Svet u meni

Živeo jednom davno , u godinama kada je kosmos bio mlad,   jedan čovek, koji je tragao za  srećom i mudrošću. U to vreme, na  poljima, brdima, šumama i pašnjacima rasle su čudesne biljke i živele životinje od kojih su se mnoge preselile u legende.

Bio je to dobar čovek ali željan čuda. I tako jednoga dana, dok je putovao tom zadivljujućom zemljom, ugleda  jedan proplanak i na njemu livadu posutu  bezbrojnim laticama   šarenoga cveća.  Ponesen  nežnim  mirisima  zastade i poče se diviti svom tom čudesu. Stajao je i uživao,  opijajući se lepotom, uživajući u miru i savršenstvu tog mesta,  dok je sunce lagano i neopaženo  klizilo ka zapadu i  kada je rumen oblila latice čovek se trže. Dan  je minuo a, da on to nije ni primetio. Selo u kojem je živeo bilo je predaleko da bi se  sada tamo vratio i zato odluči, da u obližnjem šumarku, pronađe neko mesto gde bi  mogao da prenoći.  I,

 tako on odšeta, bez imalo oduševljenja do drveća. Pod velikim  hrastom napravi sebi ležaj. Noć se brzo spuštala i on  oseti glad i pomisli, kako bi bilo lepo barem da može založiti vatru koja bi odagnala tamu i  nelagodu koja se  polako uvlačila u njega. ali Granje je bilo vlažno a nije mu se ulazilo duboko u šumu  u potrazi za boljim drvetom zavatru.  Ote mu se dubok uzdah razočarenja. Noć je bila tiha ali  vrlo tamna. I mada su zvezde veselo sjaile  iz tamnih dubina, meseca te noći nije bilo. Seo je na svoju šumsku postelju ali nije mu se spavalo.Ležeći gledao je nebo,osluškivao šum i glasove iz daljine i zapitao se kako bi bilo uloviti neku   zvezdu da mu sija kada je mrak . to bi mu  sigurno donelo i slavu i divljenje sela. Sela, zašto samo sela? Ceo svet bi mu se divio, a, možda bi mu ona odala sve tajne  postanja, životne sreće i bogatstva. Sanjareći tako  pogled mu pade na neko svetlo u poljani. Sasvim majušno svetlo koje je lebdelo nad zemljom kao da ga ništa ne drži kao da nikada pre tu nije bilo i kao da će iizčeznuti kao da nikada nije ni postojalo. Ova poslednja  misao ga je   uplašila. Sada je gorelo nebesko svetlo ali šta će raditi ako ono nestane? Ono mu je donelo neobjašnjivi mir i nije se mogao pomiriti sa činjenicom da bi ono moglo nestati.

Sa strepnjom i nadom on se polagano podiže sa ležaja i prikrade se iz jednostavne želje da bude blizu tom svetlu ,da ga  što bolje vidi dok je tu. Prikrao se sasvim blizu . I  bez nekog očitog pomaka bez zvuka livada se osula  blagim ali jasnim svetlom. Nad jednim cvetom spokojno je lebdeo jedan sasvim mali svitac.  Ipak njegovo svetlo nije bilo samo svetlo koje proizvodi bilo koji svitac. Bilo je nekako jasnije , sjajnije i delovalo je umirujuće. Prožimalo  je čoveka koji se tu sakrio do samog srca i on shvati da bez njega više ne  može da živi. Zato odluči da uhvati malog svica i da ga odnese kući da se nikada od njega ne odvoji. Tako i učini. Svitac se nije ni pokrenuo kada ga je pažljivo uhvatio. Odneo ga je  kući i bio je vrlo pažljiv  prema njemu. U početku ga je pokazivao i drugima ali vremenom učini mu se da bi ga neko tako  mogao ukrasti i zato se odseli daleko u    planine . Mada je bio vrlo pažljiv prema svicu i dobro se starao o njemu svitac ga jednoga dana upita  zašto ga je uhvatio . Rekao mu je da  nije ljut na njega i da ceni to što se tako brižno stara o njemu i  da mu se Čini da  čovek možda veruje da ga voli i zato se pita zašto ga je i  uhvatio.

Čovek se zamisli i tiho mu odgovori:

Kada sam te  video bio sam sam  u šumi i bilo me je pomalo strah. Onda sam te ugledao i osetio sam veliku sreću . Tragao sam za čudima , srećom i mudrošću i kada sam te video znao sam da dok si ti uz mene i dok me obasjavaš tim čudnim svetlom nikakvo zlo , strah ili tuga me se neće dotaći.

Svitac više toga dana  nije progovarao .  Dani su prolazili i čovek je brzo zaboravio na taj razgovor. I dalje je  uvek držao  svica  blizu sebe i bio je srećan. Ali jedne noći slične onoj kada su se prvi put sreli , noći bez meseca , svitac ponovo    progovori dok je njegovo svetlo meko  padalo i razgonilo tamu.

Prijatelju,- rekao je tada- ja sam svitac. Moje svetlo nije uvek bilo ovako sjajno . Nekada sam bio samo  mali sasvim običan svitac koji je leteo unaokolo i brinuo se šta će sutra pojesti i da li će ga neko uloviti kada ga vidi i slične svakodnevne brige jednog svica. Jednoga dana upao sam u neku staru paukovu mrežu bežeći od neke gladne ptice. Pokušavao sam i pokušavao da se odatle izvučem ali što sam više pokušavao to je bilo samo gore a bio sam i sve umorniji. Bio sam tako umoran od te zaludne  borbe da sam  odlučio da prestanem sa tim. Smirio sam se i počeo da očekujem pauka i  smrt koja me čeka. Ali, Pauka nije bilo i ja sam se opustio. Počeo sam da gledan oko sebe i slušam. Vetar je ćarlijao, Latice su se lagano pomerale,video sam insekte  koji stalno negde zuje.  Shvatio sam tada sa  zaprepašćenjem, da oni samo  misle da rade nešto važno jureći da ne   propuste ništa  bitno za svog kratkog života  i  onda  on  jednostavno  prođe a da oni to i ne primete. Sa užasom, tada sam  shvatio, da sam i ja bio takav.Smejao sam se i smejao i poželeo da igram i letim iz čiste radosti jer, vidiš, shvatio sam koliko je to bilo glupo. Zaboravio sam na paukovu mrežu i raširio krila. Mreža se raspala u prah i ja sam bio slobodan. Nikada više nisam brinuo da li i kako će proći taj dan. Leteo sam i uživao u svetu kao da ga vidim po prvi put. Počeli su da mi prilaze drugi svici i da me pitaju kako da i oni tako zasvetle kao ja. Do tada nisam ni znao da moje svetlo  više  nije samo iskrica u tami već da se i ono promenilo.  Ti si čovek a nesvitac. Svetlo koje ti tražiš ja ti ne mogu dati. Moraš je sam pronaći jer ključ koji vodi do nje nije isti za sve. Kao što je za mene svaki cvet i svaka travka prelepa ona za tebe to  ne mora biti.  Nađi svoj čarobni ključić i    tek tada ćeš   iskusiti pravu sreću, mir i znanje za kojim  tragaš.

Mada ga je čovek pažljivo slušao bilo mu je suviše teško da prihvati njegove reči jer, je  znao u dubini duše, da je taj mali insekt, mudriji nego što će on ikada biti i da je u pravu.  Trebalo bi da ga pusti da slobodno leti ali tad bi ta čudesna, okrepljujuća svetlost zanavek nestala a, sa njom bi došla tuga i samoća. To nije mogao da uradi i zato se pravio da ga nije ni čuo, da njegovo zujanje nije mogao razumeti, mada su se reči svica slivale u njegovo srce i razumeo bi ih i da uopšte  nije mogao čuti.

Još tri dana svitac je sijao kao i pre a onda se svetlo ugasilo da nikada više ne zasja.

Čoveka ispuni tuga ali njegovog malenog saputnika više nije bilo. Praznina koja je za njim ostala nije se zalečila. Čovek se vratio u selo i nastavio je da živi žaleći ono šta je izgubio ne primećujući  ni prijatelje ni smenu godišnjih doba,  ni blage mirise cveća niti šapat vetra u krošnjama. Uzaludno je tragao za još kojim takvim svicem ali ga nije mogao naći.

Sunce,kiša i sneg smenjivali su se i sede   se  uvukoše u njegovu tamnu kosu  I ona posta vremenom sasvim bela.

 U smiraj jednog jesenjeg dana, dok je još od leta  topla kiša, padala sa   neba i lišće još bilo zeleno na krošnjama u seoce dođe jedan    neobičan ,tih   monah. Nije bio ni star ni  mlad na sebi je imao samo  svoju odeću i malenu torbu sa nešto hrane i ćebetom prebačenom preko nje. Bilo je to maleno selo ali ljudi su bili gostoprimljivi i ponudiše strancu prenoćište i večeru. Stranac ih ljubazno odbi i upita za čoveka koji živi sam i tuguje za svicem kojeg je davno imao. Ljudi se jako  iznenadiše  i rekoše mu da u selu živi takav čovek ali da je jako siromašan i čudan i da je bolje da prenoći u kući nekoga od njih nego da ide kod tog starca. Stranac im se zahvali ali ih i odbi sa rečima da dolazi iz daleka  ali da bi voleo da ga upozna jer mu se čini da to mora da je jako tužan čovek . Rekavši to on  ih napusti i ode tom čoveku.

Isprva starac ga htede oterati ali kiša je pljuštala a on ipak nije imao srca da ga izbaci napolje. Gunđajući pustio ga je i  povukao se u suprotni  kraj kolibe nadajući se da će se taj čovek kada pojede ono što je dobio  zahvaliti i leći da spava ne gnjaveći ga pričom.

Ali sve je krenulo nekako naopako. Stranac umesto da uzme i u samoći i tišini pojede ono što je u selu dobio  nakloni se starcu i najljubaznije ga ponudi da mu se  pridruži govoreći da hrane ima dovoljno i da će ona biti ukusnija ako je podele. Starac je odbio ali posle nešto  nagovaranja ipak  prihvati jer odjednom oseti glad kakvu odavno nije osetio. Sve  mu se to  učini čudnim jer, sve te godine jeo je  ne osećajući  ništa, ne uživajući u hrani  jer bilo mu je svejedno jede li ili ne.

 Prionuo je na obed i baš mu je prijao . Odavno nije    okusio tako dobar sir i tako mirisan   hleb. A, voće je  bilo slatko i sočno i on se uhvati kako jede  zatvorenih očiju uživajući u svakom zalogaju i bi mu žao kada je to bilo gotovo.

Pogledao je svog  nenadanog gosta i  video kako mu se smeši. On je vrlo malo jeo i činilo mu se da ga je ovaj  čovek sve vreme   pažljivo posmatrao. To ga saznanje začudi ali ubrzo čuđenje pređe u bes . Pitao se kako li se ovaj čovek samo usuđuje da mu tako bane u kuću i kao da mu se ruga ili kao da ga ismejava . Ipak ne reče ništa već besno ode u svoj kraj sobe nadajući se da će  stranac već otići kad se on probudi. Sa tom mišlju zaspa.

Zora se promoli  kroz prozor i starac se probudi . Na pragu njegove  kolibe sedeo je  stranac i nešto gledao. Bio je tako miran i tih da se   zloba raspline i  zanemi je radoznalost koju godinama nije osetio. Tiho je prišao čoveku i zagledao se napolje. Napolju ničega  zanimljivog  nije bilo. Zora je rudila neke  ptice su se   budile. Petao  je kukuriknuo i neki pas je zalajao u selu. Zbunjen pogledao je u čoveka i na njegovom  licu  video samo  spokojan smešak i  neki mir u njegovim tamnim očima. Zbunjen i pomalo ogorčen upita konačno stranca zašto je  uopšte  došao kod njega da  mu remeti njegov život. Jer sada je znao kada ovaj čovek ode biće  strašno usamjen .samoća mu ranije nije smetala i rado je  prigrlio sada mu se činila gora od same smrti.

Stranac mu je na to mirno odgovorio:

Došao sam jer si me zvao.

Zapanjen starac je u neverici  odmahnuo  glavom i besno mu rekao da ga on nikako nije zvao.

Na to mu je monah odgovorio:

- Tvoj bol je bio toliki da sam morao doći. Pomoći ću ti da pronađeš ono  za čim  tragaš. Ako to i dalje želiš.

Starcu se u prvi mah učini da ovaj čovek zbija neku šalu sa  njim pa mu ljutito  reče iskušavajući ga:

A, šta ja to kao tražim?

Tragaš za  prijateljem  kojeg si nekada imao, za svetlom koje  te je  činilo sretnim i  znanjem koje je on imao.Tražiš izvorište svega što postoji –mirno mu reče monah.

Videvši da su starčeve oči  ispunjene  sumnjom nasmeši se i  nastavi.

Sedi  pokraj  mene, Ispričaću ti svoju priču pa sam   proceni da li mi  možeš verovati ili ne.

Vidiš ja nisam oduvek monah- poče stranac svoju priču. Rođen sam u  jednom gradu daleko odavde , gradu na obali mora.  Tamo sam  trgovao i dobro mi je išlo.  Jednoga letnjeg dana u kasno  popodne kada  je bilo tako toplo da  nije  imalo smisla dalje raditi jer se činilo da je sve stalo odlučio sam da se popnem na jednu stenu visoko nad morem  jer sam   znao da će tamo biti prijatnije. Do nje se stiže   uskom stazom uz koju  rastu borovi . Staza nije bila suviše strma ali    bio sam se umorio i  odlučih da se malo odmorim pod senkom borova. Seo sam na mekani pod od iglica i uživao u  hladu koji su mi  oni pružali. Bilo mi je tako prijatno da nisam želeo ići dalje. Sunce  se  lagano spuštalo ka  moru i ja sam gledao kako se  hiljade iskrica  bljeskaju u moru dok se  ribarski čamci vraćaju. Kraj mojih nogu zujalo je mnoštvo insekata i to mi je privuklo pažnju.Pomislio sam kako je to glupo samo tako leteti bez ikakvog smisla jer mi se činilo da ti insekti samo tako jurcaju unaokolo. Mislio sam da je baš dobro što je  moj život  drugačiji. Jer, vidiš,  bio sam uspešan imao sam porodicu ljudi su me poštovali .Šta bih još mogao poželeti? I sa tim mislima podigao sam pogled sa šumskog tla da bih video moj gradić kako se kupa u zadnjim sunčevim zracima. Ostao sam zatečen saznanjem da sa te udaljenosti ljudi koj ijure amo- tamo po trgu sliče insektima kojima sam se tako nadmeno rugao. Sedeo sam tako zapanjen i nisam ni osetio kada se spustio mrak. Hteo sam da krenem i baš u tom trenu pogled mi pade na jednog svica koji je samo mirno lebdeo i kao da se  naprosto igrao na blagoj vazdušnoj struji, dok su ostali zujali unaokolo nekim svojim poslom. Požeeleh da budem kao on, da  nađem pravi smisao života. Dok sam ja o tome razmišljao on mi se spustio na koleno i tiho rekao:

Ja sam samo svitac a ne mudrac, ipak ako želiš pođi samnom i ja ću te naučiti onome što sam saznao.

Zapanjeno sam buljio u njega a onda mu se zahvalio i rekao da bih to voleo ali da se moram prvo oprostiti  sa porodicom i pobrinuti se da oni neoskudevaju.

On se sa tim složio i sutradan izjutra sam krenuo na put.

Starac je sada pažljivo slušao mada, se još uvek pitao da li je to samo neslana šala,  potajno pri tom  i  žudeći da je to istina

Stranac je nastavio svoju priču.

I tako sam krenuo za njim – nastavljao je čovek svoju priču. On je činilo se samo leteo tu i tamo stao da se  nahrani polenom ili da pije rosu. meni je to brzo dosadilo a žega ili kiše su me nervirale i ja sam  počeo da gunđam. Jednoga dana sam ga  upitao zar mu ne smeta žega ili kiša jer činilo mi se da mu to uopšte ne smeta, dok je mene to izluđivalo.

Odgovorio mi je:

Kada je jaka žega ja se  sklonim  ispod lista i sačekam da  prođe. – a onda se čini se nasmejao jer je  video moje zbunjeno lice- Vidiš bez sunca nema  ni cveća  niti bilo čega drugoga a bez kiše sve bi uvenulo . Kada sunce sija cveće  prosto sija  zar nisi primetio? Kad padaju kiše ja slušam  priče koje mi  kišne kapi pričaju .

Postideo sam se i posle izvesnog vremena ni kiša ni žega mi nisu  smetali ali, postalo mi je strašno dosadno samo da idem   unaokolo sa livade na livadu. Videvši koliko se dosađujem svitac  mi se jednog dana spusti na rame i upita  me šta vidim.

Vidim rekoh Samo cveće, travu, jedno ružno  krivo drvo  i nekakav nazovi potočić .  

Samo to ?- upitao je.

Pogledao sam još jednom . Pa,  ima i  nekog   kamenja. Oprosti , rekoh meni su sve livade iste.

Učinilo mi se da mi se on smeši. Zatim je rekao:

Kada danas budeš  Koračao ovom livadom  pogledaj malo bolje kuda ideš.

I ja sam gledao... uveče dok mi je osvetljavao put zapitao me je šta sam toga dana video.

Odgovorio sam da sada vidim da ni jedan cvet nije sasvim isti kao neki drugi i da ono drvo nije ružno već samo  drugčije da ga  je neki jak vetar verovatno polegao kada je bilo sasvim mlado ali da se ono   hrabro podiglo i počelo rasti uvis. Sada se  nadvijalo nad rečicom koja je   tekla iz  jednog slabašnog  vrela.

Reka mi i dalje izgleda jadno rekoh.

Sutra ćemo pratiti njen tok – odgovorio je . Bio je izgleda zadovoljan.

Od te neugledne trake mutne vode nastao je potok koji se hučeći sjurio kroz procep u steni da bi kasnije postao velika i snažna reka koja se ulivala u more nedaleko od mesta gde sam rođen.

Toga dana sam naučio da ni jedan život nije bezvredan i da je sve što postoji čak i ako nam se čini da je neugledno ustvari veličanstveno .

Od tada sam pažljivije gledao oko sebe i počeo da uživam u svemu što sam video. Mislim da sam tada  uvideo šta je kod mog malenog prijatelja tako posebno. On je  jednostavno leteo iz dana u dan. Uživao samo leteći, gledajući mirišući ili podučavajući. Nikada nije tražio učenike oni su sami dolazili. Neki su ostajali sa njim dugo a neki su brzo  odlazili. Pojedini su samo leteli uz njega i kupali se u njegovom sjaju drugi su pak postajali svetli kao on. Činilo se da  njemu nije važno ima li samo jednog učenika ili ga prate svi svici ovog sveta. Prema svima je bio jednako ljubazan, strpljiv i pažljiv. Umeo je  uvek da pronađe put do srca svojih  slušalaca. Njegove reči su bile lekovite i svi su ih razumeli bez obzira kojim jezikom su govorili.

Onoga dana kada sam razumeo šta mi  je hteo reći kada smo se prvi put sreli stekao sam razumevanje svih stvari i spokoj koji ga je krasio  jer tada sam pronašao svetlo koje je i on  tako dugo  nosio i nesebično delio sa drugima.

Tada  mi je kazao da je on svitac i da svici lete svetleći.Raduju se  tuđoj radosti , tuguju sa drugima i nude svetlost svima koji je žele videti i prihvatiti  ali ne mogu da učine da i drugi  zasvetle istim sjajem to moraju sami otkriti. Oni će im rado   pomoći na tom putu ako je  njihova pomoć tražena i željena.

U svakom čoveku spava jedan svitac. Nemoraš ga tražiti u dalekim krajevima. Pogledaj duboko u svetlost  svoga srce i  tamo ćeš ga naći. Tada ćeš videti da je ta ista svetlost u svemu što  te okružuje i moći ćeš da poletiš.

Na te reči stranac se na  starčeve oči  ispunjene suzama pretvori u svica i  polete okrznuvši pri  tom  starčev izborani obraz kao u pozdrav i nestade.

Od toga dana starac je počeo da uviđa koliko je lep svet oko njega. Nije  tugovao za davno izgubljenim prijateljem niti za protraćenim godinama već se družio sa ljudima i podučavao ih mudrosti koju je napokon stekao.

I mada je  ime ovog neobičnog čoveka izgubljeno kroz bezdan vekova  reči koje je izrekao pre nego što je kročio u večnost ostaju i danas zapamćene:

Život tvoj dar je,

Iskra svetlosti i Kaplja radosti.

 Bićem svojim  proživi  je,

Srcem svojim  pronesi je ,.,

Dušom  svojom  daruj je.

Novi Sad,

20.08.2005.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• I iz izolacije protiv korone
• Osmehom protiv korone :)
• hej, Vučiću!
• Par isceljujucih seansi
• Spavanje i san i šta kada neće na oči

• Na putu promene [25]
• O autoru [2]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [42]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom