u fokusu, hipersvesna svega oko sebe, pokušavajući da predvidim kretanje mase. Nadala sam se da će on odšetati u prazan hodnik gde ću ga pronaći samog. Osećam se tako samopouzdano, tako fokusirano ka jednoj jedinoj stvari koju imam da uradim. Slika je bila jasna u mom umu: moje ruke oko njegovog vrata, moji palčevi koji se zabijaju u njegovo grlo, njegov život koji curi pod mojom neumoljivom silom. Kako se to čini ispravnim. Ali znam da me je obuzela megalomanska fantazija. Na kraju, nije bilo ni važno – nestao je iz mog vidokruga.

Ja sam sociopat

Za mene je kajanje nepoznanica. Imam sklonost ka obmanjivanju. Uglavnom sam pošteđena vezujućih i iracionalnih emocija. Ja sam lukava i puna takta, inteligentna i samopouzdana, ali se isto tako borim sa time da reagujem prikladno zbunjujućim i dramatičnim društvenim signalima drugih ljudi.

Nisam žrtva zlostavljanja u detinjstvu i nisam ubica niti kriminalac. Nikada se nisam našla iza zatvorskih zidina; preferiram da moji zidovi budu prekriveni bršljanom. Ja sam ostvareni advokat i profesor prava, vrlo poštovan mladi akademski građanin koji redovno piše za pravničke časopise i razvija pravne teorije. 10% svojih primanja doniram u dobrotvorne svrhe, a radim i u nedeljnoj školi Mormonske crkve. Imam uzak krug porodice i prijatelja koje volim i koji vole mene. Da li to zvuči kao tvoj opis? Najnovije procene kažu da je jedan od 25 ljudi sociopata. Ali, ti nisi serijski ubica i nikad nisi bio/bila u zatvoru? Većina nas nije. Samo 20% muških i ženskih zatvorenika su sociopate, iako smo mi verovatno odgovorni za oko polovinu počinjenih ozbiljnih zločina. Većina sociopata nije zatvorena. Zapravo, ogromna većina sociopata živi slobodno i anonimno, sa svojim poslovima, brakovima, decom. Mi smo čitava armija ljudi i vrlo smo raznovrsni.

Svidela bih ti se kada bi me upoznao/la. Imam ljubazan osmeh koji je uobičajen među likovima u televizijskim serijama i redak u stvarnom životu, savršen sa blistavim zubima i sposoban da izrazi ljubazan poziv. Ja sam od onih pratilja koje biste voleli da povedete na venčanje svojih bivših – zabavna, uzbudljiva, savršena pratnja. I taman sam toliko uspešna da bi tvoji roditelji bili oduševljeni kada bi me doveo kući.

Možda je najuočljiviji aspekt mog samopouzdanja zapravo način na koji održavam kontakt očima. Neki ljudi to nazivaju “predatorskim buljenjem”. Sociopate nemaju problem sa uspostavljanjem neprekidnog kontakta očima. Naša nemogućnost da ljubazno odvratimo pogled percipira se kao agresivna ili zavodljiva. Mogu ljude da izbacim iz takta, ali na uzbudljiv način koji je nalik na onaj nespokojni osećaj zaljubljenosti. Da li nekada uhvatite sebe kako koristite šarm i samopozdanje kako biste naveli ljude da rade stvari koje inače ne bi radili? Neki to zovu manipulacijom, ali meni se dopada da mislim da prosto koristim ono što mi je bog dao.

Haotični uslovi života

Bila sam bistro dete, ali nisam mogla ni na koji način da se povežem sa drugim ljudima osim da ih zabavljam, što je zapravo za mene bio samo još jedan način da učinim da se ponašaju onako kako ja želim. Nisam želela da me dodiruju i odbijala sam bliskost. Jedini fizički kontakt za koji sam znala podrazumevao je nasilje. Otac mog prijatelja iz srednje škole morao je da me skloni sa njegove ćerke i zamoli me da prestanem da je tučem. Ona je bila niska i sitna, za karakterističnim smehom… kao da je tražila da je tučemo. Nisam imala osećaj da činim nešto loše. Nije mi ni palo na pamet da bih mogla da je povredim ili da se to njoj možda ne bi svidelo.

Bila sam srednje dete u porodici sa nasilnim ocem i ravnodušnom, ponekad histeričnom majkom. Prezirala sam svog oca. On je bio izuzetno nepodoban roditelj, a često nam u kući nije bilo struje jer mesecima ne bismo plaćali račun. On je trošio hiljade dolara na skupe hobije, dok bismo mi za ručak donosili narandže koje su rasle u dvorištu škole. Prvi san koji sam imala iznova i iznova je kako ga ubijam svojim golim rukama. Bilo je nečeg uzbudljivog u nasilnosti tog čina, udarati vratima u njegovu glavu nekoliko puta, sve se više smejati tome kako nepomično pada na pod.

Nije mi bio problem da se svađam sa njim. Nisam lako odustajala od naših sukobljavanja. Jednom, u mojim ranim tinejdžerskim godinama, posvađali smo se oko značenja filma koji smo upravo pogledali. Rekla sam mu: “Veruj u šta hoćeš” i otišla. Otrčala sam u kupatilo na vrhu stepenica, zalupivši i zaključavši vrata. Znala sam da je mrzeo taj izraz (majka ga je ranije vrlo često koristila) i da će moje ponavljanje za njega značiti podsećanje na još jednu generaciju žena u njegovog kući koja odbija da ga poštuje i umesto toga mu se ruga. Takođe sam znala da mrzi zaključavanje vrata. Znala sam da će ga ove stvari uznemiriti, a to je bilo baš ono što sam htela.

 “Otvaraj! Otvaraj!” Probio je rupu na vratima i mogla sam da vidim da mu je ruka krvava i otečena. Nije me bilo briga za njegovu ruku, ali mi nije bilo ni drago što je povređen, zato što sam znala da će mu to pružiti toliko zadovoljstvo da će skroz zaboraviti na bol i povredu. On je nastavio da proširuje rupu dok nije bila dovoljno velika da kroz nju provuče glavu; smejao se tako široko da sam mu videla sve zube.

Moji roditelji ignorisali su moje očigledne i čudne pokušaje manipulacije, obmane i nagovaranja drugih. Oni su odbijali da primete da sam se sa svojim poznanicima iz detinjstva družila bez pravog drugarstva i bliskosti, da ih nikada nisam posmatrala kao nešto više od stvari koje se kreću. Stalno sam lagala. Takođe, krala sam stvari, ali sam mnogo češće varala decu kako bi mi ih ona sama davala. Ljude u svom životu zamišljala sam kao robote koji bi se gasili onda kada ja ne bih bila u kontaktu sa njima. Ušunjavala bih se u kuće drugih ljudi i njihove stvari stavljala na druga mesta. Slamala bih stvari, palila ih i povređivala ljude.

Ulagala bih minimum napora kako bi drugi ljudi procenili da imam dobre namere, pa bih tako dobijala sve što bih htela: hranu, onda kada bi porodične zalihe bile iscrpljene, prevoz kući ili na razna druga mesta kada bi moji roditelji negde nestali, pozivnice na žurke i, najviše od svega, strah koji sam ulivala u druge. Znala sam da sam ja ta koja ima moć.

Agresija, preuzimanje rizika i nedostatak brige za sopstvenu dobrobit, kao i za dobrobit drugih glavne su odlike sociopatije. Kada sam imala osam godina, malo je falilo da se udavim u okeanu. Mama mi je kasnije pričala da, kada me je spasilac izvukao iz vode i pružio prvu pomoć, moja prva reakcija bio je napad smeha. Tada sam uvidela da smrt može doći u bilo kom trenutku, ali nikada nisam razvila strah od nje.

Pre mog šesnaestog rođendana, jako sam se razbolela. Ovakve stvari obično sam držala za sebe. Nije mi se dopadalo uključivanje drugih u moje lične probleme, zato što je otvaralo drugima mogućnost da se mešaju u moj život. Ali, tog dana sam majci rekla da osećam oštar bol u stomaku. Nakon što je iskazala svoju uobičajenu ogorčenost, dala mi je biljne lekove i rekla mi da se odmaram. Vratila sam se u školu iako sam bila bolesna. Svakog dana, moji roditelji su imali novi lek: svuda sa sobom sam nosila malu kesu sa lekovima – analgetike, homeopatske univerzalne lekove.

Ipak, i dalje me je bolelo. Energija koju bih obično koristila da se uklopim i šarmiram druge bila je preusmerena u kontrolisanje bola. Prestala sam da se smeškam i klimam glavom; umesto toga, zurila sam u njih mrtvačkim očima. Nisam imala filter sa svoje tajne misli; prijateljima bih govorila kako su ružni i da su zaslužili loše stvari koje su im se događale. Bez snage da podešavam svoj uticaj na druge ljude, prigrlila sam svoju zlobu.

Abdominalni bol preselio se na moja leđa. Jednom sam provela popodne spavajući u automobilu svog brata. Kasnije, tata je pogledao u moj torzo i shvatio da nešto nije u redu. Oklevajući, rekao je: “Sutra te vodimo kod lekara.”

Sledećeg dana, u ordinaciji, lekar je besneo. Moja majka je bila u svom poznatom, zaleđujućem poricanju, što je stanje u kom je redovno bila kada bi moj otac postajao agresivan. Lekaru nije bilo jasno: ako sam osećala bol, šta sam radila proteklih 10 dana? Zatim sam se onesvestila. Kada sam došla sebi, čula sam viku i mog oca koji ubeđuje lekara da ne zove hitnu pomoć. Mogla sam naslutiti da mu oni uopšte ne veruju.

U očima mog oca videla sam divlju paniku. Kasnije sam saznala da su me on i majka ostavili da više od nedelju dana patim zato što više nismo imali zdravstveno osiguranje. Nakon što sam se probudila posle operacije, videla sam svog oca kako stoji nadamnom, umoran i besan. Puklo mi je slepo crevo i otrovi su se rasuli po mom stomaku, dobila sam sepsu, a moji leđni mišići su postali gangrenozni. “Mogla si umreti; lekari su veoma besni,” rekao je moj otac, kao da bi ja sada trebalo svima da se izvinjavam. Mislim da je u najvećoj meri okidač za moju sociopatiju to što nikad nisam naučila kako da nekome verujem.

Zašto je pravo sociopatska fantazija

Narcizam mog oca učinio je da me on voli zbog mojih postignuća, zato što su ona lepo odražavala na njega, ali me je, istovremeno, zbog njih i mrzeo, zato što nikada nisam poverovala u sliku koju je on želeo da ostavi pred drugima, a što je bilo jedino za šta je mario. Mislim da sam i sama radila mnoge stvari koje je radio i on – igrala sam košarku, postala član benda, studirala pravo – samo da bi on znao da sam ja u svemu time bila bolja od njega.

Volela sam da imam dobre ocene u školi; to je značilo da mogu da se izvučem s onime što drugim učenicima nije prolazilo. Kad sam bila mlađa, uzbuđivalo bi me da otkrijem koliko malo mogu da učim a da i dalje dobijam petice. To je bilo isto što i biti advokat. Tokom polaganja pravosudnog ispita, neki ljudi su plakali od stresa. Sala u kojoj smo polagali izgledala je kao centar za zbrinjavanje žrtava nekakve katastrofe; ljudi su očajnički pokušavali da se sete svega što su pamtili i do dva meseca u nazad, kada sam ja bila na odmoru u Meksiku. Uprkos tome što sam bila strahovito loše pripremljena po brojnim standardima, uspela sam da ostanem pribrana i fokusirana do te mere da se prisetim svega što sam naučila. Položila sam ispit, dok su mnogi drugi pali.

Nezavisno od moje lenjosti i opšteg nedostatka interesovanja za bilo šta, zapravo sam bila odličan advokat onda kada sam se trudila. U jednom trenutku, bila sam zaposlena kao javni tužilac u odeljenju za prekršaje. Moje sociopatske crte učinile su me izvrsnim pravnikom. Pod pritiskom sam odlično funkcionisala. Nisam imala probleme sa osećajem krivice ili griže savesti, što je vrlo zgodno u ovako prljavom poslu. Tužioci u ovoj branši obično dobijaju slučajeve sa kakvima se ranije nisu sretali. Sve što tada možeš da učiniš jeste da blefiraš i da se nadaš da te niko neće razotkriti. Još jedna odlika sociopatije je ta što mi retko osećamo strah. Pored toga, priroda zločina za mene nije pitanje morala; mene zanima samo pobeda u toj pravnoj igri.

Dok sam radila za jednu advokatsku kancelariju, trebalo je da sarađujem sa Džejn, senior partnerom u toj firmi. Ja sam bila pozicionirana u jednom od isturenih odeljenja firme, pa sam je viđala jednom u nekoliko nedelja. U advokatskim kancelarijama, od vas se očekujete da svoje senior kolege tretirate kao ultimativni autoritet, a Džejn je ovu hijerarhiju shvatala vrlo ozbiljno. Moglo se videti da ni u jednoj drugoj oblasti svog života ona nije uživala toliku moć. Njena bleda koža prošarana borama, upadljiva mršavost i osrednji higijenski standardi jasno su govorili da je svoj život provela izvan kruga društvene elite. Ona je želela da svoju moć nosi dobro, ali je u tome bila nespretna – u nekim situacijama bila je jako stroga, dok je u drugim bila previše popustljiva. Ona je bila zabavan spoj moći i nedostatka samopouzdanja.

Nisam bila njen omiljeni saradnik, jer je Džejn verovala da nisam zaslužila sve ono što sam postigla. Ona je mnogo truda ulagala u oblačenje, dok sam ja u svim mogućim situacijama u kojima sam mogla nosila japanke i kežual majice. Dok je ona radila do same granice svoje izdržljivosti, ja sam iskorišćavala nepostojanje politike godišnjih odmora tako što su mi vikendi trajali po tri dana ili sam uzimala godišnji odmor od nedelju dana van zvaničnog vremena predviđenog za to.

Jednog dana smo se zajedno obrele u liftu. Unutra su se već nalazila dva visoka, zgodna muškarca. Oni su radili u velikoj firmi koja je bila locirana u istoj zgradi. Po njima bi se reklo da su upravo dobili multimilionske bonuse i da su u zgradu stigli nekim od Maseratija koji su inače stalno parkirani ispred. Pričali su o simfonijskom koncertu na kom su bilo sinoć, a na kom sam bila i ja, mada nemam običaj da posećujem takve koncerte. Neobavezno sam ih pitala nešto o tome.

Njihova lica su zablistala. “Kakva sreća što smo te sreli! Możda možeš da nam pomogneš da presudimo; moj prijatelj misli da je sinoć izvođen drugi Rahmanjinovov concerto piano, dok ja mislim da je treći.” “Bio je drugi.” Ni najmanje nije bilo važno koji odgovor je tačan.

Momci su nam se zahvalili i izašli iz lifta, ostaviviši Džejn i mene da do njene kancelarije hodamo u tišini u kojoj je mogla da razmišlja o dimenzijama moje intelektualne i društvene superiornosti. Do trenutka kada smo ušle u kancelariju bila je toliko nervozna, da uopšte nismo razgovarale o našem projektu, već o njenim životnim izborima još otkad je imala 18 godina, o njenim brigama i nesigurnostima povodom njenog posla i tela, o njenoj privlačnosti ka ženama uprkos tome što je verena za muškarca.

Nakon toga, znala sam da, kad god bi me videla, njeno srce bi uzdrhtalo; brinula bi o svojoj ranjivosti koju mi je u tajnosti pokazala i pitala se kako bi bilo kada bih se i ja njoj razotkrila ili, još bolje, kad bi mogla da me tresne po licu. Znam da sam je dugo proganjala u snovima. Moć ima svoje pogodnosti, ali sa ovako uspostavljenom dinamikom, svoju prednost stečenu nad Džejn iskoristila sam na drugi način – kroz tronedeljni plaćeni godišnji odmor.

Ljubavni trougao

Volim da zamišljam kako upropašćujem ljude ili nekoga zavodim do mere do koje je zauvek moj. Zabavljala sam se neko vreme sa Kasom, ali sam ubrzo izgubila interesovanje za njega. Sa njim to nije bio slučaj, tako da sam pokušavala da mu nađem neku drugu svrhu. Jedne noći on i ja smo otišli na zabavu gde smo upoznali Lusi. Ona je bila vrlo upečatljiva, posebno u onim stvarima u kojima smo bile slične, što je kod mene izazvalo impuls da je uništim. Proračunala sam – Lusi se sviđa Kas, Kasu se sviđam ja, što znači da imam neočekivanu moć nad Lusi. Po mom planu, Kas je počeo da prilazi Lusi. O njoj sam saznala sve što sam mogla on njenih bliskih prijatelja: Lusi i ja rođene smo istog dana, sa samo nekoliko sati razmaka; imale smo slične afinitete, iste stvari su nas nervirale i delile smo identičan rasejan, kvazi-formalan stil komunikacije. U mojoj glavi, ona je bila moj alter ego.

Dok god se Lusi zabavljala sa Kasom, držala sam ga u blizini: naterala bih ga da sa njom zakaže sastanak, a zatim da ga otkaže kako bi bio sa mnom. Znao je da ga iskorišćavam kako bih se poigravala sa njom. Kada je počeo da oseća prigovore savesti, raskinula sam sa njim. Zatim sam čekala da svu svoju pažnju usmeri ka Lusi, dok se kod nje ne probudi nada, a zatim sam ga ponovo zvala. Rekla sam mu da smo mi suđeni jedno drugom i da sam ga samo testirala.

Lusi je učinila stvari gorim po nju – nije imala osećaj za čuvanje privatnih stvari u tajnosti, posebno od ljudi koji su te informacije mogli da iskoriste protiv nje. Pored toga, njeni prijatelji su nas povremeno mešali – mislili su da sam ja ona. Stvari nisu mogli bolje da se odvijaju.

Ono što mi je bilo posebno interesantno je moja iskrena simpatija prema Lusi. Skoro da sam želela da budemo prave prijateljice. Samo razmišljanje o tome me uzbuđivalo. Ali kada mi je ta ideja postala previše realna, počela sam da je izbegavam. Čak sam i Kasa naterala da sa njom raskine, ovoga puta zauvek.

Šta sam ja zapravo učinila Lusi? Ništa. Ona je zgrabila momka i poljubila ga. Meni se sviđao taj momak. Ona ga je viđala nekoliko puta nedeljno, ponekad sa njegovom jezivom prijateljicom – sa mnom. Posle nekog vremena, to nije funkcionisalo. I kraj. Nisam joj ništa upropastila. Sada je udata i ima dobar posao. Najgora stvar koju sam učinila je što sam je navela da veruje da je njihova romansa iskrena, dok sam ja izvela (najbolje što sam mogla) da ispadne tako da njeno srce bude slomljeno. Znala sam da je moje srce tamnije i hladnije nego što je kod većine ljudi; možda mi je zato tako privlačno da slamam njihova.

Šta je, zapravo, zlo?

Crkva Poslednjih Svetaca je san svakog sociopate. Mormoni veruju da svako ima potencijal za dobrotu – a ja verujem da se to odnosi i na mene. Svako ima mogućnost spasenja; moja dela su ono što je važno, ne moje nemilosrdne misli ili moja motivacija za zlo. Svako je grešnik, a ja nikada nisam imala osećaj da sam izvan ovog pravila.

Kada sam bila na Brigam Jangu – gde studenti imaju viši stepen vere od prosečnog mormona – tu je bilo bezbroj mogućnosti za varanje. Krala sam iz “Izgubljeno-nađeno”, govoreći da sam izgubila knjigu, a onda bih uzela jednu od pronađenih knjiga i prodala je. Ili bih uzimala nezaključan bicikl koji je danima stajao na istom mestu. Ko nađe – njegovo.

Ali, funkcionalno, ja sam dobra osoba – kupila sam kuću svojoj najboljoj prijateljici, bratu sam dala 10.000 dolara i smatram se uspešnim profesorom. Volim svoju porodicu i prijatelje. Ipa, ne motivišu me niti odbijaju iste stvari koje to rade većini ljudi.

Ne pokušavam da ostavim utisak kao da ne biste trebali brinuti o sociopatama. Samo zato što sam ja visokofunkcionalna i nenasilna ne znači da tamo negde ne postoje glupi, neinhibirani ili opasni sociopati. I sama pokušavam da pobegnem od takvih ljudi; nije kao da smo svi u međusobnom dosluhu.

Iako sam to mnogo puta zamišljala, nikad nikome nisam prerezala grkljan. Pitam se, pak, šta bilo da sam odrastala u nasilnijoj porodici od moje, da li bih onda imala krvi na rukama. Ljudi koji počine jezive zločine – bili sociopati ili ne – nisu ništa više “oštećeni” od drugih ljudi, već je stvar u tome što oni imaju manje toga da izgube. Lako je zamisliti 16-godišnju verziju mene sa lisicama i u zatvorskoj uniformi. Da nisam imala nikoga koga bih volela i ništa za šta sam se borila, možda. Teško je reći.”

Odlomak iz knjige "Ispovesti sociopate"

Autor: M. E. Tomas, dijagnostikovani sociopat, profesorka prava i

osnivač sociopathworld.com sajta

Prevod i adaptacija: Ina Poljak

 

preuzeto sa: www.psihoverzum.com

Ja imam granični poremmećaj ličnosti

svetumeni | 20 Jun, 2018 14:22

ali … svi ljudi mojih godina imaju opasne seksualne navike, probleme sa psihoaktivnim lekovima i drogama, zaljubljuju se u muškarce čim ih upoznaju a onda na prvi znak izdaje nastoje da im unište živote, ne jedu danima a zatim se prejedu u restoranu brze hrane… Zar ne?

Pre nekoliko meseci napunila sam 25 godina i naterala sam se da se osvrnem na sopstveni život. Do sada, ono što sam priznavala bile su stvari u vezi sa kojima se moja majka hvalila u svom čitalačkom klubu: imam dobro obrazovanje, živim u Njujorku, uspešan sam pisac i urednik, imam zdravstveno osiguranje, idem na fensi žurke gde pijem martinije sa poznatim ličnostima i u stanju sam da plaćam sopstvene troškove.

Za nju i za ostatak sveta, to je moj život, zato što je to ono što puštam ljude da vide. Čak sam i ja to prihvatila kao istinito i ubedila sebe da sam dobro, zato što sam nosila sve te lepe etikete.

Ali, onda sam napunila 25 godina i, u mojoj glavi, baš te godine odvajaju te od detinjstva – više nisi “previše mlad” za udaju i decu, a dovoljno si odrastao da imaš diplomu i karijeru i, što je najgori deo, više ne možeš svoje nemarno ponašanje pravdati mladalačkim eksperimentisanjem.

Najraniji napad depresije i opsesije imala sam u šestom razredu, kada sam saznala šta su lezbejke i postala prestravljena da ću i ja izrasti u jednu.

Opsesije su nastavile da me progone narednih 6 meseci, iako sam se momentalno obratila roditeljima, koji su me uveravali u to da nije bitno koji pol ću voleti.

Iracionalne opsesije postale su uobičajena stvar, a imala sam i sopstvenu lestvicu najgorih: zatvor, HIV, plućni embolizam, rak svake vrste, dušek na kome spavam i koji se tokom noći zapali.

Droge za koje sam se opredelila, ovim redosledom, bile su: obimne količine alkohola, oženjeni muškarci, lekovi na recept, ugljeni hidrati. Najbolje sve to zajedno. To je bilo samo zagrevanje za novu etiketu koja će mi istog leta biti prilepljena: granični poremećaj ličnosti.

Kada mi je moj psihić dao ovu dijagnozu, primila sam je sa dostojanstvom. Zapravo, već neko vreme sam je znala, jer je pre dve godine jedan doktor sugerisao istu stvar i ja sam se iznervirala i otpisala ga kao šarlatana. Naravno, ja jesam imala istoriju “zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, rizičnih seksualnih veza i prejedanja,” što je jedan od klasičnih simptoma graničnog poremećaja ličnosti. Ali, svi ljudi mojih godina imali su opasne navike, probleme sa lekovima i drogom, zaljubljivali su se u oženjene muškarce i nakon najmanjeg znaka izdaje nameravali da im unište živote. Svi su pili dok se ne onesveste, a onda bi se vozili gradom slušajući muziku, ne bi jeli danima a onda se prejedali u prvom restoranu brze hrane. Zar ne?

Ali, on je usadio tu džangrizavu misao u moju glavu. Pa čak ni onda nisam uspevala da se poistovetim sa Vinonom Rajder u filmu “Girl, Interruped” (moj prvi i glavni izvor informacija o svemu u vezi sa graničnim poremećajem ličnosti) i bila sam polusvesna toga da sa mnom nešto nije u redu.

Psihologija defektologija roditeljstvo | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Dijagnoza shizofrenije i ispunjen život – da li je to moguće?

svetumeni | 19 Jun, 2018 17:14

„Pre oko trideset godina [u vreme objave originalnog teksta, 2013. godine; prim. prev], dobila sam dijagnozu shizofrenije. Prognoza mog stanja bila je loše: da nikada neću živeti samostalno, da neću moći da imam stalan posao, vezu, brak. Moja kuća bile bi dnevne bolnice, a dane bih provodila gledajući televiziju u prostoriji punoj drugih ljudi koje je pokosilo neko mentalno oboljenje. Radila bih najlakše poslove kad su mi simptomi pod kontrolom. Nakon moje poslednje psihijatrijske hospitalizacije, kad sam imala 28 godina, jedan lekar me je uveravao da bi mi posao kasirke mogao doneti promenu koja mi je potrebna. Ako bih to mogla da radim, rekao mi je, onda bismo mogli ponovo da procenimo moju sposobnost da radim na zahtevnijim pozicijama, možda čak da imam i puno radno vreme.

Tada sam odlučila: ja ću biti ta koja ispisuje narativ svog života. Danas sam redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Južne Kalifornije. Radim i kao vanredni profesor na Odeljenju za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Kaliforniji, San Dijego, a istovremeno radim i u ustanovi koja se zove „Novi centar za psihoanalizu”.

Iako se borim sa svojom dijagnozom već godinama, pošlo mi je za rukom da prihvatim da imam shizofreniju i da ću se lečiti do kraja života. Zapravo, izvrstan psihoanalitički tretman i lekovi od ključne su važnosti za moj uspeh. Ono što sam odbijala da prihvatim bila je prognoza.

Konvencionalno psihijatrijsko razmišljanje i njihove dijagnostičke kategorije kažu da ljudi poput mene – ne postoje. Ili ja nemam shizofreniju (molim vas, recite to deluzijama koje mi preplavljuju mozak), pošto ne bih mogla da postignem ovo što sam postigla (molim vas, recite to ustanovama u kojima radim). Ali, jesam. I zajedno sa svojim kolegama za univerziteta iz San Dijega i Los Anđelesa sam sprovela istraživanje koje je pokazalo da nisam jedina. Postoje i drugi sa shizofrenijom i sa aktivnim simptomima kao što su deluzije i halucinacije, a koji su postigli zavidan akademski uspeh i profesionalno se ostvarili.

Tokom proteklih nekoliko godina, moje kolege, uključujući Stivena Mardera, Alison Hamilton i Ejmi Koen, i ja pronašli smo dvadeset ispitanika u Los Anđelesu – ljudi koji boluju od shizofrenije, a visoko su funkcionalni. Oni pate od simptoma kao što su blaže deluzije i ponašanje vođeno halucinacijama. Prosečna starost ovih ljudi bila je 40 godina; polovinu su činili muškarci, polovinu žene, a više od polovine činile su manjine. Svi su imali diplomu srednje škole, a većina je ili radila sa namerom da sebi priušti fakultet ili studirala. Oni su bili studenti, menadžeri, tehničari i stručnjaci poput lekara, advokata, direktora i slično.

Istovremeno, većina ovih ljudi nije bila u braku niti su imali decu, što se slaže sa njihovom dijagnozom. (Moje kolege i ja nameravamo da sprovedemo još jedno istraživanje: sa ljudima koji boluju od shizofrenije, a koji su visokofunkcionalni u svojim odnosima sa drugim ljudima. Ja sam se udala sredinom svojih četrdesetih godina – i to je najbolja stvar koja mi se ikad dogovila – što je za mene bilo protiv svih šansi, i to nakon skoro 18 godina samačkog života). Više od tri četvrtine je hospitalizovano između dva i pet puta zbog svog zdravstvenog stanja, dok troje nikada nije bolnički lečeno.

Kako su ovi ljudi, sa svojom dijagnozom shizofrenije, uspeli da završe studije i da imaju tako visoko pozicionirane poslove? Saznali smo i to da su, pored lekova i terapije, svi ispitanici naučili tehnike koje im pomažu da svoje stanje drže pod kontrolom. Za neke, te tehnike su bile kognitivne. Jedan ispitanik, inače edukator sa master diplomom, kaže da je naučio da se suočava sa svojim halucinacijama tako što postavi pitanje „Koji su dokazi za ovo? Da li je to samo problem u percepciji?”, dok je jedan drugi ispitanik rekao: „Stalno čujem glasove koji su preteći… Samo treba da ih pustim da prođu.”

„Biti obazriv u vezi simptoma znači identifikovati okidače kako bi se sprečilo pun zalet simptoma”, rekao je jedan ispitanik. Na primer, ako vam previše ljudi na malom prostoru može izazvati pojavu simptoma, onda isplanirajte neko vreme koje ćete, tokom tog putovanja, provesti sami.

Druge tehnike koje su ispitanici navodili najčešće su u vezi kontrolisanja čulnih inputa. Za neke, to znači da svoj životni prostor čine što je moguće jednostavnijim (samo goli zidovi i tiha muzika, bez televizora), dok za druge znači, recimo, muziku koja će im odvlačiti pažnju. „Ja slušam glasnu muziku kad ne želim da čujem druge stvari”, rekao je ispitanik koji radi kao medicinski tehničar. Drugi su pominjali vežbanje, zdravu ishranu, izbegavanje alkohola i dovoljno sna. Za neke su važnu ulogu imali vera u boga i molitva.

Jedna od tehnika za nošenje sa simptomima koja je najčešće pominjana među našim ispitanicima je rad. „Posao je važan deo onoga što sam ja”, rekao je jedan edukator u našoj grupi. „Kad postaneš koristan za jednu organizaciju i osećaš se poštovano u toj organizaciji, ta pripadnost ima određenu vrednost.” Osoba koja je ovo izgovorila radi i vikendom, zato što joj je posao „faktor ometanja”. Drugim rečima, kad se posveti poslu, sve ostalo – uključujući i simptome – padne u drugi plan.

Ja se, lično, obratim svojim lekarima, prijateljima i porodici, svaki put kad osećam da klizim, i od njih dobijam sjajnu podršku. Jedem hranu za utehu (za mene su to žitarice) i slušam tihu muziku. Stimulaciju svedem na minimum. Ove tehnike obično, u kombinaciji sa dodatnim lekovima i terapijom, čine da moji simptomi prođu. Ali rad koji podrazumeva da koristim svoj um je za mene najbolja odbrana. On me drži fokusiranom i drži moje demone privezanim. Moj um, moram tako reći, je moj najbolji neprijatelj i ujedno moj najbolji prijatelj.

To je razlog zašto je toliko poražavajuće kad lekari svojim pacijentima govore da se ne nadaju karijeri. Veoma često, konvencionalni psihijatrijski pristup mentalnim bolestima često se bavi skupovima simptoma kojima karakterišu ljude. Tako mnogi psihijatri smatraju da je lečenje simptoma lekovima isto što i lečenje mentalnog oboljenja. Ali, na ovaj način se u obzir ne uzimaju snage i slabosti jedne osobe, što dovodi do toga da stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja potcenjuju šta njihovi pacijenti i klijenti mogu postići.

Nije reč samo o shizofreniji: postoji studija, objavljena u Žurnalu dečje psihologije i psihijatrije, u kojoj je učestvovala mala grupa ljudi, sa dijagnozama autizma i razvojnog poremećaja koji su kasnije prestali da imaju simptome. Oni su se, izgleda, oporavili, nakon godina psihoterapije i lečenja. Jedan članak u Njujork Tajms magazinu opisao je kompaniju koja zapošljava visokofunkcionalne odrasle osobe sa autizmom, baš zbog toga što imaju nesvakidašnje veštine pamćenja i obraćanja pažnje na detalje.

Ne želim da zvučim kao da navijam za shizofreniju; ovo mentalno oboljenje nameće stvarna ograničenja i važno je ne romantizovati je. Ne možemo svi biti laureati za Nobelovu nagradu kao Džon Neš u filmu „Blistavi um”. Ali, seme kreativnog mišljenja ponekad se može pronaći u mentalnim oboljenjima, a ljudi potcenuju sposobnost našeg mozga da se prilagođava i da stvara.

Pristup koji se oslanja na naše snage, pored razmatranja simptoma, može pomoći da se razveje pesimizam koji okružuje mentalna oboljenja. Pronaći „blagostanje unutar bolesti”, kako je to jedna osoba sa dijagnozom shizofrenije rekla, trebalo bi da bude terapijski cilj. Lekari bi trebalo da osnažuju svoje pacijente da razvijaju odnose sa drugima i da se bave svrsishodnim aktivnostima. Trebalo bi da ih podstiču da pronalaze svoje sopstvene tehnike za nošenje sa simptomima i da ih motivišu da svoj život učine ispunjenim. Kako bi se ove stvari desile, lekari svoje pacijente moraju snabdevati sredstvima kao što su terapija, lekovi i podrška.

„Svaka osoba svetu donosi jedinstven dar i jedinstvenu sebe,” reči su jedne učesnice u pomenutom istraživanju. Ona je izrazila upravo ono što ne samo mi koji imamo shizofreniju i druga mentalna oboljenja, već i svi drugi ljudi žele: rečima Sigmunda Frojda, da rade i vole.

Autor: Elin Saks

 

Izvor: New York Times

 

Prevod i adaptacija: Ina Borenović

Preuzeto sa : www.psihoverzum.com

 

 

Afektivna vezanost ili nit koja spaja decu e roditelje

svetumeni | 12 Jun, 2018 21:06


 


Psiholozi često    govore o tome kako je u najranijem detinjstvu  potreba za sigurnošću i ljubavlju detetu  potrebna isto tiliko koliko i hrana ili zaštita od mraza. To jeste tačno i upravo iz tog razloga     Majka priroda se pobrinula  da se  ta veza  između majke i novorođenog deteta   brzo i lako uspostavi i tako obezbedi opstanak vrste. Zato , nije nikakvo čudo ,  što se majke često  emocionalno vežu za još nerođenu bebu  . Kako se približava  vreme porođaja   ta  veza puna nežnih osećanja postaje sve jaća,. za  to je između  ostalog kriv i vaš mozak  koji  proizvodi sve više i više  hormona  oksitocina.  On je poznat i kao hormon ljubavi. Njegova uloga je da potpomogne javljanje i jačanje te iskonske veze majke i njenog deteta a kod trudnica ima  i  ulogu da smanji stres prilikom porođaja. Kada se porodite  vi ćete kao novopečena mama biti "preplavljeni" oksitocinom.  A, pta je sa očevima ? Imaju li oni nešto   slično “majčinskom instinktu”  ?   Verovali ili ne imaju ga.   Nije tako retka pojava da   se i kod očeva ljubav prema bebi  javlja dok je ona još u majčinom stomaku mada se kod njih  tada još ne  luči oksitocin . Kod  očeva se to dešava kada po  prvi put  ugledaju svoje dete ili ga uzmu u naručje Mnoge  očevi  budu zatečeni snagom osećaja koji ih zapljusnu tom  prilikom  jer se tome nikako nisu nadali .


Beba takođe uspostavlja vezu sa Vama još dok je u stomaku. Istraživanja su pokazala da bebino srce  brže  zakuca kada čuje majčin glas. Upravo zato, kada se rodi, beba se najprijatnije oseća pored svoje mame.


Međutim, oksitocin nije jedini hormon ljubavi.


Dopamin, koji je glavni "sastojak" osećaja zadovoljstva, takođe igra veliku ulogu u povezivanju sa detetom. Kada grlite, ljuljate ili hranite vašu bebu, i kod vas i kod nje se luči ovaj hormon. Dok vi uživate zahvaljujući lučenju dopamina, on za vašu bebu ima još veći značaj, jer doprinosi emotivnom vezivanju bebe za vas.


Sve ovo doprinosi da se   roditelji ili staratelji  emocionalno  vezuju  za  svoju decu i  imaju potrebu da ih zaštite..     


 


Kada i kako nastaje  ova veza  ?


Kod nekih majki ova veza se javlja pri prvom pogledu na   novorođenče i ta veza iz dana u dan postaje samo sve jača i dublja. Sudeći po knjigama, filmovima, internetu ali i duboko   ustaljenom mišljenju to tako i treba da bude i jedino je ispravno . A, da li je baš tako ?


 Činjenica je da svi imamo potencijal za to  jedinstvenu vrstu ljubavi . Nekima je  samo  potrebno više  vremena da bi stvorili veoma jake emocionalne spone sa  svojim novorodjenim detetom .


 Često su to majke koje  su imale  težak  i iscrpljujući porođaj,  ili   su   ga sasvim  drugačije  zamišljale.


Vreme je  uz ljubav i brižnost onaj magični sastojak  koji je potreban   da bi se  stvorila jaka, trajna  i kvalitetna   emocionalna veza  između  roditelja i prinove  jer, koliko čudno moglo da zazvući   ona  je i pored  sve svoje specifičnosti  i jedinstvenosti   ipak,samo veza dva bića i kao takva ona se stvara , razvija, jača i menja tokom vremena.    


O tome  da je i za razvoj afektivne veze  između majke i deteta takođe potrebno vreme i da ona jača kada se u nju ulaže  ne samo ljubavi već i truda i rada  je nešto o čemu  se retko govori. Da stvar bude  gora u    već pomenutim ,medijima, romanima i filmovima majke se gotovo uvek snažno vezuju za svoje  bebe  i to čim ih ugledaju a,sa  onema sa kojima se to ne desi   po pravilu  nešto  ozbiljno nije kako treba. Zato ne čudi da se mnoge majke osećaju  zabrinuto  ako odmah ne osete tu jaku povezanost sa bebom. Ovu zabrinutost često prati i osećaj krivićepraćane mislima „šta to nijeuredu samnom ?“ ili „kakva sam ja to majka ?“.  


Ukoliko ste osetili ili pomislili nešto slično zaista, nema, razloga za  zabrinutost  niti za osećaj stida i krivice jer će se  ova veza među vama pojaviti pre ili kasnije  čak i tada kada su osećanja tuge i očaja tolika da niste u stanju ili nemate želju ni da uzmete dete u naručje.  


Pokazalo se kao najbolje, da date sebi vremena ne samo da  se izbirite sa svim osećanjima koja su Vas preplavila već i da  pružite sebi  priliku da  se odmorite, pronađate svoje tačke  oslonca ali i da  zaista  upoznate svoju bebicu  . 


Dolazak novog člana porodice, koliko god on dugo i željno očekivan  uvek  je  povazan i sa  velikim promenama.  Za majku taj period je   iscrpljujuće, prilično stresan     i veoma zahtevan tako da nije retko da se  jave osećanja  tuge i preplavljenosti .


Afektivno vezivanje između roditelja i dece je plod ljubavi, brižnosti  i nege. To je kontinuiran proces, i specifičan je za svaku porodicu.


 


Pazi razmazićeš je!


Kada govorimo o emocionalnoj vezanosti majke i deteta u prvim danima i mesecima nakon rođenja,  sigurna sam da ste čuli i onu tezu da ako bebu ćesto mazite, nosite na rukama da to nikako nije dobro jer će se beba navići na "ruke", da će postati razmažena, nesnosna,  nasamostalna i slično .


Istina je sasvim drugačija.   Moglo bi se čak reći da se radi o jednoj vrsti paradoksa, barem kada se stvari gledaju površno ,  jer jaka emocionalna veza majke i deteta bazirana na  ljubavi, prihvatanju i poverenju ne vodi u zavisnost već upravo suprotno u  samostalnost.  


Sem toga  dokazano je  da ukoliko   nosite bebu na rukama ili je držite na grudima tako da postoji  Kontakt Vaše i bebine kože  to doprinosi da se stvori i pojača veza među Vama. Zato grlite, nežno ljuljuškajte svoju bebu .  Dojite ukoliko možete. Vaše telo ispušta hormone koji  dovode do  opuštanja  ali   i na pojavu osećanja ljubavi  i zadovoljstva   kod oboje.  Pevušite  joj i pričajte  joj što češće.. Iako vas ne razume, pričajte joj šta radite, na šta mislite, kako se osećate.  Potrudite se da upoznate svoju bebu i  ubrzo će se  taj trud biti nagrađan i prvim osmesima.


 Ukoliko  je ova veza jaka i stabilna dete se oseća sigurno, voljeno i zaštićeno kada je majka u blizini .  Dete to pokazuje izrazima sreće i nežnosti i  strahom kada je odvojeno od majke.Takodje, dete   će aktivno tražiti zaštitu u majčinom  zagrljaju kada se nadje u nepoznatoj situaciji, kada je uplašeno, uznemireno i tužno.


 


 Šta sve utiče na to kakva je veza majke i bebe ?Mnnogo je faktora koji uttiču na to koliko lako će se uspostaviti jaka emocionalna veza  između majke i bebe kao i na to  da li će ona biti kvalitetna i dugotrajna. neki od njih vezani su za osobine same bebe . neku decu je naprosto lakše zavoleti to su one bebe koje su po prirodi smirene, retko plaču  a, ako i plaču lako ih je utešiti , imaju uradan ritam spavanja, dobro jedu   uživaju kada ih dojite , vole da se maze i   slično . Sa ddruge strane tu su bebe koje puno plaču, neutešne su  i teško ih je smiriti ,   teško se uspavljuju ,  san je neredovan i kada i spavaju  to je kratko  i  plaču čim ih spustite u krevetac, ne sisaju ili su veoma izbirljiva kada je hrana u pitanju.   Pored toga, neka    odojčad  su    preosetljiva  na zvuk, svetlost ili druge stimuluse iz okoline .   U   tim slučajevima majke uglavnom  imaju potrebu da  zaštite svoju bebu  pa se ponekad čini da su ih razmazile.


Druga grupa faktora vezana je za majku   i njenu  osetljivost  i  sposobnost da prepozna  i da na adekvatan način zadovolji potrebe odojčeta.  Tu se prvenstveno misli na  njenu   osetljivost   za potrebe deteta kao i  na sposobnost da prepozna  šta je to što  beba prvenstveno plačem pokušava da saopšti.  Da li je gladno,   mokro ,  ili ga nešto boli.  Da li  je  samo  umorno  i razdražljivo   ili   se zbog nećeg ljuti   ili  traži  samo  malo pažnje i majčinu blizinu.


Dobra vest je da se ove veštine uče i da će Vam vremenom biti  lakše  ako ne i sasvim lako da prepoznate i protumačite bebin plač i njene geste.Isto kao što će i  sve ostale aktivnosti vezane za brigu oko bebe kao što su kupanje, hranjenje i presvlačenje postati rutina koja Vam više neće biti strana ili čak i zastrašujuća .   Tada, će Vam biti lakše da  procenite šta je detetu u  kom trenutkku  potrebno i  kako da    te potrebe zadovoljite.


Izuzetno su važni međusobni odnosi supružnika ,  kao i očevi osećaji prema detetu, koji  utiču u   velikoj meri  ne samo na  kvalitet majčinske  odnosa  prema  detetu  već i na celokupan   emocionalan  razvoj deteta.   Pokazalo se da ocevi koji su želeli da imaju dete mogu da razviju daleko  kvalitetniju vezu sa detetom .


I na kraju ne treba zaboraviti da  Odnos majke i deteta zavisi i od  odnosa u porodici kao celini,  odnosa među supružnicima ali i od imovinskog stanja   kao i  pomoći  i podrške koju dobija  jer sve to direktno utiče  na to koliko se  ona oseća sigurnom, zbrinutom i zaštićenom u porodici ali i u široj društvenoj sredini . Sve ovo postaje još važnije kada se radio hronično oboleloj ili deci ometenoj u razvoju jer iskustva pokazuju da je tada posebno u prvim godinama života  potrebna dodatna pomoć i podrška kako roditeljima tako i njihovoj deci .


Ukoliko  je majka  izložena pritiscima,  ako  izostane pomoć i podrška i ako  ona  nemože da se izbori sa situacijom koja joj je  preteška, ona može   prikriveno  ili  otvoreno  odbacivati dete ili   može imati agresivna  osećanja prema njemu . Ovo je jedna od tabu tema o kojoj se ne govori . Ukoliko imate ovakva osećanja niste monstrum  već samo neko ko se našao u izuzetno teškoj životnoj situaciji  u kojoj  nezna kako da se snađe i izbori ne samo sa sopstvenim osećanjima već i sa oćikivanjima sredine, lošim materijalnim stanjem i ko zna sa čim sve ne. A upravo u toj situaciji majci je  potrebno  razumijevanje, podrška i pomoć  pre svega  porodice,    šire društvene sredine ali i stručne osobe.  Tada je potreban neko  ko će moći pre svega da je razume  i kojoj će ona moći da poveri   svoje  misli i  osećanja  bez  straha od osude. Tu je presudna uloga oca i šire porodice koja će  biti tu  za nju. Saznanje da je dete slepo ili da je teško slabovito    uglavnom pogađa   sve članove porodice tako da je pomoć i podrška potrebna svima njima u većoj ili manjij meri.


 


 


 


 


O psihologiji i psiholozima i slicnim cudacima

svetumeni | 16 Februar, 2018 21:37

O psihologiji ,kao  nauci i  psiholozima  postoje mnoge nedoumice i mitovi   a, samim tim ima i  pogrešnih  uverenja.  Mnogobrojni su razlozi za to .A,  knjige, mediji i Holivud su doprineli tome da se neki od mitova održe do danas –neki čak i učvrste.

jedno od  najrasprostranjenijih i u našoj kulturi i dalje duboko ukorenjenih shvatanja je da  psihologa posećuju samo oni sa kojima nešto ozbiljno nije kako treba. A, to  je prilično daleko od istine.Ali krenimo redom . :)

Čime se bave psiholozi

Na početku, možda će biti najbolje da razjasnimo čime se ustvari bave psiholozi.

Tačno je  da se izmedju ostalog, psihologija bavi i psihopatologijom kao i da postoje psiholozi  ili psihijatri  koji se bave psihoterapijom nakon što su   se za to dodatno obučili . Inače, obuka za psihoterapeute traje više godina, nakon čega je potrebno da prodje i period u kome se terapija radi uz superviziju mentora a, tek nakon toga psihoterapeut radi sam. I, već kada pominjem psihoterapiju , da li ste znali da je sastavni deo procesa pripreme za posao psihoterapeuta i to da i  onaj ko se školuje za ovo zvanje mora i sam da prodje terapiju?Za to ima više razloga a, onaj da je najbolji način da vidite kako je to biti "sa druge strane" je da kroz to prodjete sami  ali to nije  jedini niti najvažniji razlog.

Pored, psihoterapije, za koju bi se moglo reći da postoji kao vid lečenja postoji i savetovanje i trening životnih veština ili popularnije Life coaching.  Savetnici se bave različitom problematikom.  Sigurno ste čuli za neke od ovakvih savetovališta.  navešću neke od njih :  bračno  savetovalište,škole roditeljstva, savetovalište za mlade.

U savetovališta odlaze ne samo oni koji imaju neki problem sa kojim nemogu da se sami izbore, kao što su na primer brakovi koji prete da se rasture, već i oni koji žele da nauče nešto novo i da tako unaprede svoja znanja ali i poboljšaju kvalitet života. Tako na primer  škole roditeljstva posećuju i roditelji čija deca nemaju problema u ponašanju ili razvoju već jednostavno žele da nauče više o razvoju dece, vaspitanju ili da usvoje nove , bolje načine komunikacije.

Pored, svega psihologe možete pronaći u vrtiću, školi ali i na nekim manje poznatim mestima kao što su sportski klubovi, velike firme, na poslovima vezanim uz marketing.

Psiholozi mogu da predaju u školama ili na fakultetu ali i da se posvete istraživanju. I , naravno nezaobilazan deo poslova psihologa je i testiranje – od onog koji se radi pre nego što dete krene u školu, preko procene da li je neko sposoban za vojjsku do  testova ličnosti ili inteligencije.

Ko onda ide kod psihologa ?

Tačnije bi bilo reći , u kojim situacijama i u kojim stanjima bi poseta psihologu mogla biti od pomoći . Pre svega, psihoterapija ili savetovanje, zavisno od problema, se savetuje svima koji imaju neki problem. Pod, problemom se podrazumeva sve od fobija, anksioznosti do problema u partnerskim odnosima ali i u onim situacijama kada se suočavamo sa gubitkom voljene osobe,tokom i nakon razvoda,   ako je neko žrtva nasilja , nakon traumatskih dogadjaja, teških dijagnoza i sl.  

Ovde je ključna reč "problem " jer ovde se radi samo o tome da je po sredi problem a, probleme priznaćete imamo svi u životu.

Pored toga, na psihoterapiju odlaze i osobe koje  imaju psihičkih problema.Kao i kod bilo koje organske bolesti i one odlaze kod lekara , stim što u ovom slučaju  je to psihijatar kao specijalista. U velikom broju slučajeva uz  lekove ide i psihoterapija (ili bi barem tako trebalo da bude) i praćenje od strane psihologa. Ipak, važno je istaknuti da najveći broj osoba koje potraže pomoć i savet psihologa  nisu psihički obolele, narodski rečeno nisu "ludi " već samo žele da reše neki problem, nauče nove veštine ili da dobiju emocionalnu podršku.

Ko ne stigne do psihologa i zasto ?

Često, kada ljudi imaju problem razmišljaju ili po principu "mogu ja to i sam", "tu mi niko (što uključuje i psihologa ) ne može pomoći ili   "nije to ništa".  A, ako je u pitanju hronični stres  to je misao "samo još ovo "  pa ću da se odmorim, odem na odmor,pozabavim se time.

Tačno je, da se svi mi kroz život suočavamo sa nizom problema i izazova koje savladavamo kako najbolje znamo i umemo . U tome nam pomažu roditelji, rodbina i prijatelji  i to tako i treba da bude jer je to sastavni deo života.

Psiholog ili porodica i prijatelji

Psiholozi,  poseduju znanje i veštine koje mogu da pomognu što ne znači da je neko nesposoban da se sa problemima nosi – naprotiv. Jednostavno,  postoje situacije u životu, kao što su životne krize, kroz koje svi prolazimo ali koje po svojoj prirodi nadilaze trenutne kapacitete osobe da se sa njima nosi. 

Životne krize (gubitak voljene osobe u saobraćajnoj nesreći na primer )mogu biti poput cunamija – poklope vas svom snagom u sekundi i bez najave. Verovatno ćete nekako isplivati na površinu vodeći se  što instinktom za preživljavanje, što snagom volje ili uz pomoć podrške  prijatelja  ili poučeni iskustvima onih koji su sve to preživeli . Ipak, uz sve to  zar nebi bilo lakše da vam je neko dobacio uže ili pružio ruku da vam pomogne da se izvučete na površinu ?

Ovo uze može da bude u obliku saveta,učenja novih znanja i veština ili "samo " u vidu emocionalne podrške.

Možda se pitate, dok ovo čitate, kakvi su to ljudi kojima je potreban neko. koga će da

plate, da bi  ih saslušao ili ih "držao  za ruku ".Ponekad se radi o ljudima koji su sami na ovom svetu ali  u najvećem broju slučajeva to su obični ljudi, kao vi i ja, koji imaju porodicu i prijatelje a, odlučuju se da potraže ovakav vid podrške jer nežele da opterećuju  ljude oko sebe do kojih im je stalo, zato što se osećaju sigurnije kada uz sebe imaju nekoga kome je to struka isto kao što neki ljudi odlaze kod lekara da im protumače nalaz dok drugi  radije pročešljaju netom ili pitaju drugaricu.

Istine i zablude o psiholozima i onima koji ih posećuju

Često se, još uvek ,smatra  da su oni koji potraže pomoć slabi ili se bojimo da bi nas neko mogao etiketirati kao takvima, slabićima i nesposobnjakovićima, ili  kao  prolupalima  ili mnogo gore mogli bi sami sebi prikačiti takve etikete  jer čovek je ponekad sebi najgori kritičar.

Istina je,verovali ili ne , upravo suprotna. Potrebna je  doza hrabrosti, snage ali i zrelosti  da bi se pre svega priznalo samom sebi da imamo problem ali  i da bi se potražila pomoć.

Jedan od razloga za to su već pomenute predrasutde, strah od toga kako će na nas gledati drugi ako saznaju da smo bili kod psihologa ili daleko bilo kod psihijatra ali i naša uverenja povezana sa svim tim  da smo slabi, nesposobni, da nismo vredni da budemo voljeni . Pored, svega toga tu je još jedna grupa predrasuda vezana uz psihologe ili psihoterapiju.

Prva od njih, je da psiholozi a, posebno to važi za psihoterapeute i psihijatre, mogu da u momentu pročitaju kakva je ko osoba, da mu maltene sa vrata zavire u glavu i dušu ili još gore na licu mesta  okače etiketu . na sreću ništa od svega toga nije tačno. Tačno je da ima stvari koje se primete na prvi pogled kao što su držanje ili da li neko vodi računa o ličnoj higijeni ali to su stvari koje svi vide i mada se  sposobnost procene osobe razvija sa iskustvom svi to radimo uglavnom na nesvesnom nivou.

Što se zavirivanja u glavu i dušu tiče psiholozi bili psihoterapeuti ili ne i dalje nisu u stanju da čitaju misli , tako da ste što se toga tiče bezbedni.

Druga, takodje, veoma česta zabluda i  jedan od razloga zašto ljudi ne potraže pomoć, je strah da bi psiholog ili psihijatar mogao da potvrdi da "sa nama stvarno nešto ozbiljno nije kako treba".  Strah od  smrti, nestajanja i brisanja je jedan od osnovnih duboko usadjenih osećanja koje svi nosimo u sebi. A,  strah od "ludila" je  u tesnoj vezi sa  njim. Jer biti "lud" je u prenosnom smislu isto vid brisanja, uništenja onoga što jesmo  . Uz to je povezana i bojazan da nikada više nećemo biti isti, da ćemo biti odbačeni iizolovani ali i da ćemo izgubiti kontrolu – kontrolu nad svojim mislima i osećanjima ali i na osnovnijem nivou da nas mogu "zatvoriti", "zaključati " u ludnicu a, a, samo Bog zna šta će tada biti sa nama.Sve   ovo je više nego zastrašujuće.  Tačno je da postoji verovatnoća da zaista imate ozbiljan problem koji  zahteva i bolničko lečenje ali  kako često biva u životu -ono čega se bojimo  mnogo redje se ispostavi da je tačno .    Čak i da jeste istina, i da je problem ozbiljan bolničko lečenje  je retko kad neophodno a, i ako jeste to je ipak samo bolnica a, ne gubilište.

I , na kraju, psihoterapija se zasniva na poverenju i podršci tako da i ako u vama postoji "zjapeća crna rupa" psihoterapeut je poslednja osoba na ovom svetu koja će vam tu činjinicu nabiti na nos, ko će vas zbog toga prezreti, odbaciti ili osuditi . Ono što će se dogoditi je da će vas polako voditi   ka tome da se priblizite tom bolnom mestu u vama, da u njega zavirite i na kraju da i taj deo sebe ili prihvatite ili da    zalečite  deo duše koji je povredjen – koji krvari u vama možda godinama unazad.

Ovaj proces nije uvek ni lak ni prijatan ali imajte na umu da nećete biti sami i da ćete u svemu tome imati i pomoč i podršku  jer terapeut je tu da bi vam pomogao da ojačate sopstvene snage, da naučite nove veštine i da tako  osnaženi budete spremniji za nove ili stare izazove.

Life  coaching a, šta je to ?

I, na kraju reč dve i o Life  coaching-u.  Life coach je jedna od onih profesija koja do pre par godina nije postojala kao takva . Sve je popularnija i cenjenija posebno u razvijenim zemljama a kod nas je sasvim nova.Radi se  grubo rečeno , o  kombinaciji mentorstva i terapije čiji je cilj   razvoj osobe.  Life coach radi sa klijentom na ostvarenju životnih ciljeva,  pomaže dase promeni način razmišljanja, radi na strategijama prevazilaženja stresnih situacija ali isto tako podstiče i podržava proces sazrevanja i   konačno - ali ne i najmanje važno – pomaže da steknete višesamopuzdanja, vremena ili umeća.Predmet pažnje životnog trenera je budućnost osobe

Životni trener pomaže klijentu da prepozna uzroke svog nezadovoljstva i da odredi svoje ciljeve, a zatim ga neprekidno bodri i podržava u ostvarenju ovih ciljeva.

Za razliku od psihoterapije ne mora se raditi po principu oči u oči, već životni trener svoje usluge pruža i putem elektronske pošte ili telefonom. Seanse su često, znatno kraće i jeftinije ali zato učestalije.  

Već, kada pišem o Life coach-u  reč ve i o meridijanskim psihoterapijama ili  holističkom pristupu .  One se vode kao terapije ali su po svojoj  suštini mnogo bliže Life coach-u nego "klasičnim "oblicima psihoterapije .Zato ćete često kod praktičara ovih pravaca uz ime videti i ono Life coach .

Za psihologe, psihijatre, life coach-eve se kaže da su  objektivniji od porodice i prijatelja.Razlog  leži u tome što  su oni za razliku od prijatelja i porodice uvek i do kraja iskreni i pre svega objektivni, čak i u situacijama kada treba reći nešto neprijatno što složićete se nije u životu uvek slučaj.

Psiholozi i psihijatri  -obični ljudi ili supermeni

I da zaključimo  ako se slažete :) -  psiholozi, psihijatri i  psihoterapeuti su samo ljudi sa specifičnim znanjima i veštinama ali obični ljudi bez neobičnih moći. Imaju, porodice, decu, život i van kalcelarije ili ordinacije, svoje dobre i loše dane, može da ih muči alergija i grip, da ih boli glava, da imaju problema u braku, da su pod stresom i da im nije uvek do toga da su nekome "rame za plakanje ili još gore   da budu nečije „odlagalište“ emocionalno gotpada.. Uz sve to, nemaju ni "čarobni štapić " kojim rešavaju probleme ,već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, reše svoje probleme,  ili  kontrolišu svoje psihičke smetnje, bolje razumeju sebe i druge ljude i unaprede svoje psihološko funkcionisanje kao i kvalitet života.

 

Do nekog narednog pisanja, želim vam sreću i svako dobro

Jelena

 

Povezani tekstovi :

Ko su ljudi koji idu kod psihologa

Tekst o tome koja je razlika izmedju psihologa, psihijatra i psihoterapeuta, šta se radi kod psihologa i da li je neko lud ako kod psihologa ide. Zaista dobar tekst.

Izvor : psihoverzum.com

Pružanje pomoći druga strana medalje

Tekst o tome da pomagati i brinuti za drugoga ima svoje nagrede ali i onu drugu stranu kao i da postoje situacije u kojima nemožete da pomognete koliko god to želeli. U tekstu su ponudjeni i neki saveti šta u tim situacijama možete da uradite. 

 

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb