Svet u meni

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.

“Čini mi se da vam treba šoljica dobrog čaja”, rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušio čaj i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih … Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane …

“Poslužite se”.

Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:

“Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A, ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bila potrebna dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A, onda ste nastavili mjerkajući tuđe šoljice.

Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac i položaj u društvu … poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo. Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u čaju.

Pijete čaj, a ne šoljicu.

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno, govore ljubazno, vole velikodušno… “

Preuzeto sa:

http://wp.me/p7McO2-5zO 

Jednog sasvim običnog dana rešio sam da ODUSTANEM. Odjednom sam rešio da dignem ruke od posla, od svoje veze, i od svoje duhovnosti. Zapravo, rešio sam da odustanem od života.

Ali, pre nego što sam rešio da to definitivno uradim, otišao sam u šumu na poslednju šenju sa Bogom.

Rekao sam: „Bože, možeš li da mi daš jedan dobar razlog da ne odustanem?“

„Pogledaj oko sebe. Da li vidiš paprat i bambus?“ pitao me je on.

„Da“ odgovorio sam.

„Kada sam ih zasadio, dobro sam brinuo o njima. Pazio sam da budu na mestu gde ima sunca, zalivao sam ih. Paprat je baš brzo rasla. Brzo je prekrila tlo. Ali, od bambusa ništa. Ipak, nisam dizao ruke od njega. Sledeće godine, paprati je bilo još više, a od bambusa ni traga ni glasa. Ipak nisam odustajao. I treća godina bila je ista, kao i četvrta. Ja nisam odustajao. Onda, pete godine je mala sadnica bambusa iznikla. U poređenju sa paprati bila je ništavna. Ali, samo šest meseci kasnije, bambus je izrastao preko tri metra. Pet godina mu je trebalo da pruži korenje koje ga je ojačalo i omogućilo mu da raste. Uostalom, ja ne bih stvorio ništa što nema šanse za preživljavanje. Znaš li da si i ti u vreme dok si patio zapravo pružao svoje korenje? Kao što nisam dizao ruke od bambusa, ne dižem ih ni od tebe“ rekao mi je Bog.

„Ne upoređuj se sa drugima. Bambus ima sasvim drugačiju svrhu od paprati, ali obe biljke čine šumu lepšom. Doći će i tvoje vreme. I ti ćeš porasti“.

„Koliko treba da porastem?“ pitao sam ja.

„A koliko će bambus porasti?“ uzvratio je on.

„Verovatno koliko god može“ rekao sam.

„Upravo tako. Učini me ponosnim pa i ti porasti koliko god možeš“ rekao mi je Bog.

Izvor:

dobrarec.rs

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Vidimo se na drugom mestu -avantura se nastavlja

• Na putu promene [1]
• O autoru [0]
• Početna [1]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom