Svet u meni

Ovo je možda jedna od najboljih priča o kralju Solomonu, u kojoj su sakupljene sve mudrosti svijeta.

Kad je Solomon sišao s planine, nakon dočeka izlaska sunca, ljudi, okupljeni u podnožju, su rekli:

– Ti si izvor inspiracije za nas. Tvoje riječi preobražavaju srca. Tvoja mudrost prosvjetljuje um. Čeznemo da te čujemo. Reci nam:

-Tko smo mi?

On se nasmiješio i rekao:

– Vi ste svjetlost svijeta. Vi ste zvijezde. Vi ste hram istine. Svatko od vas je svemir. Uronite um u srce, pitajte svoje srce, slušajte kroz svoju ljubav. Blaženi su oni koji znaju jezik Boga.

– U čemu je smisao života?

– Život je put, cilj i nagrada. Život je ples ljubavi. Vaša misija je da procvjetate. Postojati – je veliki dar ovome svijetu. Vaš život je povijest svemira. I stoga život je ljepši od svih teorija. Odnosite se prema svom životu kao prema blagdanu, jer život je vrijedan sam po sebi. Život se sastoji od sadašnjosti. Smisao sadašnjosti je biti u sadašnjosti.

– Zašto nas bijede proganjaju?

– Ono što se sije, to se i bere. Nesreća je vaš izbor. Siromaštvo je stvorenje čovjeka. Gorčina je plod neznanja. Optužujući, gubite snagu, te žudeći gubite sreću. Probudite se, jer siromašan je taj tko nije svjestan sebe. Onaj tko nije našao unutar sebe kraljevstvo Božje je beskućnik. Siromašan postaje taj tko u prazno gubi vrijeme. Ne pretvarajte život u životarenje. Ne dopustite da ljudska masa uništi vašu dušu. Nek bogatstvo ne bude vaše prokletstvo.

– Kako možemo prevladati nesreće?

– Ne krivite sebe. Jer ste božanstveni. Ne uspoređujte i ne odvajajte. Zahvaljujte se na svemu. Radujte se, jer radost stvara čuda. Volite sebe, jer tako tko voli sebe, voli sve. Blagoslovite opasnosti jer hrabri dostižu blaženstva. Molite se u radosti – i nesreća će vas zaobilaziti. Molite se, ali ne cjenkajte se s Bogom. I pamtite, pohvala je najbolja molitva, sreća je najbolja hrana za dušu.

 

– Kako doći do sreće?

– Sretan je taj tko je pun ljubavi, sretan je taj tko se zahvaljuje. Sretan je taj tko je smiren. Sretan je taj tko je pronašao raj u sebi. Sretan je taj tko daje s radošću i onaj tko prima darove s radošću. Sretan je taj tko traži. Sretan je taj tko se probudio. Sretan je taj tko sluša glas Boga. Sretan je taj tko ispunjava svoju misiju. Sretan je taj tko je spoznao jedinstvo. Sretan je taj tko je spoznao okus kontemplacije Boga. Sretan je taj koji je u harmoniji. Sretan je taj tko je uočio ljepotu svijeta. Sretan je taj tko se otvorio suncu. Sretan je taj tko teče poput rijeke. Sretan je taj tko je spreman prihvatiti sreću. Sretan je taj tko je mudar i tko je spoznao samog sebe. Sretan je taj tko je pronašao zadovoljstvo u sebi. Sretan je taj tko hvali život. Sretan je taj tko je slobodan. Sretan je taj tko oprašta.

– U čemu je tajna obilja?

– Vaš život je najveće blago u riznici Božjoj. I Bog je dragulj ljudskog srca. Bogatstvo u nama je neiscrpno, te obilje oko nas je bezgranično. Svijet je bogat toliko da svi mogu postati bogati. Dakle, što više dajete, to više dobijate. Sreća stoji na pragu vaše kuće. Otvorite se izobilju. Pretvarajte sve u zlato života. Blažen je taj tko je pronašao blago u sebi.

– Kako živjeti u svjetlu?

– Pijte iz svakog trenutka života, jer neproživljen život stvara tugu. I pamtite: što je unutra, to je i izvana. Tama svijeta je od tame u srcu. Sreća je izlazak sunca. Kontemplacija o Bogu je rastvaranje u svjetlu. Prosvjetljenje je sjaj tisuću sunaca. Blažen je taj tko teži za svijetlom.

– Kako pronaći harmoniju?

– Živite jednostavno. Ne škodite nikome. Ne zavidite. Neka vas sumnje čiste, a ne donose nasilje. Posvetite život prekrasnom. Budite kreativni za kreativnost, a ne za prepoznavanje. Odnosite se prema svojim bližnjima kao prema otkrivenjima. Promjenite prošlost, zaboravivši na nju. Donosite novo u svijet. Napunite tijelo s ljubavlju. Postanite energijom ljubavi, jer ljubav nadahnjuje sve. Gdje je ljubav tamo je Bog.

– Kako postići savršenstvo života?

– Sretan mijenja mnoge. Nesretni ostaju robovi, jer sreća voli slobodu. Zaista, radost je tamo gdje je sloboda. Postignite umijeće sreće. Otvorite se prema svijetu i svijet će se otvoriti za vas. Odbacujući opoziciju, postajate vladar.

I, gledajući sve s ljubavlju, Solomon je dodao: – ali još mnogo toga će vam otvoriti tišina … Samo budite što jeste!

Živite u harmoniji! Budite što jeste!

Izvor: www.cluber.com.ua

Prijevod za atma.hr: Irina Tadej

 By:  Atma

 

 

Ona je uspešan profesor prava i učitelj u nedeljnoj školi, sa mnoštvom porodice i prijatelja. Ali, njena društvenost koncentrisana je na to kako manipulisati i nadmudriti sve te ljude. Dobrodošli u svet nemilosrdnih, proračunatih, šarmantnih i grandioznih. Dobrodošli u svet sociopatije.

“Nikada nisam nikoga ubila, ali sam to svakako želela. Možda sam poremećena, ali nisam luda. U svetu koji je turoban i prepun prosečnosti, ljudi bivaju privučeni mojom posebnošću kao moljci plamenom. Ovo je moja priča.

Jednom dok sam bila u poseti Vašingtonu, vozila sam se liftom koji je bio zatvoren zbog održavanja i radnik u metrou je pokušao da učini da se posramim.

On: “Zar niste videli žuti znak?”

Ja: “Žuti znak?”

On: “Upravo sam ga stavio tamo, a vi ste trebali da ga zaobiđete.

Ja: Ćutim, bezizražajnog lica

On: “To je nezakonit ulaz! Ne sme se nezakonito ulaziti, lift je bio zatvoren, vi ste prekrišili zakon!”

Ja: U tišini zurim u njega.

On: Vidljivo zbunjen nedostatkom moje reakcije. “Pa, sledeći put, nema nezakonitog ulaza, dobro?”

Nije bilo dobro. U objašnjavanju svojih groznih dela, ljudi često kažu da su “samo pukli”. Znam taj osećaj. Stajala sam tamo na trenutak i dopuštala svom besu da stigne do dela mog mozga koji je zadužen za donošenje odluka i iznenada sam se osetila ispunjenom osećajem mirnoće. Trepnula sam i namestila vilicu. Počela sam da ga pratim. Adrenalin je nagrnuo; u ustima sam osećala ukus metala. Borila sam se da održim periferni vid u fokusu, hipersvesna svega oko sebe, pokušavajući da predvidim kretanje mase. Nadala sam se da će on odšetati u prazan hodnik gde ću ga pronaći samog. Osećam se tako samopouzdano, tako fokusirano ka jednoj jedinoj stvari koju imam da uradim. Slika je bila jasna u mom umu: moje ruke oko njegovog vrata, moji palčevi koji se zabijaju u njegovo grlo, njegov život koji curi pod mojom neumoljivom silom. Kako se to čini ispravnim. Ali znam da me je obuzela megalomanska fantazija. Na kraju, nije bilo ni važno – nestao je iz mog vidokruga.

Ja sam sociopat

Za mene je kajanje nepoznanica. Imam sklonost ka obmanjivanju. Uglavnom sam pošteđena vezujućih i iracionalnih emocija. Ja sam lukava i puna takta, inteligentna i samopouzdana, ali se isto tako borim sa time da reagujem prikladno zbunjujućim i dramatičnim društvenim signalima drugih ljudi.

Nisam žrtva zlostavljanja u detinjstvu i nisam ubica niti kriminalac. Nikada se nisam našla iza zatvorskih zidina; preferiram da moji zidovi budu prekriveni bršljanom. Ja sam ostvareni advokat i profesor prava, vrlo poštovan mladi akademski građanin koji redovno piše za pravničke časopise i razvija pravne teorije. 10% svojih primanja doniram u dobrotvorne svrhe, a radim i u nedeljnoj školi Mormonske crkve. Imam uzak krug porodice i prijatelja koje volim i koji vole mene. Da li to zvuči kao tvoj opis? Najnovije procene kažu da je jedan od 25 ljudi sociopata. Ali, ti nisi serijski ubica i nikad nisi bio/bila u zatvoru? Većina nas nije. Samo 20% muških i ženskih zatvorenika su sociopate, iako smo mi verovatno odgovorni za oko polovinu počinjenih ozbiljnih zločina. Većina sociopata nije zatvorena. Zapravo, ogromna većina sociopata živi slobodno i anonimno, sa svojim poslovima, brakovima, decom. Mi smo čitava armija ljudi i vrlo smo raznovrsni.

Svidela bih ti se kada bi me upoznao/la. Imam ljubazan osmeh koji je uobičajen među likovima u televizijskim serijama i redak u stvarnom životu, savršen sa blistavim zubima i sposoban da izrazi ljubazan poziv. Ja sam od onih pratilja koje biste voleli da povedete na venčanje svojih bivših – zabavna, uzbudljiva, savršena pratnja. I taman sam toliko uspešna da bi tvoji roditelji bili oduševljeni kada bi me doveo kući.

Možda je najuočljiviji aspekt mog samopouzdanja zapravo način na koji održavam kontakt očima. Neki ljudi to nazivaju “predatorskim buljenjem”. Sociopate nemaju problem sa uspostavljanjem neprekidnog kontakta očima. Naša nemogućnost da ljubazno odvratimo pogled percipira se kao agresivna ili zavodljiva. Mogu ljude da izbacim iz takta, ali na uzbudljiv način koji je nalik na onaj nespokojni osećaj zaljubljenosti. Da li nekada uhvatite sebe kako koristite šarm i samopozdanje kako biste naveli ljude da rade stvari koje inače ne bi radili? Neki to zovu manipulacijom, ali meni se dopada da mislim da prosto koristim ono što mi je bog dao.

Haotični uslovi života

Bila sam bistro dete, ali nisam mogla ni na koji način da se povežem sa drugim ljudima osim da ih zabavljam, što je zapravo za mene bio samo još jedan način da učinim da se ponašaju onako kako ja želim. Nisam želela da me dodiruju i odbijala sam bliskost. Jedini fizički kontakt za koji sam znala podrazumevao je nasilje. Otac mog prijatelja iz srednje škole morao je da me skloni sa njegove ćerke i zamoli me da prestanem da je tučem. Ona je bila niska i sitna, za karakterističnim smehom… kao da je tražila da je tučemo. Nisam imala osećaj da činim nešto loše. Nije mi ni palo na pamet da bih mogla da je povredim ili da se to njoj možda ne bi svidelo.

Bila sam srednje dete u porodici sa nasilnim ocem i ravnodušnom, ponekad histeričnom majkom. Prezirala sam svog oca. On je bio izuzetno nepodoban roditelj, a često nam u kući nije bilo struje jer mesecima ne bismo plaćali račun. On je trošio hiljade dolara na skupe hobije, dok bismo mi za ručak donosili narandže koje su rasle u dvorištu škole. Prvi san koji sam imala iznova i iznova je kako ga ubijam svojim golim rukama. Bilo je nečeg uzbudljivog u nasilnosti tog čina, udarati vratima u njegovu glavu nekoliko puta, sve se više smejati tome kako nepomično pada na pod.

Nije mi bio problem da se svađam sa njim. Nisam lako odustajala od naših sukobljavanja. Jednom, u mojim ranim tinejdžerskim godinama, posvađali smo se oko značenja filma koji smo upravo pogledali. Rekla sam mu: “Veruj u šta hoćeš” i otišla. Otrčala sam u kupatilo na vrhu stepenica, zalupivši i zaključavši vrata. Znala sam da je mrzeo taj izraz (majka ga je ranije vrlo često koristila) i da će moje ponavljanje za njega značiti podsećanje na još jednu generaciju žena u njegovog kući koja odbija da ga poštuje i umesto toga mu se ruga. Takođe sam znala da mrzi zaključavanje vrata. Znala sam da će ga ove stvari uznemiriti, a to je bilo baš ono što sam htela.

 “Otvaraj! Otvaraj!” Probio je rupu na vratima i mogla sam da vidim da mu je ruka krvava i otečena. Nije me bilo briga za njegovu ruku, ali mi nije bilo ni drago što je povređen, zato što sam znala da će mu to pružiti toliko zadovoljstvo da će skroz zaboraviti na bol i povredu. On je nastavio da proširuje rupu dok nije bila dovoljno velika da kroz nju provuče glavu; smejao se tako široko da sam mu videla sve zube.

Moji roditelji ignorisali su moje očigledne i čudne pokušaje manipulacije, obmane i nagovaranja drugih. Oni su odbijali da primete da sam se sa svojim poznanicima iz detinjstva družila bez pravog drugarstva i bliskosti, da ih nikada nisam posmatrala kao nešto više od stvari koje se kreću. Stalno sam lagala. Takođe, krala sam stvari, ali sam mnogo češće varala decu kako bi mi ih ona sama davala. Ljude u svom životu zamišljala sam kao robote koji bi se gasili onda kada ja ne bih bila u kontaktu sa njima. Ušunjavala bih se u kuće drugih ljudi i njihove stvari stavljala na druga mesta. Slamala bih stvari, palila ih i povređivala ljude.

Ulagala bih minimum napora kako bi drugi ljudi procenili da imam dobre namere, pa bih tako dobijala sve što bih htela: hranu, onda kada bi porodične zalihe bile iscrpljene, prevoz kući ili na razna druga mesta kada bi moji roditelji negde nestali, pozivnice na žurke i, najviše od svega, strah koji sam ulivala u druge. Znala sam da sam ja ta koja ima moć.

Agresija, preuzimanje rizika i nedostatak brige za sopstvenu dobrobit, kao i za dobrobit drugih glavne su odlike sociopatije. Kada sam imala osam godina, malo je falilo da se udavim u okeanu. Mama mi je kasnije pričala da, kada me je spasilac izvukao iz vode i pružio prvu pomoć, moja prva reakcija bio je napad smeha. Tada sam uvidela da smrt može doći u bilo kom trenutku, ali nikada nisam razvila strah od nje.

Pre mog šesnaestog rođendana, jako sam se razbolela. Ovakve stvari obično sam držala za sebe. Nije mi se dopadalo uključivanje drugih u moje lične probleme, zato što je otvaralo drugima mogućnost da se mešaju u moj život. Ali, tog dana sam majci rekla da osećam oštar bol u stomaku. Nakon što je iskazala svoju uobičajenu ogorčenost, dala mi je biljne lekove i rekla mi da se odmaram. Vratila sam se u školu iako sam bila bolesna. Svakog dana, moji roditelji su imali novi lek: svuda sa sobom sam nosila malu kesu sa lekovima – analgetike, homeopatske univerzalne lekove.

Ipak, i dalje me je bolelo. Energija koju bih obično koristila da se uklopim i šarmiram druge bila je preusmerena u kontrolisanje bola. Prestala sam da se smeškam i klimam glavom; umesto toga, zurila sam u njih mrtvačkim očima. Nisam imala filter sa svoje tajne misli; prijateljima bih govorila kako su ružni i da su zaslužili loše stvari koje su im se događale. Bez snage da podešavam svoj uticaj na druge ljude, prigrlila sam svoju zlobu.

Abdominalni bol preselio se na moja leđa. Jednom sam provela popodne spavajući u automobilu svog brata. Kasnije, tata je pogledao u moj torzo i shvatio da nešto nije u redu. Oklevajući, rekao je: “Sutra te vodimo kod lekara.”

Sledećeg dana, u ordinaciji, lekar je besneo. Moja majka je bila u svom poznatom, zaleđujućem poricanju, što je stanje u kom je redovno bila kada bi moj otac postajao agresivan. Lekaru nije bilo jasno: ako sam osećala bol, šta sam radila proteklih 10 dana? Zatim sam se onesvestila. Kada sam došla sebi, čula sam viku i mog oca koji ubeđuje lekara da ne zove hitnu pomoć. Mogla sam naslutiti da mu oni uopšte ne veruju.

U očima mog oca videla sam divlju paniku. Kasnije sam saznala da su me on i majka ostavili da više od nedelju dana patim zato što više nismo imali zdravstveno osiguranje. Nakon što sam se probudila posle operacije, videla sam svog oca kako stoji nadamnom, umoran i besan. Puklo mi je slepo crevo i otrovi su se rasuli po mom stomaku, dobila sam sepsu, a moji leđni mišići su postali gangrenozni. “Mogla si umreti; lekari su veoma besni,” rekao je moj otac, kao da bi ja sada trebalo svima da se izvinjavam. Mislim da je u najvećoj meri okidač za moju sociopatiju to što nikad nisam naučila kako da nekome verujem.

Zašto je pravo sociopatska fantazija

Narcizam mog oca učinio je da me on voli zbog mojih postignuća, zato što su ona lepo odražavala na njega, ali me je, istovremeno, zbog njih i mrzeo, zato što nikada nisam poverovala u sliku koju je on želeo da ostavi pred drugima, a što je bilo jedino za šta je mario. Mislim da sam i sama radila mnoge stvari koje je radio i on – igrala sam košarku, postala član benda, studirala pravo – samo da bi on znao da sam ja u svemu time bila bolja od njega.

Volela sam da imam dobre ocene u školi; to je značilo da mogu da se izvučem s onime što drugim učenicima nije prolazilo. Kad sam bila mlađa, uzbuđivalo bi me da otkrijem koliko malo mogu da učim a da i dalje dobijam petice. To je bilo isto što i biti advokat. Tokom polaganja pravosudnog ispita, neki ljudi su plakali od stresa. Sala u kojoj smo polagali izgledala je kao centar za zbrinjavanje žrtava nekakve katastrofe; ljudi su očajnički pokušavali da se sete svega što su pamtili i do dva meseca u nazad, kada sam ja bila na odmoru u Meksiku. Uprkos tome što sam bila strahovito loše pripremljena po brojnim standardima, uspela sam da ostanem pribrana i fokusirana do te mere da se prisetim svega što sam naučila. Položila sam ispit, dok su mnogi drugi pali.

Nezavisno od moje lenjosti i opšteg nedostatka interesovanja za bilo šta, zapravo sam bila odličan advokat onda kada sam se trudila. U jednom trenutku, bila sam zaposlena kao javni tužilac u odeljenju za prekršaje. Moje sociopatske crte učinile su me izvrsnim pravnikom. Pod pritiskom sam odlično funkcionisala. Nisam imala probleme sa osećajem krivice ili griže savesti, što je vrlo zgodno u ovako prljavom poslu. Tužioci u ovoj branši obično dobijaju slučajeve sa kakvima se ranije nisu sretali. Sve što tada možeš da učiniš jeste da blefiraš i da se nadaš da te niko neće razotkriti. Još jedna odlika sociopatije je ta što mi retko osećamo strah. Pored toga, priroda zločina za mene nije pitanje morala; mene zanima samo pobeda u toj pravnoj igri.

Dok sam radila za jednu advokatsku kancelariju, trebalo je da sarađujem sa Džejn, senior partnerom u toj firmi. Ja sam bila pozicionirana u jednom od isturenih odeljenja firme, pa sam je viđala jednom u nekoliko nedelja. U advokatskim kancelarijama, od vas se očekujete da svoje senior kolege tretirate kao ultimativni autoritet, a Džejn je ovu hijerarhiju shvatala vrlo ozbiljno. Moglo se videti da ni u jednoj drugoj oblasti svog života ona nije uživala toliku moć. Njena bleda koža prošarana borama, upadljiva mršavost i osrednji higijenski standardi jasno su govorili da je svoj život provela izvan kruga društvene elite. Ona je želela da svoju moć nosi dobro, ali je u tome bila nespretna – u nekim situacijama bila je jako stroga, dok je u drugim bila previše popustljiva. Ona je bila zabavan spoj moći i nedostatka samopouzdanja.

Nisam bila njen omiljeni saradnik, jer je Džejn verovala da nisam zaslužila sve ono što sam postigla. Ona je mnogo truda ulagala u oblačenje, dok sam ja u svim mogućim situacijama u kojima sam mogla nosila japanke i kežual majice. Dok je ona radila do same granice svoje izdržljivosti, ja sam iskorišćavala nepostojanje politike godišnjih odmora tako što su mi vikendi trajali po tri dana ili sam uzimala godišnji odmor od nedelju dana van zvaničnog vremena predviđenog za to.

Jednog dana smo se zajedno obrele u liftu. Unutra su se već nalazila dva visoka, zgodna muškarca. Oni su radili u velikoj firmi koja je bila locirana u istoj zgradi. Po njima bi se reklo da su upravo dobili multimilionske bonuse i da su u zgradu stigli nekim od Maseratija koji su inače stalno parkirani ispred. Pričali su o simfonijskom koncertu na kom su bilo sinoć, a na kom sam bila i ja, mada nemam običaj da posećujem takve koncerte. Neobavezno sam ih pitala nešto o tome.

Njihova lica su zablistala. “Kakva sreća što smo te sreli! Możda možeš da nam pomogneš da presudimo; moj prijatelj misli da je sinoć izvođen drugi Rahmanjinovov concerto piano, dok ja mislim da je treći.” “Bio je drugi.” Ni najmanje nije bilo važno koji odgovor je tačan.

Momci su nam se zahvalili i izašli iz lifta, ostaviviši Džejn i mene da do njene kancelarije hodamo u tišini u kojoj je mogla da razmišlja o dimenzijama moje intelektualne i društvene superiornosti. Do trenutka kada smo ušle u kancelariju bila je toliko nervozna, da uopšte nismo razgovarale o našem projektu, već o njenim životnim izborima još otkad je imala 18 godina, o njenim brigama i nesigurnostima povodom njenog posla i tela, o njenoj privlačnosti ka ženama uprkos tome što je verena za muškarca.

Nakon toga, znala sam da, kad god bi me videla, njeno srce bi uzdrhtalo; brinula bi o svojoj ranjivosti koju mi je u tajnosti pokazala i pitala se kako bi bilo kada bih se i ja njoj razotkrila ili, još bolje, kad bi mogla da me tresne po licu. Znam da sam je dugo proganjala u snovima. Moć ima svoje pogodnosti, ali sa ovako uspostavljenom dinamikom, svoju prednost stečenu nad Džejn iskoristila sam na drugi način – kroz tronedeljni plaćeni godišnji odmor.

Ljubavni trougao

Volim da zamišljam kako upropašćujem ljude ili nekoga zavodim do mere do koje je zauvek moj. Zabavljala sam se neko vreme sa Kasom, ali sam ubrzo izgubila interesovanje za njega. Sa njim to nije bio slučaj, tako da sam pokušavala da mu nađem neku drugu svrhu. Jedne noći on i ja smo otišli na zabavu gde smo upoznali Lusi. Ona je bila vrlo upečatljiva, posebno u onim stvarima u kojima smo bile slične, što je kod mene izazvalo impuls da je uništim. Proračunala sam – Lusi se sviđa Kas, Kasu se sviđam ja, što znači da imam neočekivanu moć nad Lusi. Po mom planu, Kas je počeo da prilazi Lusi. O njoj sam saznala sve što sam mogla on njenih bliskih prijatelja: Lusi i ja rođene smo istog dana, sa samo nekoliko sati razmaka; imale smo slične afinitete, iste stvari su nas nervirale i delile smo identičan rasejan, kvazi-formalan stil komunikacije. U mojoj glavi, ona je bila moj alter ego.

Dok god se Lusi zabavljala sa Kasom, držala sam ga u blizini: naterala bih ga da sa njom zakaže sastanak, a zatim da ga otkaže kako bi bio sa mnom. Znao je da ga iskorišćavam kako bih se poigravala sa njom. Kada je počeo da oseća prigovore savesti, raskinula sam sa njim. Zatim sam čekala da svu svoju pažnju usmeri ka Lusi, dok se kod nje ne probudi nada, a zatim sam ga ponovo zvala. Rekla sam mu da smo mi suđeni jedno drugom i da sam ga samo testirala.

Lusi je učinila stvari gorim po nju – nije imala osećaj za čuvanje privatnih stvari u tajnosti, posebno od ljudi koji su te informacije mogli da iskoriste protiv nje. Pored toga, njeni prijatelji su nas povremeno mešali – mislili su da sam ja ona. Stvari nisu mogli bolje da se odvijaju.

Ono što mi je bilo posebno interesantno je moja iskrena simpatija prema Lusi. Skoro da sam želela da budemo prave prijateljice. Samo razmišljanje o tome me uzbuđivalo. Ali kada mi je ta ideja postala previše realna, počela sam da je izbegavam. Čak sam i Kasa naterala da sa njom raskine, ovoga puta zauvek.

Šta sam ja zapravo učinila Lusi? Ništa. Ona je zgrabila momka i poljubila ga. Meni se sviđao taj momak. Ona ga je viđala nekoliko puta nedeljno, ponekad sa njegovom jezivom prijateljicom – sa mnom. Posle nekog vremena, to nije funkcionisalo. I kraj. Nisam joj ništa upropastila. Sada je udata i ima dobar posao. Najgora stvar koju sam učinila je što sam je navela da veruje da je njihova romansa iskrena, dok sam ja izvela (najbolje što sam mogla) da ispadne tako da njeno srce bude slomljeno. Znala sam da je moje srce tamnije i hladnije nego što je kod većine ljudi; možda mi je zato tako privlačno da slamam njihova.

Šta je, zapravo, zlo?

Crkva Poslednjih Svetaca je san svakog sociopate. Mormoni veruju da svako ima potencijal za dobrotu – a ja verujem da se to odnosi i na mene. Svako ima mogućnost spasenja; moja dela su ono što je važno, ne moje nemilosrdne misli ili moja motivacija za zlo. Svako je grešnik, a ja nikada nisam imala osećaj da sam izvan ovog pravila.

Kada sam bila na Brigam Jangu – gde studenti imaju viši stepen vere od prosečnog mormona – tu je bilo bezbroj mogućnosti za varanje. Krala sam iz “Izgubljeno-nađeno”, govoreći da sam izgubila knjigu, a onda bih uzela jednu od pronađenih knjiga i prodala je. Ili bih uzimala nezaključan bicikl koji je danima stajao na istom mestu. Ko nađe – njegovo.

Ali, funkcionalno, ja sam dobra osoba – kupila sam kuću svojoj najboljoj prijateljici, bratu sam dala 10.000 dolara i smatram se uspešnim profesorom. Volim svoju porodicu i prijatelje. Ipa, ne motivišu me niti odbijaju iste stvari koje to rade većini ljudi.

Ne pokušavam da ostavim utisak kao da ne biste trebali brinuti o sociopatama. Samo zato što sam ja visokofunkcionalna i nenasilna ne znači da tamo negde ne postoje glupi, neinhibirani ili opasni sociopati. I sama pokušavam da pobegnem od takvih ljudi; nije kao da smo svi u međusobnom dosluhu.

Iako sam to mnogo puta zamišljala, nikad nikome nisam prerezala grkljan. Pitam se, pak, šta bilo da sam odrastala u nasilnijoj porodici od moje, da li bih onda imala krvi na rukama. Ljudi koji počine jezive zločine – bili sociopati ili ne – nisu ništa više “oštećeni” od drugih ljudi, već je stvar u tome što oni imaju manje toga da izgube. Lako je zamisliti 16-godišnju verziju mene sa lisicama i u zatvorskoj uniformi. Da nisam imala nikoga koga bih volela i ništa za šta sam se borila, možda. Teško je reći.”

Odlomak iz knjige "Ispovesti sociopate"

Autor: M. E. Tomas, dijagnostikovani sociopat, profesorka prava i

osnivač sociopathworld.com sajta

Prevod i adaptacija: Ina Poljak

 

preuzeto sa: www.psihoverzum.com

ali … svi ljudi mojih godina imaju opasne seksualne navike, probleme sa psihoaktivnim lekovima i drogama, zaljubljuju se u muškarce čim ih upoznaju a onda na prvi znak izdaje nastoje da im unište živote, ne jedu danima a zatim se prejedu u restoranu brze hrane… Zar ne?

Pre nekoliko meseci napunila sam 25 godina i naterala sam se da se osvrnem na sopstveni život. Do sada, ono što sam priznavala bile su stvari u vezi sa kojima se moja majka hvalila u svom čitalačkom klubu: imam dobro obrazovanje, živim u Njujorku, uspešan sam pisac i urednik, imam zdravstveno osiguranje, idem na fensi žurke gde pijem martinije sa poznatim ličnostima i u stanju sam da plaćam sopstvene troškove.

Za nju i za ostatak sveta, to je moj život, zato što je to ono što puštam ljude da vide. Čak sam i ja to prihvatila kao istinito i ubedila sebe da sam dobro, zato što sam nosila sve te lepe etikete.

Ali, onda sam napunila 25 godina i, u mojoj glavi, baš te godine odvajaju te od detinjstva – više nisi “previše mlad” za udaju i decu, a dovoljno si odrastao da imaš diplomu i karijeru i, što je najgori deo, više ne možeš svoje nemarno ponašanje pravdati mladalačkim eksperimentisanjem.

Najraniji napad depresije i opsesije imala sam u šestom razredu, kada sam saznala šta su lezbejke i postala prestravljena da ću i ja izrasti u jednu.

Opsesije su nastavile da me progone narednih 6 meseci, iako sam se momentalno obratila roditeljima, koji su me uveravali u to da nije bitno koji pol ću voleti.

Iracionalne opsesije postale su uobičajena stvar, a imala sam i sopstvenu lestvicu najgorih: zatvor, HIV, plućni embolizam, rak svake vrste, dušek na kome spavam i koji se tokom noći zapali.

Droge za koje sam se opredelila, ovim redosledom, bile su: obimne količine alkohola, oženjeni muškarci, lekovi na recept, ugljeni hidrati. Najbolje sve to zajedno. To je bilo samo zagrevanje za novu etiketu koja će mi istog leta biti prilepljena: granični poremećaj ličnosti.

Kada mi je moj psihić dao ovu dijagnozu, primila sam je sa dostojanstvom. Zapravo, već neko vreme sam je znala, jer je pre dve godine jedan doktor sugerisao istu stvar i ja sam se iznervirala i otpisala ga kao šarlatana. Naravno, ja jesam imala istoriju “zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, rizičnih seksualnih veza i prejedanja,” što je jedan od klasičnih simptoma graničnog poremećaja ličnosti. Ali, svi ljudi mojih godina imali su opasne navike, probleme sa lekovima i drogom, zaljubljivali su se u oženjene muškarce i nakon najmanjeg znaka izdaje nameravali da im unište živote. Svi su pili dok se ne onesveste, a onda bi se vozili gradom slušajući muziku, ne bi jeli danima a onda se prejedali u prvom restoranu brze hrane. Zar ne?

Ali, on je usadio tu džangrizavu misao u moju glavu. Pa čak ni onda nisam uspevala da se poistovetim sa Vinonom Rajder u filmu “Girl, Interruped” (moj prvi i glavni izvor informacija o svemu u vezi sa graničnim poremećajem ličnosti) i bila sam polusvesna toga da sa mnom nešto nije u redu.

Psihologija defektologija roditeljstvo | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Dijagnoza shizofrenije i ispunjen život – da li je to moguće?

svetumeni | 19 Jun, 2018 17:14

Psihologija defektologija roditeljstvo | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Afektivna vezanost ili nit koja spaja decu e roditelje

svetumeni | 12 Jun, 2018 21:06

Psihologija defektologija roditeljstvo | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat