Svet u meni

Dvije krivo postavljene cigle

svetumeni | 27 Avgust, 2017 23:46

Nakon što smo, 1983. godine, kupili zemljište za naš samostan, ostali smo bez novca. Bili smo u dugovima. Na našem zemljištu nije bilo nikakvog objekta, čak ni šupe. Prvih nekoliko tjedana nismo spavali na krevetima, već na starim vratima koja smo jeftino kupili u nekom skladištu. Postavili smo ih na cigle da ne bi bila baš na samome podu. Madraca nismo imali, jer ipak ‒ mi smo bili pustinjački redovnici. Opat je imao najbolja vrata, ravna. Moja su vrata pak bila puna izbočina, s velikom izbočinom u sredini. Šalio sam se kako sada barem neću morati ustajati iz kreveta kada idem na WC! No, istina je bila surova – kroz tu veliku rupu stalno je puhao vjetar. Nisam se baš naspavao tih noći.

Bili smo siromašni redovnici kojima je nužno bio potreban prostor za stanovanje. Nismo sebi mogli priuštiti zidara ‒ već je i sam građevni materijal bio dovoljno skup. I tako sam se sam morao naučiti gradnji: kako napraviti temelje, izliti beton, zidati cigle, podići pod, uvesti vodovod. Prije nego što sam se zaredio, bio sam teorijski fizičar i srednjoškolski nastavnik i nisam naučio raditi rukama. Nakon nekoliko godina, postao sam prilično vješt u građevini, a svoje sam redovnike u šali zvao BGT (Budistička građevinska tvrtka). Ali početak je bio vrlo težak.

Nekome se može činiti da je postavljanje cigli lak posao: malo cementa, tu i tamo koji udarac. Ali kada sam počeo zidati, lagano sam udario jedan ćošak cigle prema dolje, da bih je poravnao, a drugi bi ćošak skočio gore. Tada sam opet morao kucnuti i taj drugi ćošak, a cigla bi izašla iz ravnine. Nakon što sam je vratio u ravninu, prvi je ćošak bio previsoko. Hej, bar si pokušao!

Kao redovnik, naučio sam se strpljenju i imao sam ga napretek, kao i vremena. Trudio sam se da svaka cigla bude savršeno postavljena, bez obzira koliko mi za to trebalo vremena. Konačno sam završio svoj prvi zid. Bio sam zadivljen. No odjednom sam vidio kako dvije cigle stoje krivo. Sve druge bile su savšeno poredane, točno u ravnini. Ove dvije cigle bile su nagnute na jednom kutu. Izgledale su strašno. Pokvarile su cijeli zid. Uništile su ga.

Sada je već cement bio pretvrd da bi se cigle mogle izvaditi. Upropastio sam zid i najradije bih ga bio raznio. Pitao sam opata hoću li ga srušiti i zidati iznova, a opat mi je odgovorio: “Zid ostaje!”
Kada sam vodio prve goste u obilazak našeg samostana, uvijek sam izbjegavao da prođu pored mog zida. Nisam htio da ga itko vidi. Jednoga dana, tri ili četiri mjeseca nakon što sam ga sazidao, šetao sam s jednim posjetiteljem i on je vidio zid.
“Baš lijep zid”, primijetio je.
“Gospodine, jeste li možda u autu ostavili naočale? Imate li problema s vidom? Pa zar ne vidite one dvije krivo postavljene cigle koje kvare cijeli zid?” ‒ pitao sam iznenađeno.
Ono što je posjetitelj nakon toga rekao promijenilo je moj pogled na zid, na samoga sebe te na mnoge druge vidove života. Kazao je: “Da, vidim one dvije krivo postavljene cigle. Ali vidim i 998 dobro postavljenih cigli.”

Ostao sam zapanjen. Prvi put u ova tri mjeseca vidio sam i ostale cigle u zidu. Iznad, ispod, s desne i s lijeve strane tih dviju nesretnih cigli, bile su druge, savršeno postavljene cigle. Njih je bilo daleko više od ovih dviju. Prije toga bio sam usredotočen isključivo na moje dvije pogreške, za sve ostalo bio sam slijep. Zbog toga nisam mogao podnijeti ni sam pogled na zid, a kamoli nekome dopustiti da ga vidi. Zbog toga sam ga htio uništiti. Sada, kada sam vidio dobro postavljene cigle, zid se nije činio tako loš. Bio je to, kako je spomenuti posjetitelj rekao, “lijep cigleni zid”. Eno ga, još uvijek stoji, više od dvadesetak godina nakon što sam ga sazidao, ali sam zaboravio gdje su točno te dvije nesretne cigle. Jednostavno, te svoje dvije pogreške više ne mogu pronaći.

Koliko ljudi prekida veze ili se rastaje, jer su sve što vide na svom partneru “dvije krivo postavljene cigle”? Koliko ljudi pada u depresiju ili razmišlja o samoubojstvu, jer su sve što vide u sebi “dvije krivo postavljene cigle”? Zapravo, mnogo je dobro postavljenih cigli iznad, ispod, s desne i s lijeve strane pogrešaka, no često ih ne vidimo. Umjesto toga, svaki put kada pogledamo sebe ili druge, isključivo vidimo pogreške, manjkavosti. Pogreške su jedino što vidimo i zato ih želimo uništiti. I ponekad, na-žalost, uništimo “vrlo lijep zid”.

Svi mi imamo svoje dvije pogrešno postavljene cigle, no kvalitetnih je cigli u svakome od nas daleko više. Kad to uvidimo, stvari i nisu tako strašne. Ne samo da možemo u miru živjeti sami sa sobom, uključujući tu i naše nedostatke, već isto tako možemo uživati u životu i sa svojim partnerom. To je loša vijest za odvjetnike koji se bave brakorazvodnim parnicama, no dobra vijest za nas same.

Često pričam sljedeću anegdotu. Jednom zgodom prišao mi je jedan zidar i otkrio profesionalnu tajnu. “Mi zidari uvijek radimo greške”, rekao je i dodao: “No svojim klijentima tada kažemo kako je to ‘originalni detalj’, koji njihovu kuću čini jedinstvenom u kvartu. I tada im naplatimo nekoliko tisuća dolara više.”
Tako su i “jedinstveni detalji” u vašem domu vjerojatno započeti kao pogreške. Isto tako, ono što smatrate greškom u sebi samima, na partneru, ili općenito u životu, može postati “jedinstveni detalj” ‒ kada se prestanete time opterećivati.

Iz knjige 'Krava koja je plakala' duhovnog učitelja Ajahna Brahma

Invalidnost - od šoka do ravnoteže

svetumeni | 27 Avgust, 2017 23:29

Najveći broj nas živi ovaj život bez bolesti , tačnije bez nekih ozbiljnih , neizlečivih bolesti koje sa sobom donose i invaliditet ili na neki drugi način sprečavaju osobu da funkcioniše na način na koji je donedavno to radila. Sem toga svi mi smo nekako skloni da doživljavamo svoje zdravlje kao nešto normalno i nepromenjivo - što se podrazumeva samo po sebi.., suočavanje sa teškim ili neizlečivim bolestima ili invaliditetom je ipak nešto što se dešava drugima i nešto o čemu samo retki razmišljaju kao o nečemu što se i nama može dogoditi a, kada se dogodi suočavanje sa novonastalim stanjem nije ni lako niti jednostavno i ne dogadja se preko noći. Već samo kada se stvari posmatraju iz onog jednostavnijeg , praktičnog ugla jasno je da život postane daleko komplikovaniji . A, gde je tu ona dublja i često bolnija emocionalna, psihološka strana?

Posebno je teško prilagoditi se na novonastalo stanje ako saznanje da smo teško oboleli ili da je došlo do invaliditeta stiglo bez upozorenja kao grom iz vedra neba. Tada, nas preplavi, očaj, neverica, bes, tuga i osećaj bespomoćnosti. Žalimo za onim šta smo još do juče imali pa izgubili i sasvim je prirodno i normalno pitati se šta će sa nama biti i šta donosi sutra. Ipak, koliko god izgledalo nemoguće i dalje imamo kontrolu nad svojim životom i pored ograničenja koja stoje pred nama.

Strategije suočavanja sa invaliditetom

Postoji mnogo stvari koje možete da uradite da poboljšate svoju nezavisnost, da osnažite sebe i da predefinišete stare ciljeve ili da pronadjete nove ciljeve kojima možete težiti u životu. Taj Put nije ni brz niti lak . Teškoća i problema je puno. Neki problemi se mogu relativno lako prevazići, sa drugima to ide znatno teže a, ima i onih sa kojima se i pored najbolje volje nemožete izboriti – već ih jedino možete prihvatiti i naučiti da živite sa njima . Predrasude su dobar primer za to . Sa nekima od njih se možete izboriti, neke kod nekih ljudi možete i promeniti ali ima i onih situacija kada se ništa nemože uraditi sem da naučite kako da vama nebudu dodatni teret koji treba nositi

Većina od nas živi dugo, zdrav život. Zato kada dodje do invaliditeta (izazvanog bilo bolešću ili povredom ), ljudi se nadju u šoku i uobičaene su snažne emocionalne reakcije . Jednu grupu čine strahovanja vezana uz različite uloge koje obavljamo u svakodnevnom životu. Osobe koje su suočene sa ovakvim stanjem uglavnom su zabrinute i pitaju se kako će ii dali će uopšte moći da obavljaju posao koji su radile, da li će moći da zadrže partnera , da li će i dalje biti dobri roditelji svojoj deci i niz sličnih često egzistencijalnih pitanja. Zato nijenikakvo čudo ako se pojavi i pitanje:“Hoću li ikada više biti srećna?“

Naravno da je to sasvim izvodljivo . Osobe koje se suočavaju sa sopstvenom invalidnošću često mogu da čuju od prijatelja i drugih dobronamernih ljudi kako nebi trebalo na sve šta im se dešava da gledaju kao na tragediju i kako milioni drugih ljudi u svetu i mnogi i u ovoj zemlji žive sa istim tim invaliditetom i kako imaju dobar život. Istina je da je mnogo ljudi sa invaliditetom izgradilo sebi dobar život, da su srećni i ispunjeni a, opet ovakve izjave koliko god mogle da budu inspirativne isto tako mogu da učine stvari još gorima jer uz sve probleme i emocionalni teret sa kojima se treba izboriti tu je još i prilično loš osećaj kada shvatite kako se neki ljudi tamo negde odlično nose sa svom silom problema a, vama to ne polazi za rukom ni najmanje.Zato ukoliko želite da pomognete budite oprezni sa ovakvim isličnim izjavama.

Prvi korak: prihvatanje

Prvi od koraka je prihvatanje invaliditeta kao takvog što je često veoma teško jer mnogo je toga što je osoba mogla a, sada više nemože. Invalidnost je slična maloj smrti – deo života kakav je bio kao i onoga što smo bili prestaje da postoji . Prihvatanje da je to tako je slično prihvatanju da nekoga ko nam je bio jako drag više nema. U ovom slučaju gubi se takodje nešto dragoceno – zdravlje, pokretljivost i deo samostalnosti . Što je priznaćete velik i bolan gubitak.

Ipak, prvi korak je upravo prihvatanje, suočavanje sa stvarnošću . Bez toga, nema ni napredka. A.prihvatanje da su se stvari promenile donosi sa sobom i tugu zbog svega šta je izbubljeno. Strah zbog neizvesne budućnosti. Bes zbog onog šta nam se desilo . On se usmerava bilo na lekare, Boga ili se on pretvori u ono stanje uznemirenosti i ljutnje koju jednostavno nosimo sa sobom i za koju ne umemo da kazemo šta joj je uzrok i na koga ili šta se ljutimo .

Šok, neverica, tuga bes i šta sa njima ?

Kada nas napusti neko drag potrebno je vreme da bi smo mogli da prodjemo kroz period tugovanja. I ovde je potrebno sebi dati vremena za tugu i zaljenje. Dopustite sebi da prežalite sve ono šta vam je invaliditet ili bolest oduzela- toga je sigurno mnogo. Nije tu u pitanju samo zdravlje i ograničenja koja sa sobom nosi svaki invaliditet već su tu srušeni i neki snovi i planovi za budućnost. Ukratko verovatno imate utisak da vam se ceo svet urušio - i jeste.

Budite strpljivi prema sebi barem onoliko koliko biste bili da se na vašem mestu nalazi neko ko vam je jako drag a, da je vaša uloga da toj dragoj osobi budete pomoć i podrška na tom putu prilagodjavanja. Svaki mali korak napred na tom putu se računa.

Tek, kada prodje taj period može se ići dalje. Zato je veoma važno dopustiti sebi da se sva ova teška i bolna osećanja prebole. Ne pokušavajte da ignorišete ili potiskujete svoja osećanja. Dozvolite sebi da u potpunosti doživite sva ova osećanja – dopustite da vas ispune do malog prsta na nozi a, zatim da izadju napolje. Bitno je prihvatiti svoja osećanja bez osude.

Na ovom mestu , dopustite mi da napravim malu digresiju. Dopustiti sebi tugovanje, pustiti da bol prodje kroz vas nije isto što i prepustiti se samosažaljenju i očaju i dopustiti da vas ona nose kao grančicu matica nabujale reke. U prvom leži moć, snaga, samosvest pa isamopoštovanje. U drugome , moglo bi se pomisliti ili čak i reći- slabost ili nemoć. Možda, ali i prepustiti se i to je ljudski. Nevolja nastaje ako to stanje traje predugo i ako pomoć nestigne- bila ona skrivvena u nama samima ili pristigla spolja manje je važno.

Sva ova osećanja neće nestati preko noći. Čak i kada počnu da nestaju ili kada se sasvim povuku biće boljih i lošijih dana. Važno je tada setiti se pre svega da je sve to sasvim prirodno i normalno i da će sa vremenom i ona proći. Tada će biti lakše da se vidi da je moguće da se izgradi nov svet. On više nikada neće biti isti kao pre. Biće sigurno drugačiji ali može biti i dobar.

Invalidi – superheroji ili slika jada i očaja

Jedna od zamki je da se od osobe sa invaliditetom očekuje da se prilagodi i „izdigne iznad situacije“ a, samim tim da je nasmejana i srećna. Ovu sliku dugojemo filmovima i knjigama . Druga varijanta je potpuno suprotna slika . U svakom slučaju, nikada netreba zaboraviti da su osobe sa invaliditetom samo obični ljudi sa dobrim i manje dobrim danima. Samim tim , niko nije superheroj bez mana i straha. Zato nema potrebe da pokušavate da dostignete taj ideal Ako imete loš dan – ništa zato imaju ga isvi drugi ponekad.

Ako imate loš dan ili niz loših dana ne znači da niste dovoljno jaki , hrabri istrajni ili bilo šta slično . pretvarati se da je sve u redu, kada nije ,ne pomaže previše. Oni koji vas dobro poznaju verovatno će primetiti da nije sve kako treba.

Loš dan je samo loš dan

U takvim situacijama pomaže ako imate sa kim da popričate o tome kako se stvarno osećate. To će biti od pomoći i njima i vama. To može biti bilo ko u koga imate poverenja. Najčešće je to član porodice ili blizak prijatelj. Grupe za podršku su isto dobro rešenje mada ihkod nas nema previše, Psiholozi isto mogu da pomognu samo što kod nas ljudi još uvek zaziru da potraže pomoć na toj adresi. Psiholog ili psihoterapeut može da vam pomogne u procesu prihvatanja pre svega, sebe i svog invaliditeta. Pored toga, može vam pomoći da se lakše nosite sa tugom, strahom, osećanjem bespomoćnosti, neadekvatnosti, beznadjem i besom kao i da pomogne da ponovo budete u mugućnosti da na svet gledate sa one poozitivnije strane a, da pri tome ostanete realni.

Informacija kao lek

Rad sa sopstvenim emocijama je jedan od načina da se prevlada krizni period. Drugi je da se sa nekom teškom situacijom izborimo tako što ćemo saznati što je moguće više o problemu koji nas muči. Prikupljanje informacija o oboljenju ili invaliditetu može biti od pomoći. Danas je moguće na netu naći veliki broj informacija o svemu i svačemu pa tako i o različitim bolestima njihovom lečenju i svemu ostalom u vezi sa tim. U principu ovo je dobra vest . Ipak, potrebno i tu biti oprezan jer se pokazalo da ni sve informacije na netu nisu uvek istinite niti potpune. Medjutim , bolje razumevanje dijagnoze, poznavanje toka bolesti i prognoze mogu pomoći da se bolje pripremite za sve šta može da vas očekuje ali i da lakše prebrodite ovaj period u životu. Sa druge strane tu su i informacije vezane za sam invaliditet. Pre svega uz malo kopanja i guglanja mogu se pronaći mnogi praktični saveti za svakodnevni život uključujući i to koji vam resursi i koja vam pomagala stoje na raspolaganju. Znanje je moć, tako da je korisno naučiti što više i o svojim pravima. I ,na kraju tu su i priče onih koji su sve to većprebrodili. A, ponekad je samo spoznaja da je neko u sličnoj životnojsituaciji uspeo uonome o čemu vi sanjate ili verujete da više nije moguće može biti izbor motivacije, nade i vere u bolju sutrašnjost.

Mehanizmi prevazilaženja, strategije i svakodnevni život

Sve prethodno rečeno je u izvesnom smislu uvod u sledeći korak a, to je iznalaženje načina koji će doprineti da se minimizira uticaj invaliditeta na vaš život. univerzalni recept ne postoji jer rešenja zavise ne samo od vrste i stepena invalidnosti već i od životnih uslova ali i od ličnosti i specifičnosti svakog od nas. Od velike pomoći mogu biti druge osobe u sličnojsituaciji. Isto takood pomoći mogu biti i ideje onih koji su vam bliski ali i sopstvena kreativnost i sistem „snadji se“.

Samostalnost i tudja pomoć - kako naći ravnotežu

Invaliditet čini da neke stvari koje su ranije bile jednostavne postanu komplikovanije tako da je često ,potrebno ponovo naučiti nove veštine i strategije. Možda ćete morati da ponovo naučite jednostavne stvari koje smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo. To je po definiciji frustrirajuči proces. Želja, da se što pre stvari vrate na staro samo čine stvari još težima. Prirodno je želeti da sve bude kao pre ali koliko god bilo teško uskladiti želje i stvarne, trenutne, mogućnosti bolje je dati sebi vremena i biti realan u postavljanju kako ciljeva tako i rokova za njihovo ostvarenje. Prevelike ambicije koje nisu zasnovane na realnim mogućnostima lako dovode do razočarenja, tuge, besa i očaja.

Pored toga , Za neke aktivnosti, koje ste do sada obavljali samostalno bez mnogo truda sada će vam biti potrebna pomoć. Osobe sa invaliditetom ponekad u mogu da odbijaju svaku pomoć. Najčešće je u pozadini bilo negiranje stvarnosti bilo velika želja da se bude samostalan ali i verovanje da sve možemo i moramo da uradimo sami kao i uverenje da je prihvatanje tudje pomoći kao i traženje iste odraz naše slabosti . Koliko čudno zvučalo na prvi pogled ponekad je prihvatanje činjenice da nemožemo sve sami i traženje pomoći odraz snage i hrabrosti. Sem toga, nema osobe na ovom svetu koja moze sve da uradi sama. Zar ne ? J

Često su članovi porodice oni koji prvi priskoče u pomoć. To može da bude dobro rešenje iz mnogo razloga. Jedan od njih je da će se i osoba koja vam pomaže osećati dobro jer radi nešto kako bi pomogla i time pomaže i vama i sebi . Sa truge strane ovo može da bude izvor problema jer članovi porodice ponekad u želji da pomognu ili iz nekih drugih razloga kao što je nedovoljno poznavanje i razumevanje situacije mogu da preuzmu previše na sebe a, to ne čini dobro nikome. Za članove porodice je to dodatan posao a previše obaveza je dugoročno gledano samo po sebi već loše rešenje. Sa druge strane to nije dobro ni za osobu sa invaliditetom . Pored toga nije retka pojava da porodica i prijatelji preuzmu na sebe i odlučivanje u ime osobe sa invaliditetom . Često do toga dolazi iz najboljih namera mada, uzrok može da se krije i u predrasudama . U svim ovim situacijama vredi razmisliti o tome da li postoji mogućnost da se pronadje bilo personalni asistent ili ukoliko takve usluge nema u mestu gde živite neko srodno rešenje.

Pomoć prijatelja je takodje dragocena. Problem koi tu može da nastane je taj da se osećamo loše kada od prijatelja tražimo pomoć jer nam se čini da ih iskorišćavamo ili opterećujemo . Jedan od načina da se taj problem prevazidje je da ta pomoć bude reciprocitetna. Ovakva razmena može delovati čudna ali dobrobit može biti obostrana i to pre svega na emocionalnom nivou. Kada radimo nešto za šta znamo da će pomoći nekome osećamo se dobro. Za osobu sa invaliditetom prilika da učini nešto dobro, lepo i korisno za nekog drugog može uz to da bude i lekovita ako se recimo bori sa depresivnim stanjem. Sem toga dobar je osećaj na dobro uzvratiti dobrim.

Psihosocijalna podrška

Grupe za podršku mogu biti ne samo mesto na kojima možete dobiti niz praktičnih saveta već i mesto gde ćete naći podršku i ohrabrenje onih koji imaju slična iskustva kao i vi. Ako ništa drugo barem za prevazilaženje onih jednostavnih svakodnevnih zadataka kao što su lična higijena, kuvanje kafe ili pravljenje sendviča. Drugi su to naučili da rade na drugačiji način pre vas pa je jednostavnije pitati nego sam pronalaziti „toplu vodu“ zar ne ? J

Uloga koju mogu da odigraju druge osobe koje su se pre vas našle u sličnoj životnoj situaciji je neprocenjiva . Njihova uloga nije samo u tome što je u grupi za podršku ,moguće dobiti mnogo praktičnih saveta već je to jedan od najboljih načina da se izborite sa usamljenošću i izolacijom. Već uvidjanje da niste sami ume da bude lekovita sama po sebi. Grupe za podršku su odlično mesto za razmenu iskustava,ali i mesto gde možete dobiti ohrabrenje kada zatreba- a, zatrebać

Invaliditet i uticaj na self koncept

Invalidnost utiče i na mnoge aspekte identiteta. Slika koju imamo o sebi je bazirana kako na našem fizičkom izgledu, tako i na profesionalnom identitetu, našem poimanju sebe kao roditelja , partnera i sličnim stvarima. Invaliditet, kao takav , prečesto urušava upravo sve te aspekte nas samih. I upravo zato uz sliku o sebi koju smo imali pre nastanka invaliditeta kada se on javi, strada i naše samopuozdanje i samopoštovanje. Zato je jako važno da se pronadju aktivnosti koje čine da se osećate dobro u svojojj koži jer vam to pruža i mogućnost da ponovo izgradite onaj dobar osećaj smisla i svrhe.

Jedna od strategija prevazilaženja ove životne krize je usmeravanje pažnje ne na sve šta smo izgubili i šta više nemožemo već na ono šta i dalje umemo i možemo . Nekima se može učiniti da ovo nije baš zdrav pristup i da je u njegovoj suštini zavaravanje i bežanje od stvarnosti ili hvaganje za slamku ali zaista nije tako . Bežanje je neprihvatanje stvarnih činjenica , dok s ovde radi o tome da i u teškoj životnoj situaciji tražimo tačke oslonca. Svetionike koji i dalje svetle u mraku i pokazuju nam na put ka onom pre svega dobrom u nama, zatim i u svetu oko nas .Sat nemožemo vratiti unazad na dane kada smo bili zdravi i bez invaliditeta ali zato doživljavanje, součavanje sa novonastalom situacijom zavisi od nas sanih.

Volontiranje je odličan način da se osećate više produktivnim, korisnim i kreativnim. Osim toga, dok volontirate često možete da uradite i nešto lepo, dobro i korisno za druge ljude ili kraće rečeno da učinite ovaj svet boljim mestom za život pa makar to bio malecni korak u tom pravcu. Ovo je nešto što svako od nas može da uradi i onda kada postoje ograničenja u pogledu samostalnog kretanja jer savremena tehnologija činičuda tako da se može bez problema raditi i od kuće. Potrebno je samo izabrati neku oblast koja vas privlači a, zatim videti na koji način bi mogli da se uključite. Možda, Sve to neće ići tako lako i možda će se činiti da su vam svi putevi zatvoreni ali čak i tada ako ništa drugo možete odvojiti malo vremena da popričate sa nekim kome će prijati pažnja i lepa reč a, sigurna sam da postoji barem jedna takva osoba u vašem okruženju .

Pored toga, vredi porazmisliti i o uključivanju u grupu ljudi koju povezuju ista interesovanja kao i vas. To može biti nešto od ranije ili možete iskoristiti priliku da razvijete nova interesovanja ili da se posvetite novom hobiju. Briga o kućnom ljubimcu je takodje jedan od načina da učinite nešto dobro za sebe ali i za drugo živo biće koje će vam uzvratiti pažnjom i ljubavlju. Kućnji ljubimci nisu zamena za povezivanje sa drugim ljudima ali mogu da učine da se osećate manje usamljenima i izolovanima. Sem toga oni mogu da pomognu da upoznate druge ljude sa kojima ove izuzetne životinjice dele život. Medju njima sigurno će se naći i oni sa kojima bi mogli da se sprijateljite. Pored toga, postoje i životinje, najčešće psi, čija je uloga asistenta u životu osobe sa invaliditetom neprocenjiva.

Preuzimanje odgovornosti, za svoj život i sopstvene odluke takoðe doprinosi da se smanji osećaj bespomoćnosti ali i da se poveća samopuzdanje i samopoštovanje.

Iako invaliditet sam po sebi donosi ograničenja i smanjuje broj stvari koje možete samostalno da uradite (ponekad drastično ), i dalje preostaje mnogo toga što možete sami. Možda. Ćete stvari raditi drugačije ali ono što jeste bitno je da zadatak pred vama uradite.U nekimsituacijama će drugimamožda biti čudno to šta i kako radite. Upravo zato što će takvih situaciji sigurno biti veoma je važno naučiti kako se osloboditi od osećaja nelagode, stida i straha od stigmatizacije. Osnaživanje samopouzdanja i samopoštovanja kao i izgradnja stabilne i pozitivne slike o sebi je dobra osnova za to .

Jedan od načina da se radi na tome je i postavljanje realnih, ostvarivih ciljeva na kojima će se raditi pri čemu treba biti strpljiv. Pri tome mnogo je bolje postaviti pred sebe manje, dostižne ciljevekoji mogu voditi i do nekog većeg, krupnijeg izazova. Koncentrišite se na ono što možete da uradite danas ali i na ono šta želite da postignete u budućnosti. Postavljanje ciljeva je veoma važno . Izmedju ostalog snažni su izvor motivacije koja nas vuče unapred i daje nam nešto čemu se možemo radovati i unapred.

Fizička aktivnost, ishrana i san t

Za fizičku aktivnost i vežbanje , je odavno poznato da nisu samo dobri za telo već je važno i za mentalno zdravlje. Redovno vežbanje pomaže da se smanji anksioznost i depresija, oslobadja od stresa, poboljšava san i utiče pozitivno na samopouzdanje. Preporučljivo je da se prvo posavetujete sa svojim lekarom pre nego što se bacite na vežbanje . Sem toga verovatno će vam biti potreban savet i u izboru vežbi i u njihovom prilagodjavanju . Ipak u velikom broju slučajeva moćićete da napravite izbor za sebe .

I ovde, je korisno voditi se istom logikom malih koraka. Takodje, usmeravanje energije na pronalaženje aktivnosti koje su moguće umessto na ono šta više nemože da se uradi je bolja opcija U svakom slučaju slušajte svoje telo – ono će vam već reći šta mu prija a, šta ne.

Ne uporeðujte se sa drugima sa sličnim problemima niti sa sobom iz prošlih dana. Verovatno je najbolji način da sudite o svom napretku taj da uporedite gde ste danas a, gde ste bili juče.

Pored fizičke aktivnosti trebalo bi voditi računa o ishrani i to ne samo zato što je izbalansirana ishrana dobra za zdravlje već zato što je dokazano da unus previse šećera i brze hrane nije dobro ni za naše mentalno zdravlje. U periodu kada je potrebno izboriti se sa svim šta novonastao invaliditet nosi sa sobom lako se može desiti da se ne vodi računa o tome šta ubacujemo u knjun ako išta i ubacimo .

Ne potcenjujte ni moć sna.

Imajući u vidu da život sa invaliditetom nosi sa sobom više svakodnevnih prepreka mentalna higijena koja uključuje i redovnu kontrolu stresa je nešto bez čega se nemože. Odavno se zna da stres nije dobar ni za telo niti za psihu tako da je veoma važno da se pronaðu načini da se on prevazidje. Metoda i strategia za njegovo prevazilaženje je mnogo. Praktikuju se najčešće tehnike relaksacije, kao i učenje različitih strategija ne samo pravazilaženja stresa već i načina kako se izboriti sa različitim situacijama koje invaliditet često donosi što uklučuje i veštine asertivne komunikacije na primer..

Življenje života je umetnost. Živeti sa invaliditetom je još malčice komplikovanije. Čak i kada se zanemare problemi koji su karakteristični za ovu sredinu i ne javljaju se u zemljama koje su razvijenije,bogatije i koje imaju bolje razvijen sistem pomoći i podrške osobama sa ivnaliditetom, jasno je da mnogo toga nije nimalo jednostavno .

A, da li je moguće dobro živeti sa invaliditetom ? Jeste ali da bi se ovladalo tom umetnosšću življenja potrebno je imati i volje i snage ali i dati sebi vremena.

Nadam se da je ovaj tekst barem od neke pomoći pre svega onima koji se sami bore sa sopstvenim invaliditetom ali i , onima kojima je neko drag u sličnoj situaciji. Na ovom mestu uglavnom vas pozovem da komentarišete i predlažete teme o kojima biste voleli da nešto pročitate. Ovog puta,pozivam vas da mi slobodno pišete na mail ukoliko učite kako da živite sa invaliditetom ili je on već deo vašeg života a, imate potrebu da slobodno porazgovarate sa nekim bez straha od osude uz sigurnost da će ono što je rečeno ostati poverljivo. Najmanje što mogu da uradim je da budem tu za vas a, verovatno ću moći da uradim i više. Očekujem vas.

I kao uvek želim vam sreću i svako dobro

Jelena

Fobije i kako ih se rešiti

svetumeni | 27 Avgust, 2017 23:22

Fobije

Strah je jedno od onih osećanja koje smo svi barem jedanput u životu doživeli i jedno od onih koje se nikome ne dopada. Ipak, koliko god čudno bilo strah kao takav nije naš neprijatelj. Neprijatan je to osećaj bes ikakve sumnje ali isto tako je i koristan jer nas upozorava na opasnost i tako nas štiti od nevolja. A, opet rado bi ga se otarasili zar ne ? JPosebno ako ste medju onih ,gotovo 25% ljudi kojima strah u nekom od oblika čini da svakodnevni život bude teži i komplikovaniji nego što ume da bude.

O strahu se inače retko govori iz više razloga. Pre svega, već i pričanje o stvarima koje nas plaši nije prijatno ne samo zato što se dok pričamo prisećamo onoga sta nas plaši već i zato što smo tada otvoreni a, samim tim i ranjivi, a, tada izlaženo sebe većem riziku da nas drugi neće razumeti i da će nasblago rečeno "čudno gledati"posebno ako naša strahovanja nisu uobičaena . Pored toga, prečesto se smatra da ako se neko boji nečega da je slabić i kukavica a to priznaćete nije baš laskava "etiketa" da i ne pominjemo što takvi stavovi neretko umeju da budu vrlo daleko od istine.

Mmožda baš zato što retko, o njima otvoreno govorimo , deluje da fobije nisu tako prisutne i da su samo izolovani slučajevi osobe koje od nje i srodnih poremećaja boluju ali nije baš tako . Fobije su mnogo učestalije nego što se misli .

Šta je fobija

Na samom početku , važno je napraviti razliku između fobije i anksioznosti. Kod oba je u osnovi strah ali je razlika između njih velika. Dok kod generalizovanog anksioznog poremećaja nepostoji konkretan objekat koji izaziva strah već je prisutno snažno osećanje lebdećeg, stalno iščekivajućeg straha i brige koje je više-manje trajno, mada može , varirati po jačini , za fobije je karakteristično osećanje izrazitog straha ali se ono javlja samo u vrlo odredjenim situacijama - kada je osoba suočena sa objektom svoga straha ili kada očekuje da će se to desiti.

Prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, fobije spadaju u grupu neurotičnih, sa stresom povezanih poremećaja i definiše se kao iracionalan ,neosnovan strah od objekata, ideja ili situacija. Kaže se da je to iracionalan strah zato što osoba koja pati od ove vrste straha često nije u stanju da navede jasan, logičan i razumljiv razlog zbog čega se nečega plaši. U nekim situacijama, osoba koja ima fobičan strah može navesti vrlo jasne razloge svog straha ali i tada mada na prvi pogled postoji sasvim razumljiv razlog za strah njegova jačina nije u skladu sa stvarnom opasnošću. Tako, na primer, neko može da se boji recimo, pauka jer su neki od njih otrovni a, samim tim predstavljaju opasnost po zdravlje pa i život , što je,priznaćete, sasvim na mestu. Ipak, jačina tog straha nije u skladu sa verovatnoćom da će kućni pauk biti baš od otrovne vrste ali i pored toga što je osoba toga svesna i dalje se smrtno boji pauka.

U osnovi neki od najačih ljudskih strahova, pa tako i fobija, nalaze se baš strah od bola, bolesti, uništenja i smrti. Pored toga, naša prethodna nepriatna ili čak i traumatična iskustva mogu biti generatori za nastanak fobije. Ipak, nisu sve fobie prouzrokovane nekim lošim sećanjem ili našim urodjenim instinktima. Uzroci fobija mogu da budu daleko dublji, skriveni u podsvesnom i ida na prvi pogled nemaju nikakve veze sa objektom straha..

Uglavnom nastaju u ranom detinjstvu, ali se mogu javiti i kasnije tokom života, kao posledica neprijatnih iskustava , kao što je na primer strah od javnog nastupa.

Fobija se jako retko javlja izolovano. Uglavnom postoji zajedno sa drugim, pre svega anksioznim, ali i depresivnim poremećajima.

Vrste fobija

Kao što smo rekli , fobije su uvek vezane za neki konkretan objekat, aktivnosti situacije ili ideje. medju najčešćima se navode:životinje (najčešće su to različiti insekti, zmije, psi), visina, letenje, bolest ili povreda, oluja i mrak. Prema nekim istraživanjima, javljaju se kod gotovo četvrtine opšte populacije.

Agorafobija - Predstavlja strah od otvorenih prostora, trgova i ulica. Strah u ovim situacijama najčešće je praćen iščekivanjem paničnog napada ili simptoma sličnih paničnom napadu, koji sa sobom povlače strah od smrti ili ludila. Osoba se oseća sigurno kod kuće i ne izlazi napolje sama. Akojje sa agorafobijom povezan i panični napad ili slična stanja izbegavaju se i ona mesta gde bi se napad mogao dogoditi ili se ranije već dešavao .

Klaustrofobija - Slično kao kod agorafobije gde se radi o strahu od otvorenog prostora ovde se radi o strahu od zatvorenog suženog prostora kao što su to liftovi i drugi skučeni prostori. Ponekad su praćeni i paničnim napadima koji su prouzrokovani strahom od toga da će se ugušiti i umreti jer im ponestaje vazduha.

Osoba izbegava takve prostore,mesta na kojima je imala panični napad kao i sve situacije koje za posledicu mogu imati boravak u takvom okruženju kao što su na primer različiti medicinski skeneri .

Socijalna fobija Ovo je vrsta fobije koju karakteriše iracionalan strah od procene i kritike drugih ljudi. Osoba u prisustvu drugih se oseća jako neprijatno jer strahuje od poniženja, sramoćenja, zbunjivanja i sl. U najčešće ubraja se strah od javnih skupova, javnog nastupa, susreta i razgovora sa većim brojem ljudi mada, može da se javi i kod bilo koje drugeaktivnosti koja se obavlja pred drugima. - neka istraživanja ukazuju da je strah od javnog nastupa najučestaliji predstavnik fobija i da ga ljudi koji od njega pate opisuju čak i jačim od straha od smrti. Ovo osećanje straha i napetosti Često je praćeno crvenjenjem, drhtanjem, preznojavanjem i lupanjem srca.

Izbegavaju se, sve socijalne situacije u kojoj bi se osoba, mogla osetiti poniženom, odbačenom, neadekvatnom i manje vrednom u bilo kom smislu.

Fobije od lekara,zubara, injekcija i slično - Za ove vrste Fobija specifično je i po tome se izdvajaju od drugih to što nosi sa sobom moguće rizike i posledice po zdravlje. Pri samoj pomisli na stomatološku ordinaciju , lekara iglu i druge moguće intervencije, čoveka hvata jeza i oseća jak strah koji ga preplavljuje i povremeno parališe a, lekari, zubari i "igle" se izbegavaju u velikom luku što može da dovede do ozbiljnih posledica.

Smatra se da oko 5% odrasle populacije pati od ove fobije.
Pored fobija od medicinskog osoblja ili "belih mantila" postoji i fobija od bolesti kao zasebna vrsta fobija. Mada, na prvi pogled podseća na hipohondriju jer je u osnovi obe strah od bolesti one se po svojoj sustini razlikuju ali se često i prepliću. fobija od bolesti je u stvari strah da se ne oboli dok je za hipohondriju karakteristična stalna zabrinutost za sopstveno zdravlje uz učestalo žaljenje na telesne simptome za koje ne postoji fiziološka osnova, kao i stalno preispitivanje fizičkog zdravlja. Hipohondrija je stalna preokupacija mogućnošću postojanja jednog ili više, često progresivnih, somatskih poremećaja.
Fobija od letenja - Prilično je rasprostranjena, mada, nnogi ljudi nikada ne priznaju da se boje aviona i letenja. Jednostavno, oni izbegavaju da lete, već biraju neko drugo prevozno sredstvo ako je to iole moguće pa makar putovali i satima duže i neugodnije. Ona ume da prilično zakomplikuje život, posebno ,ako zbog prirode posla ili privatnih obaveza osoba često mora da leti avionom. To, što osoba, na svesnom nivou , zna da je verovatnoća da će se avion srušiti veoma mala i da su statistički gledano avio letovi sigurniji od vožnje drumom nimalo ne pomaže.

ono što čini ove fobije parališućim i toliko intenzivnim pored straha od visine ili smrti jeste i strah povezan sa činjenicom da smo u avionu ,izolovani i daleko od svih do kojih nam je stalo i koji bi nam barem teoretski mogli nekako pomoći ako prigusti, i da smo prepušteni sami sebi i sudbini. Za razliku od aviona, dok vozimo auto imamo osećaj nadzora nad situacijom – možemo se, ako ništa drugo, u svakom trenutku zaustaviti i odrediti pravac njegovog kretanja.
Mnoge svetske aviokompanije razvile su programe terapije za osobe koje pate od ove vrste fobije , i njima se bavi posebna služba.

Pored ovih učestalih, gore opisanih fobija , postoje i mnoge druge kao što su : niktofobija (od mraka), arahnofobija (od paukova), aglofobija (bola), brontofobija (od nevremena), karcinofobija (od raka), dromofobija (od prelaska ulice), pekatofobija (od greha), fazmofobija (od duhova), herpetofobija (od gmizavaca), numerofobija (od brojeva), ofidiofobija (od zmija), genofobija (od seksa), pirofobija (od vatre), omitofobija (od ptica), fobofobija (fobija od fobije), ksenofobija (od stranaca), hemofobija (od krvi), tripanofobija (od injekcije), fotofobija (od svetlosti), dendrofobija (od drveća), amaksofobija (od vožnje), entomofobija (od insekata), triksaidekafobija (od broja 13), fobije od dugmeta, nekog određenog slova, rupa, ćoškova, samoće, spavanja, rada,dodirivanja krzna životinja, da će osoba biti živa sahranjena...

Posledice fobija

Rekli smo da je fobija strah od odredjenog objekta, situacije, aktivnosti ili ideje. Strah koji one nose sa sobom je često jak a, ljudi nevole da se osećaju uplašeno, pa, od izvora straha beže, što je sasvim razumljivo . Od nekih stvari je lakše pobeći nego od drugih ali kako god da okrenete ako su fobije ili drugi anksiozni poremećaji deo vašeg života one umeju da ga itekako zakomplikuju, svejedno da li se radi o klaustrofobij, strahu od visine, zubara ili raznoraznih bubica.

Ako niste iskusili ovakav iracionalan strah razmislite na trenutak o tome šta sve nosi sa sobom jedna klaustrofobija i to samo recimo u situaciji kada nemožete da se provozate lifton do 12. sprata zbog sttraha koji vas parališe, a, natovarili ste se u marketu. Ako vas uzas spopadne kada vidite doktora, iglicu ili samo čujete onaj umilan zvuk zubarske bušilice ili ako se uspaničite kada vam u sobu uleti tvrdokrilac .A, zamislite tek divote putovanja na more busom ceo dan a, imate novca da sebi priuštite let avionom.

Živeti sa fobijom koji u nama izaziva preplavljujući strah i parališe nas bio on realan ili ne , neki od uobičaenije vrste il egzotičan, uopšte nije lako .? Ne samo što izaziva patnju već ometa osobu da mnogo slobodnije, kvalitetnie i lakše živi

Uopšte, nije lako priznati da nas neka fobija često ometa u normalnom funkcionisanju a, umeju to one i to rade veoma uspešno kako na poslu, tako i kod kuće ili na ulici. Primera radi, kod nekih slučajeva agorafobije , strah je takav da osoba ne sme da izađe na ulicu, boji se otvorenog prostora, zamišlja šta bi sve tu moglo da mu se desi i preplavljen je strahom.Fobija preuzima kontrolu što ne samo što komplikuje život na onom jednostavnijem organizacionom nivou, već čini da osoba trpi mnogo duševne boli a, u nekim slučajvima , kao kod pomenute agorafobije utiče da osoba postane u većoj ili manjoj meri zavisna od pomoći drugih. Pored, svega toga, pogotovo kada se osoba suoči sa iracionalnošću svojih strahova postaje još teže živeti sa strahom jr su tu sada još i osećaj stida, krivice ili bespomoćnosti,posebno ako je bilo pokušaja da se fobija razreši a, ona nije otišla ili se kasnije vratila, kao i nov set strahovanja vezanih kako za budućnost tako i za sopstveno mentalno stanje .

Kako se leče fobije

Terapija jednostavnih fobija uključuje postepeno izlaganje osobe objektu straha ili njeno dovođenje u situaciju koje se plaši (bilo u stvarnosti bilo u mislima). Ovaj postupak se zove desenzitizacija.U terapiji se mogu koristiti i lekovi. Kod socijalne fobije uglavnom se primenjuju antidepresivi i beta blokatori za fizičke simptome, ali i vežbe opuštanja i učenje društvenih veština*.

Kako to sve u stvari izgleda? U suštini osoba uči da se odplaši onoga čega se bojala a, za to je potrebno vreme. Isto, kao što učimo različite veštine tako se i ovaj proces desenzitizacije odvija na sličan način. Razmislite o ovome načas očekujemo li od novorodjenčeta da ustane i potrči isti čas kada se rodi ili to ide malo drugačije ? Dete prvo nauči da sedi, zatim puzi pa tek na kraju da hoda . Uz sve to za sve to joj je potrebna pomoć i podrška barem u početku jer će sigurno izgubiti ravnotežu i pašće a, tada će joj biti potrebna i sigurna ruka da je podigne ali i nežnost i brižnost da je uteši i ohrabri.

Nadam se da ćete se složiti samnom da je to sve deo učenja i da i treba da bude tako . I, kod odstrašivanja je isto tako. Ovde se isto ide sasvim postupno i proces se prilagodjava svakoj osobi pojedinačno .

Recimo , ako se neko boji zatvorenog prostora može se od nje tražiti da zamisli ili da se priseti kako je izgledalo kada se poslednji put vozila liftom i koliko je strah tada bio jak. Sledeći korak bi bio da dodje onoliko blizu lifta samo do momenta dok se strah ne pojavi i . Kako se strah gubi tako se ide blize izvoru straha. U ovom slučaju od vizuelizacije do trenutka kada osoba bez straha moze da boravi u liftu i na kraju da se istim i vozi. Sve se ovo radi vrlo postepeno uz vodstvo, pomoć i podršku terapeuta .

PEAt u tretmanu fobija

Alternativno, ovaj procws može da se uradi i mnogo brže. Ne u smislu da se stvari zbrzaju i preskaču na svoju ruku , već da se koristi manje konvencionalna tehnika. Mislim, naravno na PEAT. U PEAT-u se koristi samo proces vizuelizacije i to na specifičan način. Zamisli se situacija u kojoj se strah javio i radi se sa tom slikom , mislima i osećanjima koji su se tada javili. Proces traje nekih pola sata i često je to dovoljno da fobija nestane. Ponekad je potrebno uraditi više od jednogprocesa . Ukoliko se sve uradi kako treba fobija se ne vraća, što se ponekad dešava kod desenzitizacije .Zvuči neverovatno ali je istina. Više o DP-4 tehnici koja se često koristi u tretmanu fobija možete pročitati ovde.

Suoči se i pokori svoj strah –istine i zablude

Često možete da pročitate kako treba da se suočite sa svojim strahom da bi ste ga pobedili . nešto u stilu uskoči i zaplivaj i pobedi sebe i svoj strah. Uz to ide i poruka, istaknuta ili skrivena ako to ne učiniš onda si kukavica.

Bilo bi lepo da to može da se obavi tako . Nažalost nije tako. Strah nemožete pobediti . on je pre svega deo nas i ima svoju ulogu. Kao drugo, straha se možete rešiti ako je fobija u pitanju jedino ako se ona istopi i prestane da bude izvor straha. Bez obzira odpredelite se za konvencionalne netode ili PEAT stvar je ista. Verujem da ovo može da na prvi pogled zvuči kontradiktorno jer se u obe metode u suštini suočavamo sa svojim strahom ali razlika je ogromna.

Uzmimo ono „skoči i zaplivaj „ u bukvalnom smislu .ako se neko boji duboke vode i vi ga bućnete u more 5 km od obale i pokazete mu u kom pravcu da pliva- šansa da će doplivati živ, zdrav i čitav do obale su prilično mršave - ili će se uspaničiti pa u opštoj konfuziji otplivati u pogrešnom pravcu ili će mu ponestati snage ako ga pre toga ne pojede neka riba ili nešto drugo . U svakom slučaju ako i stigne do obale sanse da će se usput otresti straha su astronomski male. Mnogo je veća verovatnoća da će se samo još više bojati i da će uz sav strah koji je i pre postojao sada tu jos biti i traumatično iskustvo da sve to jos bolje učvrsti.

J Suočavanje sa strahom na ovaj način vas verovatno neće baš ubiti ali verovatnoća daćete sebi ili onome kome želite da pomognete naneti više štete nego koristi su veoma velike.

Kako pomoći

Ako je fobičan strah vaš pratilac ili je deo života nekoga ko vam je drag najvolje ćete pomoći sebi ili drugome ako potražite stručnu pomoć. Na vama je da procenite da li će vam više odgovarati klasičan način terapije, PEAt iili nešto treće, Jedino što je bitno da vama ili nekome ko vam je drag a, zlopati se sa fobijom bude dobro.Stoji daćete sami morati da rešite taj problem ali nećete biti sami na tom putu .

Ukoliko imate dodatnih pitanja u vezi PEAT-a a, vezane su za strahovanja, fobije ili napade panike slobodno me možete kontaktirati . Više o meni uz kontakt adresu možete pronaći ovde

Do nekog narednog pisanja, želim vam sreću i svako dobro