Svet u meni

Kad mu je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje, to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kada se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje: da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu. To rastojanje predstavlja LEPO PONAŠANJE.

To je LEPO PONAŠANJE: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude dobro.

Artur Šopenhauer

Preuzeto sa :znakoviporedputa.com  

Hiperkinetički poremećaj sa poremećajem pažnje    (ADHD  od engleskog Attention-Deficit Hyperactivity Disorder, AD/HD, ADD) se danas sve češće javlja kod dece, dok je u isto vreme  I jedan od onih poremećaja koj   mogu da ostanu  dugo nedijagnostifikovani I samim tim I ne tretirani.   Premda simptomi ADHD-a mogu biti prisutni i kod dece uzrasta od 2-3 godine, dijagnoza se najčešće postavlja pri polasku u školu  ili tokom školovanja . Često neshvaćena na pravi način,  ova deca se etiketiraju kao bezobrazna, nevaspitana, tvrdoglava I agresivna. Kao takva  mogu lako biti  neshvaćena  od strane roditelja I nastavnog kadra kao I odbačena od strane svojih vršnjaka  zbog čega duboko pate.

Šta ga uzrokuje i kako se ispoljava ?

Smatra se da je ADHD prouzrokovan  neravnotežom na nivou mozga  a, da se kao takav ispoljava u ponašanju .Ova deca imaju teškoće  da zadrže pažnju duže vreme tokom igre , izrade domaćih zadataka I sl .Pažnja je kratkotrajna I lako se gubi.   Detetu je lako skrenuti pažnju tako da se ono usmerava na nešto drugo zbog čega ima problem da uradi do kraja ono šta mu se kaže .Roditelji često  imaju utisak da dete ne sluša kada mu se direktno obraćaju Čini se kao da su ova deca uvek rasejana  jer gube stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti,zaboravljaju po šta su krenula ili šta je trebalo da urade.

Takodje, ova deca su često inpulsivna tako da se kod njih može uočiti tendencija da mnogo I brzo  pričaju, daju odgovore i pre nego što je pitanje postavljeno,  brzaju kada rade zadatke  tako da se greške javljaju zbog brzine a, ne  neznanja, imaju teškoću da sačekaju svoj red  zbog čega prekidaju drugog, upadaju u reč ili odustaju od čekanja u redu .  

Nemirna su I uvek u pokretu kao da su “uključena u struju”. Nemogu mirno da sede, vrpolje se, teško im je da sede na stolici ceo čas, ustaju,  stalno klate nogama, trčkaraju ili  se pentraju u situacijama kada je to neprihvatljivo

Uz sve to  jedna od karakteristika ADHD-A su SNAŽNE emocije, koje dete teško kontroliše što dodatno komplikuje stvari.   Često je prisutan bes, zbunjenost, strah, osećaj bespomoćnosti, beznaða, depresije, očaja, anksioznosti i stresa .  

Kada se sve prethodno uzme u obzir jasno je da se ne radi samo o deci koja su nemirna i čiji je čini se, izvor energije nepresušan. Problema je mnogo kako u vaspitanju,  tako i u školi komunikaciji i  uklapanju ove dece u širu socijalnu sredinu. Jedan od problema koje nismo pominjali je i taj što ova deca zbog  loših iskustava u kontaktu sa drugim ljudima (odraslima ali i drugom decom ) neretko  imaju teškoća da izgrade pozitivnu sliku o sebi- prečesto čuju „nisi dobar „.

Vaspitni stilovi i ADHD

 Za vaspitanje ili tretman ove dece potrebno  je imati mnogo strpljenja, pažnje, ljubavi  uz mnogo vremena za bavljenje detetom. Pre svega, veoma je važno da roditelji razumeju o čemu se zaista radi – da je u pitanju razvojni poremećaj a ne bezobrazluk. Takodje, potrebno je da I dete razume šta se sa njim dešava.  i na kraju , od neprocenjivog je značaja da roditelji prihvate dete onakvo kakvo jeste ali I da dete prihvati I voli sebe onakvo kakvo jeste.

Preporučuje se da  roditelji  budu jasni prilikom pravila koja postavljaju, da se pridržavaju istih I da više podstiču a, manje kažnjavaju.

Šta još može da pomogne

Sem toga od pomoći mogu biti I par jednostavnih I praktični saveta. Detetu je potrebno obezbediti miram Kutak za rad u kojem neće biti ometano. Jasan I ustaljen raspored aktivnosti tokom dana je od velike pomoći posebno  ako ga se pridržava. Gradivo koje se uči I zadaci koje treba uraditi  dobro je podeliti u manje celine uz česte pauze tokom rada. Pomaže I ako je gradivo koje se uči jedno za drugim nije slično po sadržaju I težini. Uputstva koja se daju detetu moraju biti  kratka I jasna.  Ukoliko je moguće ,poželjno je dopunjavanje I kombinovanje verbalnih  uputstava sa vizuelnim i pisanim uputstvima.Još korisnih , praktičnih I proverenih saveta možete naći na sledećem linku   (tekst je na engleskom ).

Dijagnostika i tretman 

Dijagnostika ADHD-a se zasniva kako na posmatranju deteta  tako I na podacima dobijenim od roditelja i/ili nastavnog osoblja. U terapiji ADHD-a mogu se koristiti lekovi kao I drugi pristupi. Jedan od njih je i   bihevioralna psihoterapija koja je usmerena na promenu ponašanja. Predstavnik ovog pravca jei   i CBT.Sem toga vežbanje socijalnih veština je takodje od pomoći.Promene načina ishrane ili uvodjenje suplemenata se takodje savetuje mada ovaj pristup nije dovoljno ispitan. U svakom slučaju ako namirnice koje sadrže additive, kafu , alergene čine da se simptomi pogoršaju nije na odmet razmisliti I o ovom pristupu stim što bi trebalo sve takve promene raditi uz lekarsku kontrolu.Na sledećem linku   možete naći više informacija i  dobrih, praktičnih saveta u vezi ishrane, suplemenata, vežbi disanja i  vizuelizacije  za ovu decu . Već kada smo kod alternative probajte i  Male kosmičke meditacije – mogu biti samo od koristi I vama I detetu.  

Pored svega navedenog meridijanski oblici psihoterapije su se pokazali kao efikasni u lečenju hiperkinetičkog poremećaja. Pre nego što kažem nešto više malo podsećanje.PEAT isrodni sistemi deluju na emocije ili  neprijatna  sećanja koje su u osnovi problema a, sa kojima su povezane odredjene misli , mentalne slike i doživljaj u telu ( npr napetost mišića koja prati i osećaj uznemirenosti). Vremenom uz taj početni „okidač“,se lepe slične misli –kao što se na malu grudvicu snega nalepi sve više i više snega i na kraju imate poveliku grudvu . Ipak, kada bolje pogldate i dalje  je u osnovi ostala samo ona malecna grudvica. Ako otopite nju dovoljno dobro i jako rešili ste se i ostatka. Na taj način PEAT rešava i dobar deo problema. Jedan od njih su recimo i strahovanja i anksiozna stanja. Tako da, ukoliko se dete koje pati od ADHD oseća  uznemireno i napeto kada ima kontrolni jer strepi da će zabrljati  taj problem se može razrešiti brzo ,  često i u par  povezanih procesa.  Sa druge strane ADHD je sličniji kući koja ima više prostorija, povezanih struktura i mnogo mnogo cigli koje treba ukloniti kako bi se sve rašćistilo. PEAT deluje upravo na taj način da rešava kompleksne probleme jedan po jedan. Na sreću to ide prilično brzo. Bilo bi potrebno  previše vremena i prostora da se opiše kako sve to izgleda u konkretnom  slučaju . 

Ukratko ,u  slučaju  hiperkinetičkog sindroma PEAT može da pomogne na više načina:  smanjuje stres i anksioznost, povećava  samopouzdanje, otklanja loša uverenja, gradi  one osobine koje su željene  i pozitivne. I to naravno nije sve J A, pošto , je najbolje ako se u isto vreme radi i sa roditeljima dobrobit je višestruka.

I na kraju. Bez obzira na to šta se u vašem slučaju pokazalo kao dobitna kombinacija, bile to tradicionalne ili alternativne metode, jedino što je zaista važno je da se vi i vaše dete dobro osećate u svojoj koži.

Leto je na izmaku I škola tek što nije počela . Za neke će za koji dan to biti prilika da sednu u školske klupe po prvi put . Za one starije 1. Septembar  je takodje poseban datum. To je vreme kada će videti drugare od kojih neke nisu videli duga dva meseca ali I prilika da  možda ponovo susretnu I one kojima se nikako ne raduju. Škola je mesto za učenje, druženje, mesto za sanjanje I razočarenja , tamo se često po prvi put zaljubimo ali I mesto na kojem ima I strepnje, treme I nemira.

Za roditelje to je vreme kupovine školskog pribora, garderobe I drugih sitnica za školu.  Sve to zahteva prilično žongliranja,  koja ne ide bez jurnjave,  čekanja u redovima za udžbenike  a, to sve  naravno prati I neminovno rastezanje kućnog budžeta  što opet čini da ljudi  postanu napeti I nervozni . A, ukoliko se radi o djaku prvaku tu  su sva ona pomešana osećanja koja polazak u školu prate. Radost I ponos jer je dete veliko. Briga koja se krije iza svih pitanja koja brinu roditelje, bake I dete a, svode se najčešće na neka od sledećih:Kako će se mališan snaći u novoj sredini ,  da li će  moći da prihvati nova pravila, da li će mu se učiteljica dopasti. Hoće li ga druga deca prihvatiti , hoće li  uspeti da pronadje sebi društvo ..i mnoga druga .

Kako pripremiti djaka prvaka za polazak u školu?

O pripremi za polazak u školu, kada se radi o  djaku prvaku trebalo bi razmišljati mnogo pre prvog septembra ali ni sada nije prekasno  da se pomogne detetu da   početak novog poglavlja u njegovom životu bude lakši. Jedan od načina da se to uradi je da se  detetu približi škola  što je više moguće.

Ono što je nepoznato je izvor nemira, strepnja pa i straha. Kada saznamo više o onome šta nas očekuje, bez obzira šta je to, često se osećamo manje napeto i uznemireno . Isto je i sa decom. Preporučljivo je dete odvesti u školu, pokazati mu gde će mu biti učionica i kako ona izgleda ako je moguće  objasniti da će kao i u vrtiću preulaska u učionicu morati da skine jaknu , , pokazati gde će je ostaviti , gde je toalet   ali i gde se deca igraju.

Deci , kao uostalom i svima nama, je lakše da nauče i razumeju nešto novo kada imaju sa čim da  povežu te nove informacije. Predškolsko je sada obavezno godinu dana pre škole a,  iskustva koja je tamo steklo , posebno ako su pozitivna  je nešto na čemu možete graditi priču o tome šta sve dete može da očekuje u školi. Pričajte mu o tome kako izgleda čas po čemu se razlikuje od vrtića ali i šta je sve slično kao i u vrtiću. Ono što je jako važnoje da dete stekne sto realniju sliku o tome šta ga očekuje. Gledanje stvari sa vedrije strane je dobro . Bojenje sveta samo u ružičastenijanse je već nešto drugo  i uz svu dobru nameru ishod često ne bude dobar. Zato nema ničeg lošeg ako dete zna da će  u školi sigurno naći dobre drugare ali da će verovatno biti i onih sa kojima se neće slagati, da će biti stvari koje će voleti da uči ali i onih koje mu se neće dopasti kao što je bilo u vrtiću, kao što je mami i tati na poslu.   Priča o tome kako je vama bilo u školi isto može da bude od pomoći a, pored toga ako dete voli priče moglo bi mu ne samo biti zanimljivo,i zabavno već je to i prilika da kvalitetno provedete vreme sa svojim detetom.

Naravno, nebi valjalo ni od škole, učitelja, nastavnika, direktora ili psihologa pravitiBabaroge –što se još uvek radi najčešće iz najboljih namera. Problemi ako postoje se ne mogu rešiti zastrašivanjem. Strah može, doduše da potisne neko neželjeno ponašanje ali to rešenje je  loše i kratkotrajno .

Sem toga, škola sama po sebi može da bude zastrašujuća sama po sebi a, ukoliko   je dete i pre polaska u školu iskazivalo nesigurnost, plašljivost, i imalo druge strahove, na primer od životinja ili od nepoznatih ljudi početak škole može da dovede i do  pojave  školske fobije. . Škola može, tada,  da bude samo okidač za nastanak nove fobije.  Fobiju treba razlikovati od uobičajene strepnje zbog polaska u školu. Fobija se može prepoznati ako dete ima simptome poput bolova u stomaku, bledilo, pojačan rad srca...

Pored toga što decu nikako nebi trebalo zastrašivati  školom izjavama tipa "to tako nećeš moći u školi",  nije dobro porediti ih sa braćom, sestrama ili drugarima, . Najbolji način da ohrabrite dete I ulijete mu malo dodatnog samopouzdanja je  da im kažete kako imate vere u njih, da ste sigurni da će se snaći jer su pametna,  sposobna I slično . Svako od nas ima svoje jake strane i  dobre osobine – ukažite na njih.

 Šta još možete da uradite kako bi ste pripremili dete za školu ?

 Pre svega pronadjite način da se izborite sa sopstvanom  napetošću . Uznemirenost je jedno od onih osećanja koje je kao i radost i smeh prilično zarazno pa ga možete preneti i na druge pre svega na dete. A, opet, strepnja i briga su deo života baš kao što je radost i smeh. Zato , nema ničeg lošeg,naprotiv  ako sa detetom popričate i o tome kako se vi osećate zato što treba da podje u školu . To je ujedno i prilika da i dete vama kaže šta ono mislii oseća. Imajte na umu da je deci tog uzrasta teško da pričaju o svemu tome jer im često nedostaju reči kako bi opisala svoje misli iosećanja tako da će im trebati pomoć da se izraze. Papir i bojice vam mogu biti jak saveznik u tome. I naravno, ako ste napeti iz nekog drugog razloga recite to da dete nebi pogrešno protumačilo stvari.

Jedan od uobičaenih saveta koji možete da dobijete je da bi dete pre polaska u školu trebalo da stekne neke radne navike kao što su spremanje igračaka i slično .  Roditelji nebi trebalo  da  odradjuju stvari umesto njih. Veoma je važno da deca završe započeto, bilo da je to igra, neki zadatak ili aktivnost jer se na taj način pripremaju za vreme kada će morati da urade domaće zadatke ili da nauče lekciju i kada im se ne uči. Pohadjanje vrtića može u velikoj meri da pomogne u tom smislu  . Već, kada smo kod znanja i veština, roditelji se često pitaju da li treba da dete uče da čita i piše. Ukoliko dete pokazuje interes i ako se to radi na način primeren uzrastu deteta svakako , zašto da ne.  Potpun odgovor je nešto drugačiji i glasi da za tim u stvari nema potrebe i da nije obavezno. A, opet , imajući u vidu da veliki broj dece danas pre škole zna da čita i piše, barem malo,povlači iza sobom pitanje kako će se dete osećati ako se ispostavi da samo ono to ne zna ?I I ovo se može razrešiti dobrom pripremom stim što uvek treba imati u vidu da nisu sva deca ista i da nema univerzalnog rešenja. Za neku decu je muka ako nisu barem medju najboljima bez obzira štoim vi uporno govorite kako to nije bitno .

Pripremanje prostora u kojem će dete moći da radi I uči je takodje deo pripreme za  školu.

 Već. Kad smo kod kupovine, ona su ta koja kreću u školu pa bi bilo I lepo I koristno da budu uključena u kupovinu I odabir stvari – kako onih  koje su direktno vezana za školu tako I za one koje bi inače morali da kupite jer su patike postale premale a nogavice se nekako skupljaju I bez pranja.

Da li se za školu pripremaju samo prvaci ?

Do sada smo pričali o prvacima i kako njima pomoći da početak školovanja počne na pravi način. Ono o čemu se manje govori je kako pomoći deci koja su  već napravila taj prvi korak  prošle ili neke druge godine . Neki od saveta su isti. Uključite dete u aktivnosti koje su vezane za  pripremu svega što treba da se kupi za školu. Prepustite detetu da odluči šta želi da mu kupite u meri u kojoj je to moguće pa makar se to svelo na boju sveske, majice i olovke. Kada škola počne ohrabrite dete da vam  ispriča kako je bilo u školi i to ne samo šta je učilo ili šta je odgovaralo već i šta mu se lepo i manje lepo desilo u školi. Nemojte forsirati stvari posebno ako imate adolescenta u kući .

Ukoliko je vaš djačić sada već toliki da je vreme za srednju školu  ili se radi o promeni škole  ohrabrite dete da sazna više o školi u koju će ići posebno ako postoje neka nova pravila ili je organizacija drugačije . Ovo posebno važi kada  dete treba da nastavi školovanje u drugom mestu . tada, pomaže ako se za taj prelazak pripremite na sličan način kao i kada je dete kretalo prvi put u školu . Način će naravno bitidrugačiji jer je dete starije ali suština ostaje ista.

Postoji li još ponešto što se može uraditi?

 Iskustva pokazuju da se PEAT pokazao kao veoma uspešan u  otklanjanju napetosti  pred kontrolni i odgovaranje,  kod straha od odvajanja, kontroli   besa,umanjuje   stres , pomaže kod osećanja krivice koji se javlja kod dece koja su sklona perfekcionizmu i postavljaju sebi previsoke ciljeve,  kao i kod  ADHD. Takodje, može da se primeni kada je dete izloženo zadirkivanju i drugim oblicima nasilnog ponašanja .Indirektno, može pozitivno da utiče i na školsko postignuće tako što otklanja trenu i pritisak koji se javlja kada postoji strah da se ne pogreši. Koristan je i u situacijama kada postoji  otpor koji se javlja u vezi nekog predmeta ili aktivnosti. Mogućnosti primene su velike a, tehnike se lako uče i za razliku od EFT-a retko se javlja osećaj da se radi nešto smešno i blesavo tako da je primena i sa te strane lakša.

I na kraju,  bio u pitanju prvačić ili školarac sa dužim stažem ,o polazku u školu , bi trebalo  razmišljati kao o svečanosti a, praznici su vreme za slavlje  pa i ovaj dan bi bilo lepo isto tako proslaviti .,  Nemora, to biti torta može i skromnije ako vam je novčanik naglo izgubio na debljini  ali ono što je bitno je da duh slavlja i radosti ostane. Umesto torte, možete zajedno umutiti palačinke, napraviti kolače, napraviti i pustiti zmaja u prirodi, pogledati film ili predstavu, kupiti igračku , knjigu ili nešto sasvim drugo  važno je jedino da svi , cela porodica učestvuje i uživa u tome.

Nakon što smo, 1983. godine, kupili zemljište za naš samostan, ostali smo bez novca. Bili smo u dugovima. Na našem zemljištu nije bilo nikakvog objekta, čak ni šupe. Prvih nekoliko tjedana nismo spavali na krevetima, već na starim vratima koja smo jeftino kupili u nekom skladištu. Postavili smo ih na cigle da ne bi bila baš na samome podu. Madraca nismo imali, jer ipak ‒ mi smo bili pustinjački redovnici. Opat je imao najbolja vrata, ravna. Moja su vrata pak bila puna izbočina, s velikom izbočinom u sredini. Šalio sam se kako sada barem neću morati ustajati iz kreveta kada idem na WC! No, istina je bila surova – kroz tu veliku rupu stalno je puhao vjetar. Nisam se baš naspavao tih noći.

Bili smo siromašni redovnici kojima je nužno bio potreban prostor za stanovanje. Nismo sebi mogli priuštiti zidara ‒ već je i sam građevni materijal bio dovoljno skup. I tako sam se sam morao naučiti gradnji: kako napraviti temelje, izliti beton, zidati cigle, podići pod, uvesti vodovod. Prije nego što sam se zaredio, bio sam teorijski fizičar i srednjoškolski nastavnik i nisam naučio raditi rukama. Nakon nekoliko godina, postao sam prilično vješt u građevini, a svoje sam redovnike u šali zvao BGT (Budistička građevinska tvrtka). Ali početak je bio vrlo težak.

Nekome se može činiti da je postavljanje cigli lak posao: malo cementa, tu i tamo koji udarac. Ali kada sam počeo zidati, lagano sam udario jedan ćošak cigle prema dolje, da bih je poravnao, a drugi bi ćošak skočio gore. Tada sam opet morao kucnuti i taj drugi ćošak, a cigla bi izašla iz ravnine. Nakon što sam je vratio u ravninu, prvi je ćošak bio previsoko. Hej, bar si pokušao!

Kao redovnik, naučio sam se strpljenju i imao sam ga napretek, kao i vremena. Trudio sam se da svaka cigla bude savršeno postavljena, bez obzira koliko mi za to trebalo vremena. Konačno sam završio svoj prvi zid. Bio sam zadivljen. No odjednom sam vidio kako dvije cigle stoje krivo. Sve druge bile su savšeno poredane, točno u ravnini. Ove dvije cigle bile su nagnute na jednom kutu. Izgledale su strašno. Pokvarile su cijeli zid. Uništile su ga.

Sada je već cement bio pretvrd da bi se cigle mogle izvaditi. Upropastio sam zid i najradije bih ga bio raznio. Pitao sam opata hoću li ga srušiti i zidati iznova, a opat mi je odgovorio: “Zid ostaje!”
Kada sam vodio prve goste u obilazak našeg samostana, uvijek sam izbjegavao da prođu pored mog zida. Nisam htio da ga itko vidi. Jednoga dana, tri ili četiri mjeseca nakon što sam ga sazidao, šetao sam s jednim posjetiteljem i on je vidio zid.
“Baš lijep zid”, primijetio je.
“Gospodine, jeste li možda u autu ostavili naočale? Imate li problema s vidom? Pa zar ne vidite one dvije krivo postavljene cigle koje kvare cijeli zid?” ‒ pitao sam iznenađeno.
Ono što je posjetitelj nakon toga rekao promijenilo je moj pogled na zid, na samoga sebe te na mnoge druge vidove života. Kazao je: “Da, vidim one dvije krivo postavljene cigle. Ali vidim i 998 dobro postavljenih cigli.”

Ostao sam zapanjen. Prvi put u ova tri mjeseca vidio sam i ostale cigle u zidu. Iznad, ispod, s desne i s lijeve strane tih dviju nesretnih cigli, bile su druge, savršeno postavljene cigle. Njih je bilo daleko više od ovih dviju. Prije toga bio sam usredotočen isključivo na moje dvije pogreške, za sve ostalo bio sam slijep. Zbog toga nisam mogao podnijeti ni sam pogled na zid, a kamoli nekome dopustiti da ga vidi. Zbog toga sam ga htio uništiti. Sada, kada sam vidio dobro postavljene cigle, zid se nije činio tako loš. Bio je to, kako je spomenuti posjetitelj rekao, “lijep cigleni zid”. Eno ga, još uvijek stoji, više od dvadesetak godina nakon što sam ga sazidao, ali sam zaboravio gdje su točno te dvije nesretne cigle. Jednostavno, te svoje dvije pogreške više ne mogu pronaći.

Koliko ljudi prekida veze ili se rastaje, jer su sve što vide na svom partneru “dvije krivo postavljene cigle”? Koliko ljudi pada u depresiju ili razmišlja o samoubojstvu, jer su sve što vide u sebi “dvije krivo postavljene cigle”? Zapravo, mnogo je dobro postavljenih cigli iznad, ispod, s desne i s lijeve strane pogrešaka, no često ih ne vidimo. Umjesto toga, svaki put kada pogledamo sebe ili druge, isključivo vidimo pogreške, manjkavosti. Pogreške su jedino što vidimo i zato ih želimo uništiti. I ponekad, na-žalost, uništimo “vrlo lijep zid”.

Svi mi imamo svoje dvije pogrešno postavljene cigle, no kvalitetnih je cigli u svakome od nas daleko više. Kad to uvidimo, stvari i nisu tako strašne. Ne samo da možemo u miru živjeti sami sa sobom, uključujući tu i naše nedostatke, već isto tako možemo uživati u životu i sa svojim partnerom. To je loša vijest za odvjetnike koji se bave brakorazvodnim parnicama, no dobra vijest za nas same.

Često pričam sljedeću anegdotu. Jednom zgodom prišao mi je jedan zidar i otkrio profesionalnu tajnu. “Mi zidari uvijek radimo greške”, rekao je i dodao: “No svojim klijentima tada kažemo kako je to ‘originalni detalj’, koji njihovu kuću čini jedinstvenom u kvartu. I tada im naplatimo nekoliko tisuća dolara više.”
Tako su i “jedinstveni detalji” u vašem domu vjerojatno započeti kao pogreške. Isto tako, ono što smatrate greškom u sebi samima, na partneru, ili općenito u životu, može postati “jedinstveni detalj” ‒ kada se prestanete time opterećivati.

Iz knjige 'Krava koja je plakala' duhovnog učitelja Ajahna Brahma

 Najveći broj nas  živi ovaj život   bez bolesti , tačnije bez nekih  ozbiljnih , neizlečivih bolesti koje sa sobom donose i invaliditet ili na neki drugi način  sprečavaju osobu da funkcioniše na način na koji je donedavno to radila. Sem toga svi mi smo nekako skloni da doživljavamo svoje zdravlje kao nešto normalno i nepromenjivo   - što se podrazumeva samo po sebi.., suočavanje sa teškim ili neizlečivim bolestima ili invaliditetom je ipak  nešto što se dešava drugima i nešto o čemu samo retki razmišljaju kao o nečemu što se i nama može dogoditi  a,  kada se dogodi suočavanje sa novonastalim stanjem nije ni lako niti jednostavno   i ne dogadja se preko noći. Već samo kada se stvari posmatraju iz onog    jednostavnijeg , praktičnog ugla jasno je da život postane daleko komplikovaniji . A, gde je tu ona dublja i često bolnija emocionalna, psihološka strana?

Posebno je teško  prilagoditi se  na novonastalo stanje ako saznanje da smo teško oboleli    ili da je došlo do invaliditeta stiglo bez upozorenja kao grom iz vedra neba. Tada, nas preplavi, očaj, neverica, bes, tuga i osećaj bespomoćnosti. Žalimo za onim šta smo još do juče imali pa izgubili i sasvim je prirodno i normalno pitati se šta će sa nama biti i šta donosi sutra.   Ipak, koliko god izgledalo nemoguće i dalje imamo kontrolu nad svojim životom i pored ograničenja koja stoje pred nama.

Strategije suočavanja sa invaliditetom

Postoji mnogo stvari koje možete da uradite da poboljšate svoju nezavisnost,  da osnažite sebe i da   predefinišete stare ciljeve ili da pronadjete nove ciljeve kojima možete težiti u životu. Taj Put nije ni brz niti lak .  Teškoća i problema je puno. Neki problemi se mogu relativno lako prevazići, sa drugima to ide znatno teže a, ima i onih sa kojima se  i pored najbolje volje nemožete izboriti – već ih jedino možete prihvatiti i naučiti da živite sa  njima .  Predrasude su dobar primer za to . Sa nekima od njih se možete izboriti, neke kod nekih ljudi možete i promeniti ali ima i onih situacija  kada se ništa nemože uraditi  sem da naučite kako da vama nebudu dodatni teret koji treba nositi

Većina od nas živi dugo, zdrav život. Zato kada  dodje do invaliditeta (izazvanog bilo bolešću ili povredom ),  ljudi se nadju u  šoku i uobičaene su snažne emocionalne reakcije . Jednu grupu čine strahovanja  vezana uz različite uloge koje obavljamo u svakodnevnom životu. Osobe koje su suočene sa ovakvim stanjem uglavnom su zabrinute i pitaju se kako će ii dali će uopšte   moći da obavljaju posao koji su radile, da li će moći da zadrže partnera , da li će i dalje biti dobri roditelji svojoj deci i niz sličnih često egzistencijalnih pitanja. Zato nijenikakvo čudo ako se pojavi i pitanje:“Hoću li ikada više biti srećna?“  

 Naravno da je to sasvim izvodljivo . Osobe koje se suočavaju sa sopstvenom invalidnošću često mogu da čuju od prijatelja i drugih dobronamernih ljudi  kako nebi trebalo na sve šta im se dešava da gledaju kao na tragediju i kako milioni drugih ljudi u svetu i mnogi i u ovoj zemlji žive sa istim tim invaliditetom i kako imaju dobar život. Istina je da je mnogo ljudi sa invaliditetom izgradilo sebi dobar život, da su srećni i ispunjeni a, opet ovakve izjave koliko god mogle da budu inspirativne isto tako mogu da učine stvari još gorima jer uz sve probleme i emocionalni teret sa kojima se treba izboriti tu je još i  prilično loš osećaj kada shvatite kako se neki ljudi tamo negde odlično nose sa svom silom problema a, vama to ne polazi za rukom ni najmanje.Zato ukoliko želite da pomognete budite oprezni sa ovakvim isličnim izjavama.

Prvi korak: prihvatanje

Prvi od koraka je prihvatanje invaliditeta kao takvog što je često veoma teško  jer mnogo je toga što je osoba mogla a, sada više nemože. Invalidnost je slična maloj smrti – deo života kakav je bio kao i onoga što smo bili prestaje da postoji . Prihvatanje da je to tako  je slično prihvatanju da  nekoga ko nam je bio jako drag više nema. U ovom slučaju gubi se takodje nešto dragoceno – zdravlje, pokretljivost i deo samostalnosti . Što je priznaćete velik i bolan gubitak.

Ipak, prvi korak je upravo prihvatanje, suočavanje sa stvarnošću .  Bez toga, nema ni napredka. A.prihvatanje da su se stvari promenile donosi sa sobom i tugu zbog svega šta je izbubljeno.  Strah zbog neizvesne budućnosti. Bes zbog onog šta nam se desilo . On se usmerava bilo na lekare, Boga ili se on pretvori u ono stanje uznemirenosti i ljutnje koju jednostavno nosimo sa sobom i za koju ne umemo da kazemo šta joj je uzrok i na koga ili šta se ljutimo .

 Šok,  neverica, tuga bes i šta sa njima ?

Kada nas napusti neko drag potrebno je vreme da bi smo mogli da prodjemo kroz period tugovanja. I ovde je potrebno sebi dati vremena za tugu  i zaljenje.  Dopustite sebi da prežalite sve ono šta vam je invaliditet ili bolest oduzela- toga je sigurno mnogo. Nije tu u pitanju samo zdravlje i ograničenja koja sa sobom nosi svaki invaliditet već su tu srušeni i neki snovi i planovi za budućnost. Ukratko verovatno imate utisak da vam se ceo svet urušio -  i jeste.

Budite strpljivi prema sebi barem onoliko koliko biste bili da se na vašem mestu nalazi neko ko vam je jako drag a, da je vaša uloga da toj dragoj osobi budete pomoć i podrška na tom putu prilagodjavanja. Svaki mali korak  napred na tom putu  se računa.

Tek, kada prodje taj period može se ići dalje. Zato je veoma važno dopustiti sebi   da se sva ova teška i bolna osećanja prebole. Ne pokušavajte da ignorišete ili  potiskujete svoja osećanja. Dozvolite sebi da u potpunosti  doživite sva ova osećanja – dopustite da vas ispune do malog prsta na nozi a, zatim da izadju napolje. Bitno je prihvatiti svoja osećanja bez osude.

Na ovom mestu , dopustite mi da napravim malu digresiju. Dopustiti sebi tugovanje, pustiti da bol prodje kroz vas nije isto što i prepustiti se samosažaljenju i očaju i dopustiti da vas ona nose kao grančicu matica nabujale reke. U prvom leži moć, snaga, samosvest pa isamopoštovanje. U drugome , moglo bi se pomisliti ili čak i reći- slabost ili nemoć. Možda, ali i prepustiti se i to je ljudski. Nevolja nastaje ako to stanje traje predugo i ako pomoć nestigne- bila ona skrivvena u nama samima ili pristigla spolja manje je važno.  

Sva ova  osećanja neće nestati preko noći. Čak i kada počnu da nestaju ili kada se sasvim povuku biće boljih i lošijih dana. Važno je tada setiti se pre svega da je sve to sasvim prirodno i normalno i da će sa vremenom i ona proći. Tada će biti lakše da se vidi da je moguće da se izgradi     nov svet. On više nikada neće biti isti kao pre. Biće   sigurno drugačiji ali može biti i dobar.

Invalidi – superheroji ili slika jada i očaja

Jedna od zamki je  da se od osobe sa invaliditetom očekuje da  se prilagodi i „izdigne iznad situacije“ a, samim tim da je nasmejana i srećna. Ovu sliku dugojemo filmovima i knjigama . Druga varijanta je potpuno suprotna slika . U svakom slučaju, nikada netreba zaboraviti da su osobe sa invaliditetom samo obični ljudi sa dobrim i manje dobrim danima. Samim tim , niko nije superheroj bez mana i straha. Zato nema potrebe da pokušavate da dostignete taj ideal Ako imete loš dan – ništa zato imaju ga isvi drugi ponekad.

Ako imate loš dan ili niz loših dana ne znači da niste  dovoljno jaki , hrabri istrajni ili bilo šta slično . pretvarati se da je sve u redu, kada  nije   ,ne pomaže previše. Oni koji vas dobro poznaju verovatno će primetiti  da nije sve kako treba.

Loš dan je samo loš dan

U takvim situacijama  pomaže ako imate sa kim da popričate o tome kako se  stvarno osećate. To će  biti od pomoći i njima i vama.   To može biti bilo ko u koga imate poverenja. Najčešće je to   član porodice ili  blizak prijatelj. Grupe za podršku su isto dobro rešenje mada ihkod nas nema previše, Psiholozi isto mogu da pomognu samo što  kod nas ljudi još uvek zaziru da potraže pomoć na toj adresi. Psiholog ili psihoterapeut može da vam pomogne u procesu  prihvatanja  pre svega, sebe   i svog invaliditeta. Pored toga,  može vam pomoći da se lakše  nosite sa tugom, strahom, osećanjem bespomoćnosti, neadekvatnosti, beznadjem i besom kao i da pomogne da   ponovo budete u mugućnosti da na svet  gledate sa one poozitivnije  strane a, da pri tome ostanete  realni.  

Informacija kao lek

 Rad sa sopstvenim emocijama je jedan od načina da se prevlada krizni period. Drugi je da se sa  nekom teškom situacijom izborimo tako što ćemo saznati što je moguće više o problemu koji nas muči. Prikupljanje informacija o oboljenju ili invaliditetu može biti od pomoći. Danas je moguće na netu naći veliki broj informacija o svemu i svačemu pa tako i o različitim bolestima  njihovom lečenju i svemu ostalom u vezi sa tim. U principu ovo je dobra vest . Ipak, potrebno  i tu biti oprezan jer se pokazalo da ni sve informacije na netu nisu uvek istinite niti potpune.  Medjutim , bolje razumevanje dijagnoze, poznavanje  toka bolesti i prognoze  mogu pomoći da se bolje pripremite za sve šta može da vas očekuje ali i da  lakše prebrodite ovaj period u životu. Sa druge strane tu su i informacije vezane za sam invaliditet. Pre svega  uz malo kopanja i guglanja mogu se  pronaći mnogi  praktični   saveti za svakodnevni život uključujući i to koji vam resursi i  koja vam pomagala stoje na raspolaganju. Znanje je moć, tako da  je korisno naučiti   što više i o svojim pravima. I ,na kraju tu su i priče onih koji su sve to većprebrodili. A, ponekad je samo spoznaja da je neko u sličnoj životnojsituaciji uspeo uonome o čemu vi sanjate ili   verujete da više nije moguće može biti izbor motivacije, nade i vere u bolju sutrašnjost.

Mehanizmi prevazilaženja, strategije i svakodnevni život

Sve prethodno rečeno je u izvesnom smislu uvod u sledeći korak a, to je iznalaženje načina koji će  doprineti da se minimizira uticaj invaliditeta na vaš život. univerzalni recept ne postoji  jer rešenja zavise ne samo od vrste i stepena invalidnosti već i od životnih uslova ali i od ličnosti i specifičnosti svakog od nas. Od velike pomoći mogu biti druge osobe u sličnojsituaciji. Isto takood pomoći mogu biti i ideje onih koji su vam bliski ali i sopstvena kreativnost i sistem „snadji se“.

Samostalnost i tudja pomoć  -  kako naći ravnotežu

Invaliditet čini da  neke stvari koje su ranije bile jednostavne postanu komplikovanije  tako da   je  često ,potrebno ponovo naučiti nove veštine i strategije. Možda ćete morati da ponovo naučite jednostavne stvari koje smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo. To  je po definiciji frustrirajuči proces. Želja, da se što pre stvari vrate na staro  samo čine stvari još težima. Prirodno je želeti da sve bude kao pre ali koliko god bilo teško uskladiti želje i stvarne, trenutne, mogućnosti bolje je dati sebi vremena i  biti realan u postavljanju kako ciljeva  tako i rokova za njihovo ostvarenje. Prevelike ambicije koje nisu zasnovane na realnim mogućnostima lako dovode do razočarenja, tuge, besa i očaja.

Pored toga , Za neke aktivnosti, koje ste do sada obavljali samostalno bez mnogo truda sada će vam biti potrebna pomoć. Osobe sa invaliditetom ponekad u mogu da odbijaju svaku pomoć. Najčešće je u pozadini bilo negiranje stvarnosti bilo velika želja da se bude samostalan ali i verovanje da sve možemo i moramo da uradimo sami kao i uverenje da je prihvatanje tudje pomoći kao i traženje iste  odraz naše slabosti . Koliko čudno zvučalo na prvi pogled ponekad je prihvatanje činjenice da nemožemo sve sami i traženje pomoći odraz snage i hrabrosti. Sem toga, nema osobe na ovom svetu koja moze sve da uradi sama. Zar ne ? J

  Često  su članovi porodice  oni koji prvi priskoče u pomoć. To može da bude dobro rešenje iz mnogo razloga. Jedan od njih je da će se i osoba koja vam pomaže osećati dobro jer radi nešto kako bi pomogla i time pomaže i vama i sebi . Sa truge strane ovo može da bude izvor problema jer članovi porodice ponekad u želji da pomognu ili iz nekih drugih razloga kao što je nedovoljno poznavanje i razumevanje situacije mogu da preuzmu previše na sebe   a, to ne čini dobro nikome.  Za članove porodice je to dodatan posao a previše obaveza je dugoročno gledano samo po sebi već loše rešenje. Sa druge strane to nije dobro ni za osobu sa invaliditetom . Pored toga nije retka pojava da porodica i prijatelji  preuzmu na sebe i  odlučivanje u ime osobe sa invaliditetom . Često  do toga dolazi iz  najboljih namera  mada, uzrok može da se  krije i u predrasudama . U svim ovim situacijama  vredi razmisliti o tome da li postoji mogućnost da se pronadje bilo personalni asistent ili ukoliko takve usluge nema u mestu gde živite neko srodno rešenje.

Pomoć prijatelja je takodje dragocena. Problem koi tu može da nastane je  taj da se osećamo loše kada od prijatelja tražimo pomoć jer nam se čini da ih iskorišćavamo ili opterećujemo . Jedan od načina da se taj problem prevazidje je da ta pomoć bude reciprocitetna. Ovakva razmena može delovati čudna  ali dobrobit može biti obostrana i to pre svega na emocionalnom nivou. Kada radimo nešto za šta znamo da će pomoći nekome osećamo se dobro. Za osobu sa invaliditetom prilika da učini nešto dobro, lepo i korisno za nekog drugog može uz  to da bude i lekovita ako se  recimo bori sa  depresivnim stanjem.  Sem toga dobar je osećaj na dobro uzvratiti dobrim.

 Psihosocijalna podrška

Grupe za podršku  mogu biti ne samo mesto na kojima možete dobiti niz praktičnih saveta već i mesto gde  ćete naći podršku  i ohrabrenje onih koji  imaju slična iskustva kao i vi. Ako ništa drugo barem  za prevazilaženje onih jednostavnih svakodnevnih zadataka kao što su lična higijena, kuvanje kafe ili pravljenje sendviča. Drugi su  to naučili da rade na drugačiji način pre vas pa je jednostavnije pitati nego sam pronalaziti „toplu vodu“ zar ne ? J

Uloga  koju mogu da odigraju druge osobe koje su se pre vas našle u sličnoj životnoj situaciji  je neprocenjiva . Njihova uloga nije samo u  tome što je  u grupi za podršku ,moguće dobiti mnogo praktičnih saveta već je to jedan od najboljih načina da se izborite sa usamljenošću i izolacijom. Već uvidjanje da niste sami ume da bude lekovita sama po sebi. Grupe za podršku su odlično mesto za razmenu iskustava,ali i mesto gde možete dobiti ohrabrenje kada zatreba- a, zatrebać

Invaliditet  i uticaj na self koncept

Invalidnost utiče i na mnoge aspekte identiteta. Slika koju   imamo o sebi je  bazirana kako na našem fizičkom izgledu, tako i na profesionalnom identitetu, našem poimanju sebe kao roditelja , partnera i sličnim stvarima. Invaliditet, kao takav , prečesto urušava upravo sve te aspekte nas samih. I upravo zato uz sliku o sebi koju smo imali pre nastanka invaliditeta kada se on javi, strada i naše  samopuozdanje i samopoštovanje. Zato je  jako važno da se pronadju aktivnosti koje čine da se osećate dobro  u svojojj koži jer vam to pruža i mogućnost da ponovo izgradite onaj dobar osećaj smisla i svrhe.

Jedna od strategija prevazilaženja ove životne krize je usmeravanje pažnje ne na sve šta smo izgubili i šta više nemožemo već na ono šta i dalje umemo i možemo .  Nekima se može učiniti da ovo nije baš zdrav pristup i da je u njegovoj suštini zavaravanje i bežanje od stvarnosti  ili hvaganje za slamku ali zaista nije tako . Bežanje je neprihvatanje stvarnih činjenica , dok s ovde radi o tome  da i u teškoj životnoj situaciji tražimo tačke oslonca. Svetionike koji i dalje svetle u mraku i pokazuju nam na put ka onom pre svega dobrom u nama, zatim i u svetu oko nas .Sat nemožemo vratiti unazad na dane kada smo bili zdravi i bez invaliditeta ali  zato doživljavanje, součavanje  sa novonastalom situacijom zavisi od nas sanih.

Volontiranje je odličan način da se osećate više produktivnim, korisnim i kreativnim. Osim toga,    dok volontirate često možete da  uradite i nešto lepo, dobro i korisno za druge ljude ili kraće rečeno da učinite ovaj svet boljim mestom za život pa makar to bio  malecni korak u tom pravcu.  Ovo je nešto što svako od nas može da uradi i onda kada  postoje  ograničenja u  pogledu samostalnog kretanja jer savremena tehnologija činičuda tako da se može bez problema raditi i od kuće.   Potrebno je samo  izabrati   neku oblast koja vas privlači a, zatim videti na koji način bi mogli da se uključite. Možda, Sve to neće ići tako lako i možda će se činiti da su vam svi putevi zatvoreni ali čak i tada ako ništa drugo možete odvojiti malo vremena da popričate sa nekim kome će prijati pažnja i lepa reč a, sigurna sam da postoji barem jedna takva osoba u vašem okruženju .

 Pored toga, vredi porazmisliti i o uključivanju u grupu ljudi koju povezuju ista interesovanja kao i vas. To može biti nešto od ranije ili možete iskoristiti  priliku da  razvijete nova interesovanja ili da se posvetite  novom hobiju.   Briga o kućnom ljubimcu je takodje jedan od načina da     učinite nešto dobro za sebe ali i za drugo živo biće koje će vam uzvratiti pažnjom i ljubavlju. Kućnji ljubimci nisu zamena za povezivanje sa drugim ljudima ali mogu da učine da se osećate manje usamljenima i izolovanima. Sem toga  oni mogu da pomognu da upoznate druge ljude sa kojima ove izuzetne životinjice    dele život. Medju njima sigurno će se naći i oni sa kojima bi mogli da se sprijateljite. Pored toga, postoje i životinje, najčešće psi,  čija je uloga asistenta u životu osobe sa invaliditetom  neprocenjiva.

Preuzimanje odgovornosti, za svoj život i sopstvene odluke takoðe doprinosi da se smanji osećaj  bespomoćnosti   ali i da se poveća samopuzdanje i samopoštovanje.

Iako invaliditet sam po sebi donosi  ograničenja i smanjuje broj stvari koje možete samostalno da uradite (ponekad drastično ), i dalje preostaje mnogo toga što možete sami. Možda. Ćete stvari raditi drugačije ali ono što jeste bitno je  da  zadatak pred vama uradite.U nekimsituacijama će drugimamožda biti čudno to šta i kako radite. Upravo zato što će takvih situaciji sigurno biti veoma je važno naučiti kako se osloboditi od  osećaja nelagode, stida i straha od stigmatizacije.  Osnaživanje samopouzdanja i samopoštovanja kao i izgradnja stabilne i pozitivne slike o sebi je dobra osnova za to .

Jedan od načina da se radi na tome je i  postavljanje realnih, ostvarivih ciljeva  na kojima će se raditi  pri čemu treba biti strpljiv. Pri tome mnogo je bolje postaviti pred sebe manje, dostižne ciljevekoji mogu voditi i do nekog većeg, krupnijeg izazova.  Koncentrišite se na ono što možete da uradite  danas  ali i na ono šta želite da postignete u budućnosti. Postavljanje ciljeva je veoma važno . Izmedju ostalog snažni su izvor motivacije koja nas vuče unapred i daje  nam nešto čemu se možemo radovati i unapred.

Fizička aktivnost, ishrana i san t   

Za fizičku aktivnost i vežbanje , je odavno poznato da nisu samo dobri za telo  već je važno i za mentalno zdravlje. Redovno vežbanje pomaže da se smanji anksioznost i depresija, oslobadja od stresa,  poboljšava san   i utiče  pozitivno na  samopouzdanje. Preporučljivo je da  se prvo posavetujete  sa svojim lekarom pre nego što se bacite  na vežbanje . Sem toga  verovatno će vam biti potreban savet i u izboru vežbi i u njihovom prilagodjavanju . Ipak u velikom broju slučajeva moćićete da napravite izbor za sebe .

I ovde, je korisno voditi se istom logikom malih koraka.  Takodje,  usmeravanje energije na pronalaženje   aktivnosti koje su moguće umessto na ono šta više nemože da se uradi je bolja opcija  U svakom slučaju slušajte svoje telo – ono će vam već reći šta mu prija a, šta ne.

Ne uporeðujte se sa drugima  sa sličnim problemima niti sa  sobom iz prošlih dana. Verovatno  je  najbolji način da sudite o svom napretku taj da uporedite gde ste danas a, gde ste bili juče.

Pored fizičke aktivnosti  trebalo bi voditi računa o ishrani  i to ne samo zato što je izbalansirana ishrana dobra za zdravlje već zato što je dokazano da unus previse šećera i brze hrane nije dobro ni za naše mentalno zdravlje.  U periodu kada je potrebno izboriti se sa svim šta novonastao invaliditet nosi sa sobom lako se može desiti  da   se ne vodi računa o tome šta ubacujemo u knjun ako išta i ubacimo .

Ne potcenjujte ni moć sna. 

Imajući u vidu da život sa invaliditetom  nosi sa sobom više  svakodnevnih prepreka mentalna higijena koja  uključuje i redovnu kontrolu stresa je nešto bez čega se nemože.  Odavno se zna da stres nije dobar ni za telo niti za psihu tako da je veoma važno da se pronaðu načini da se on prevazidje.  Metoda i strategia za njegovo prevazilaženje je mnogo.  Praktikuju se najčešće tehnike relaksacije, kao i   učenje  različitih strategija ne samo pravazilaženja stresa već i  načina kako se izboriti sa različitim situacijama koje invaliditet često donosi  što uklučuje i veštine asertivne komunikacije na primer..

Življenje života je umetnost. Živeti sa invaliditetom je još malčice komplikovanije.  Čak i kada  se zanemare problemi koji su karakteristični za ovu sredinu i ne javljaju se u zemljama koje su  razvijenije,bogatije i koje imaju bolje razvijen sistem pomoći i podrške osobama sa ivnaliditetom, jasno je da mnogo toga nije  nimalo jednostavno .

A, da li je moguće dobro živeti sa invaliditetom ? Jeste ali   da bi se ovladalo tom umetnosšću življenja potrebno je imati i volje i snage ali i dati sebi vremena.

Nadam se  da  je ovaj  tekst  barem od  neke pomoći pre svega onima koji se sami bore sa sopstvenim invaliditetom ali i , onima kojima je neko drag u sličnoj situaciji. Na ovom mestu uglavnom vas pozovem da komentarišete i predlažete teme o kojima biste voleli da nešto pročitate.  Ovog puta,pozivam vas da mi slobodno pišete na mail ukoliko učite kako da živite sa invaliditetom ili je on već deo vašeg života a, imate potrebu da  slobodno porazgovarate sa nekim  bez straha od osude uz sigurnost da  će ono što  je rečeno ostati poverljivo. Najmanje što mogu da uradim je da budem tu za vas a, verovatno ću moći da uradim i više.  Očekujem vas.

I kao uvek želim vam sreću i svako dobro

Jelena

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• I iz izolacije protiv korone
• Osmehom protiv korone :)
• hej, Vučiću!
• Par isceljujucih seansi
• Spavanje i san i šta kada neće na oči

• Na putu promene [25]
• O autoru [2]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [42]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom