O šoljici ćaja i izborima koje pravimo u životu

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.

“Čini mi se da vam treba šoljica dobrog čaja”, rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušio čaj i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih … Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane …

“Poslužite se”.

Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:

“Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A, ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bila potrebna dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A, onda ste nastavili mjerkajući tuđe šoljice.

Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac i položaj u društvu … poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo. Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u čaju.

Pijete čaj, a ne šoljicu.

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno, govore ljubazno, vole velikodušno… “

 

Preuzeto sa:

http://wp.me/p7McO2-5zO 

Paprat i bambus

Jednog sasvim običnog dana rešio sam da ODUSTANEM. Odjednom sam rešio da dignem ruke od posla, od svoje veze, i od svoje duhovnosti. Zapravo, rešio sam da odustanem od života.

Ali, pre nego što sam rešio da to definitivno uradim, otišao sam u šumu na poslednju šenju sa Bogom.

Rekao sam: „Bože, možeš li da mi daš jedan dobar razlog da ne odustanem?“

„Pogledaj oko sebe. Da li vidiš paprat i bambus?“ pitao me je on.

„Da“ odgovorio sam.

„Kada sam ih zasadio, dobro sam brinuo o njima. Pazio sam da budu na mestu gde ima sunca, zalivao sam ih. Paprat je baš brzo rasla. Brzo je prekrila tlo. Ali, od bambusa ništa. Ipak, nisam dizao ruke od njega. Sledeće godine, paprati je bilo još više, a od bambusa ni traga ni glasa. Ipak nisam odustajao. I treća godina bila je ista, kao i četvrta. Ja nisam odustajao. Onda, pete godine je mala sadnica bambusa iznikla. U poređenju sa paprati bila je ništavna. Ali, samo šest meseci kasnije, bambus je izrastao preko tri metra. Pet godina mu je trebalo da pruži korenje koje ga je ojačalo i omogućilo mu da raste. Uostalom, ja ne bih stvorio ništa što nema šanse za preživljavanje. Znaš li da si i ti u vreme dok si patio zapravo pružao svoje korenje? Kao što nisam dizao ruke od bambusa, ne dižem ih ni od tebe“ rekao mi je Bog.

„Ne upoređuj se sa drugima. Bambus ima sasvim drugačiju svrhu od paprati, ali obe biljke čine šumu lepšom. Doći će i tvoje vreme. I ti ćeš porasti“.

„Koliko treba da porastem?“ pitao sam ja.

„A koliko će bambus porasti?“ uzvratio je on.

„Verovatno koliko god može“ rekao sam.

„Upravo tako. Učini me ponosnim pa i ti porasti koliko god možeš“ rekao mi je Bog.

 

 

Izvor:

dobrarec.rs

Don Migel Ruis - Zamagljeno ogledalo

 

 

 Pre tri hiljade godina postojao je jedan čovek sasvim nalik vama i meni, a živeo je u gradu okruženom planinama. Čovek je učio da bi postao vrač, da bi naučio znanje svojih predaka, ali nije se u potpunosti slagao sa svim što je učio. U svome je srcu osećao da se tu mora kriti još nešto.

Jednog dana, dok je spavao upećini, sanjao je da posmatra svoje sopstveno telo dok spava.  Izašao je u snu, iz  pećine,u noći mladog meseca. Nebo je bilo bistro, i posuto  milionima zvezda. Tada se u njegovoj unutrašnjosti dogodilo nešto što je njegov život zauvek promenilo. Pogledao je svoje ruke, osetio svoje telo , i začuo svoj sopstveni glas kako progovara: »Načinjen sam od svetlosti; načinjen sam od zvezda.« Ponovo je pogledao zvezde, a onda je shvatio da nisu zvezde izvor svetlosti, nego da svetlost stvara zvezde. »Sve je stvoreno od svetlosti«, rekao je, »a prostor između njih nije prazan.« I spoznao je da je sve što postoji jedno živo stvorenje, a da je svetlost glasnik života, jer je živo, i u njemu su sadržana sva znanja.

Tada je shvatio da, iako bejaše načinjen od zvezda, on sam nije zvezda. »Ja sam između zvezda«, razmišljao je. Tako je zvezde nazvao tonal, a svetlost između zvezda nagual, i znao je da je ono šta je stvorilo sklad i prostor između njih Život ili Namera. Bez Života tonal i nagual ne bi mogli  da postoje. Život je sila apsolutnoga, vrhovnoga. Stvoritelja koji stvara sve. Evo šta je otkrio: sve što postoji je samo pojavni oblik jednog živog bića kojeg mi zovemo Tvorcem. Sve je Bog. I zaključio je da je ljudsko opažanje samo svetlo koje  zapaža svetlo. Isto je tako uvideo da je  materija samo odraz–ogledalo je sve ono što odražava svetlost i od toga svetla stvara slike – a svet je obmana, san, upravo nalik dimu koji nam ne dozvoljava da uvidimo ono šta zaista jesmo. »Pravi mi čista smo ljubav, čista svetlost«, govorio je.

Ta je spoznaja promenila njegov život. Kad je jednom shvatio ko on zaista jeste, osvrnuo se oko sebe na druge ljude i na ostatak prirode, i bejaše zaprepašten onim šta je ugledao. U svemu je ugledao sebe – u svakom čoveku, u svakoj životinji, u svakom drvetu, u vodi, u kiši, u oblacima, u zemlji. I spoznao je da Život na različite načine meša tonal i nagual da bi stvorio milijarde  oblika Života.

U tih je nekoliko časaka sve spoznao. Bejaše jako uzbuđen, a srce mu biispunjeno spokojem. Jedva je čekao da svojim ljudima ispriča šta je otkrio. Ali nije bilo reči kojima bi to mogao daobjasni. Pokušavao je  da to kaže drugima , ali nisu mogli da ga razumeju. Primećivali su da se promenio , da iz njegovih očiju i njegova glasa izbija nešto prelepo . Uvideli su  da više nikoga i ništa ne procenjuje. Više nije bio nalik nikome drugome.

Svakog je mogao dobroda razume, ali niko nije mogao  da razume njega. Verovali su da je Božja inkarnacija, a on se nasmejao kada je to čuo i rekao: »To je istina. Ja sam Bog. Ali i vi ste isto tako Bog. Mi smo isti, vi i ja. Mi smo svetlosne slike. Mi smo Bog.« Ali ljudi ga još ni tada nisu razumeli.

Bio je otkrio da je ogledalo za ostale ljude, ogledalo u kojem je mogao da ugleda samog sebe. »Svako je ogledalo «, rekao je. Sebe je zapažao u svima, ali niko nije njega video kao sebe. I shvatio je da svispavaju, ali bez svesnosti, bez znanja o tome ko zaista jesu. Nisu ga mogli sagledati kao same sebe, jer se između ogledala uzdizao zid magle ili dima. A taj zid magle bejaše napravljen od tumačenja svetlosnih slika – san ljudi.

Tada je shvatio da će uskoro zaboraviti sve što je naučio. Želeo je da zapamti sve vizije koje je doživeo, tako da je odlučio da sebe nazove Zamagljeno ogledalo, kako bi uvek znao da je materija ogledalo, a da je dim koji nas okružuje  ono što sprečava da spoznamo šta zaista jesmo. Rekao je: »Ja sam Zamagljeno ogledalo, jer sebe sagledavam u svima vama, ali ne prepoznajemo se zbog dima koji se širi izmedju nas . Taj dim je san, a  ogledalo si ti, sanjaču.«

 

 

Don Miguel Ruiz – Iz knjige “Četiri sporazuma sa samim sobom.”

 

 

O autoru:

 

Don Miguel Ángel Ruiz  rođen je 1952.  Godine , poznatiji je kao Don Miguel Ruiz . Meksički je autor neo toltečke i neošamanističkih  tekstova. Njegov rad pripada new Age pokretu koji se fokusira na drevnim učenjima , kao sredstvu za postizanje duhovnog prosvetljenja.

 

Samo lud misli svojom glavom

 

 

Kada je jednom C.G. Jung razgovarao s indijanskim poglavicom (Native American Chief Ochwiay Biano – Mountain Lake, of the Taos pueblos in New Mexico in 1932), poglavica mu je rekao slijedeće:

“Vidi kako bijelci ne liče na čovjeka. Njihove usne su tanke, nosevi šiljasti, lica su im izbrazdana i izobličena, njihove su oči ukočene, one uvijek nešto traže. Što traže? Bijelci uvijek nešto žele, oni su uznemireni i nespokojni. Mi ne znamo što žele. Mi ih ne razumijemo. Mi mislimo da su oni ludi.”

“Zašto mislite da su bijelci ludi?” – upitao je Jung.

“Oni kažu da misle svojom glavom.” – odgovori poglavica.

“Pa naravno, čime vi mislite?” – upitao ga je Jung.

“Mi mislimo ovim.” – rekao je poglavica i pokazao na svoje srce

 

Preuzeto sa :
http://atma.hr/samo-lud-covjek-misli-svojom-glavom/