Svet u meni

Internet igrica Pokemon Go zaludela je svet do neočekivanih razmera. Pokemoni su neka vrsta junaka iz istoimenog crtaća koji su mnogi od nas gledali tokom detinjstva. Ideja igrice je uhvatiti što više Pokemona jureći za njima po svojoj okolini, uz neophodnu internet konekciju i uključen GPS na mobilnom telefonu preko koga se i sve odvija. Ovu igricu razvila je kompanija Nintendo i započela je svoju putanju kao prvoaprilska šala (kompanija Google je dala oglas za Master hvatača Pokemona). Ostalo je istorija.

Ova igrica zaposela je mozak i mladih i starih, muškaraca i žena, sa svih meridijana. Već u prvoj nedelji kompanija tvorac zaradila je milione dolara. Ona je u tolikoj meri zaintrigirala korisnike da je gotovo preuzela kontrolu nad njihovim životima. Svake nedelje, na svetskom nivou, piše se o nesrećama izazvanim igranjem Pokemona. Devojčica podletela pod kamion dok je jurila za Pokemonima, dvojica mladića upucano jer su upali na tuđ posed, mladi pali sa mosta, kamiondžija usmrtio ženu igrajući igricu tokom vožnje… Primeri su, nažalost, brojni.

Pokemon Go je osvojio i češke poslanike koji se zabavljaju po hodnicima parlamenta, kao i policajce na dužnosti. Bezbednost igrača, to jest narušena bezbednost ne ogleda se samo u fizičkim opasnostima kojima se izlažu. Kako bi se instalirala ova igrica, neophodno je dozvoliti pristup gomili informacija stacioniranim u našim telefonima (što je, inače, slučaj sa aplikacijama i igricama koje koristimo svakodnevno).

Zašto je svet poludeo za Pokemonima?

Kao i svaka internet igrica, i ova dovodi do određene vrste izolacije od stvarnosti, odnosno komunikacije i druženja sa „živim individuama”. Formirane su grupe podrške igračima ove igice, pišu se tekstovi o načinima varanja. Naravno, nastale su i lažne verzije. Kao pandan grupi podrške nastale su i grupe hejtera. Ipak, Pokemon Go nije antisocijalna igrica, što je razlikuje od mnogih drugih koje imaju negativan imidž u široj javnosti. Pokemon igrači komunicaraju sa drugim istomišljenicima kako bi se konsultovali o pohodu na Pokemone. Pored toga, kako bi se igrala ova igrica, neophodno je izaći iz kuće i biti fizički vrlo aktivan. Na neki način Pokemon Go tera svoje korisnike da se pokrenu! Nema više sedenja u mračnoj sobi; dakle, prevazilazi okvire takozvana četiri zida.

Ali kako je ova igrica zaludela svet tako brzo i toliko intenzivno? Postoji više razloga za to od kojih su neki:

1.      Lako se download-uje.

2.     Besplatna je.

3.     Odvija se u našem prirodnom okruženju (familijarnost).

4.     Podseća na detinjstvo, odnosno na junake iz detinjstva.

5.     Ciljem je usmerena (jasna nagrada). Naš mozak prepoznaje ciljem usmerenu aktivnost.

6.     Omogućava uklapanje u društvo (moderna je, svi je igraju). Dakle, konformizam.

7.     Omogućava beg od stvarnosti i svakodnevnih problema.

Pokemon Go igrica postala je i marketinška alatka. Mnogi kafići, restorani, teretane… otkupili su mamac za Pokemone, to jest igračima se na ekranu telefona prikazuje da se u tim objektima nalaze Pokemoni. Na taj način oni moraju da uđu u taj kafić, restoran ili slično, a ako uđu nešto će i da popiju pojedu i eto zarade.

U odbranu Pokemona i drugih igara

Rezultati istraživanja psihologa Liraz Margalit pokazuju da gejmeri imaju viši nivo dopamina zahvaljujući kome brže primećuju promene u spoljašnoj sredini (Margalit, 2016). Osim toga, ako smo umereni u igranju internet igrica ta zabava nam može pomoći kod stanja kao što su depresija, anksioznost, čak i agorafobije (strah od otvorenog prostora), pokazala su istraživanja Džona Grohola (prema Conditt, 2016). Pojedine osobe koje su patile od agorafobije izašle iz kuće zahvaljujući Pokemon Go igrici!

Internet igrice neretko se koriste i kao alatka u psihoterapiji. One su već dobile status komplementarnog alata u lečenju poremećaja iz autističnog spektra, poremećaja pažnje i hiperaktivnosti kao i ometenosti u razvoju, anksioznih poremećaja, poremećaja ličnosti. Internet igrice (antiagresivne) uz superviziju psihoterapeuta su bezbedne; štaviše, mogu podstaći usvajanje pravila, ciljem usmerenu aktivnost i planiranje odluka. Kod osoba sa poremećajima iz autističnog spektra mogu pokrenuti socijalizaciju sa drugim igračima laganim tempom što je za njih veoma važno (Wilkinson, Ang & Goh, 2008).

Ideju Pokemon Go igrice u pozitivne svrhe iskoristila je jedna učiteljica iz Belgije stvorivši sličnu igru u kojoj deca jure za knjigama koje moraju da pročitaju kako bi krenuli u novi pohod. Sličnu ideju koristi i igrica „Upoznaj Moskvu” gde igrači jure za istorijskim, znamenitim ličnostima o kojima moraju nešto da saznaju, a kad ih uhvate telefon napravi selfi sa njima.

Ako sa jedne strane imamo brojne slučajeve ljudi koji su stradali zbog ove igre, da li to onda znači da bi trebalo da bude zabranjena? Ne, nije neophodno zabraniti ovu igricu, svojoj deci ili pak na globalnom nivou. Umesto zabranjivanja, korisnije bi bilo:

• Informisati se o opasnostima zavisnosti od internet igrica. Zavisnost od internet igrica može da dovede do antisocijalizacije, zapostavljanja svakodnevnih obaveza, gubljenja kontakta sa realnošću i svakodnevnim obavezama. Osim toga, kompjuter ili telefon preko koga igramo igrice možemo početi da doživljavamo kao „prijatelja” uz pomoć kog bežimo od stvarnosti.

• Informisati se o opasnostima jurenja Pokemona. Pre nego što započnemo sa igranjem Pokemon Go igrice neophodno je informisati se o svemu onome što je važno kako bi njeno igranje bilo bezbedno: biti pažljiv u istraživanju okoline i učiti na primerima onih koji su to nisu bili.

• Biti umeren u vremenu provedenom u igranju internet igrica. Važno je da budemo umereni u svemu što radimo, da osvestimo kad pređemo zadatu granicu koji smo sebi odredili i potom sebe da vratimo na pravi put.

• Biti osvešćen o značaju „žive” socijalizacije. Virtuelna socijalizacija ne bi trebalo da u potunosti zameni živu socijalizaciju. Isto tako, teme „žive” socijalizacije ne bi trebalo da se ograniče na razgovore o internet igricama. Ključ je u balansu.

  Pokemon Go igrica definitivno je uzela maha među ljudima, bez obriza na njihov pol, godište ili obrazovanje. Sve što u tolikoj meri zahvati interesovanje gomile ima i svoje neželjene efekte, jer uzročno-posledično može da dovede do zapostavljanja ostalih aspekata žiovota. Osim toga, značajno je povećan broj nesreća, posebno saobraćajnih, širom sveta. Ipak, ova igrica izvukla je gejmere iz kuće i usmerila ih na aktivnost. Pored toga, uči nas da brže opažamo promene u okruženju, to jest unapređuje nam reflekse. Ako bismo odlučili da iskoristimo te prednosti, uz umereno korišćenje i vođenje računa o bezbednosti, ova igrica mogla bi da dobije pozitivnu ocenu. A tu ocenu mogu da joj daju isključivo sami korisnici. Sve je, dakle, na nama.

  Reference:

  ^{Conditt, J. (2016). Pokemon Go’s mental health benefits are real. Preuzeto 10.09.2016. sa https://www.engadget.com/2016/07/13/pokemon-go-mental-health-science/}

  ^{Margalit, L. (2016). The Psychological Roots of Pokémon Go. Preuzeto 10.09.2016. sa https://www.psychologytoday.com/blog/behind-online-behavior/201608/the-psychological-roots-pok-mon-go}

  ^{Wilkinson, N., Ang, R. P., & Goh, D. H. (2008). Online video game therapy for mental health concerns: A review.} International Journal of Social Psychiatry^{, 54, 370–382.}

   

  Autor: Liza Piščević

  izvor:

  psihoverzum.com

   

Bes se javlja kao reakcija na svet koji je u našem doživljaju nefer ili kada nas drugi ljudi ne tretiraju sa poštovanjem ili na, za nas, adekvatan način. Takođe se javlja kao prirodna reakcija kada imamo doživljaj da nam nešto preti i da smo ugroženi. Bes se javlja i kada verujemo da smo izdani, da smo izgubili bazično poverenje u druge ljude, u situaciji nepravde ili doživljaja gubitka kontrole. Povređenost čini da ne verujemo više drugima i tada, iz samozaštite, pravimo zid kako se ne bismo povezali sa drugima i iznova bili povređeni.

Bes je složena emocija koja uključuje misli i telesne reakcije, odnosno promene u hormonalnom statusu: u nivou adrenalina i kortizola koji se tom prilikom oslobađaju i pripremaju nas za reakciju. Dok se emocije i telesne senzacije ne mogu kontrolisati, uverenja možemo preispitivati i važno je imati na umu da ponašanja možemo birati i da ih možemo menjati i iskazivati na više prihvatljivih načina.

Važno je i napomenuti da nije svaka reakcija besa loša. Bes je prirodan i svako od nas će ga imati u iskustvu i on će nam često omogućiti da se zaštitimo i načinimo značajne promene u svom životu. Sa druge strane, bes može biti obrazac da se nosimo i sa drugim neželjenim emocijama, frustracijama, kada stvari ne idu u željenom pravcu za nas. Ovaj tekst se ipak malo više tiče onih čiji je bes destruktivan i koji se ponašaju na način da povređuju ljude oko sebe, a pre svega u kontekstu partnerskih odnosa.

Kako izgleda život sa osobom koja je često besna, a sa kojom delimo našu svakodnevnicu? Iskustva govore u prilog tome da će život sa ovakvom osobom dugoročno narušiti kvalitet partnerskog odnosa, a samim tim i kvalitet života.

Prvi izazov sa kojim se srećemo u interakciji sa besnim ljudima je ne postati isti takav, ne reagovati na isti način, jer bes obično – iz doživljaja ugroženosti – opet izaziva bes. Drugi izazov je da, ukoliko biramo da ostanemo u odnosu sa besnom osobom, odolevamo ideji da takve osobe menjamo.

Besni i ozlojeđeni, vođeni visokim standardima šta je to što bi trebalo da prime od drugih ljudi i kako ljudi treba da ih tretiraju, oni se neretko osećaju razočaranima i uvređenima, što im posledično daje za pravo, iz njihove sopstvene prestpektive, da intenzitet reakcije bude još jači. Ukoliko pokušamo da im stavimo do znanja da oni greše i da njihovo ponašanje možda nije adekvatno, emocija besa će se po pravilu još više intenzivirati.

Dodatni problem sa reakcijom besa je što joj moć i potkrepljenje daje upravo izazivanje negativnih emocionalnih stanja kod drugih ljudi. Oni sebe uslove time da razlog svog emocionalnog stanja prikače’drugim ljudima (to jest njima pripišu odgovornost za sopstvene reakcije) i samim tim ne preuzimaju odgovornost za svoju reakciju niti pokušavaju da je kontrolišu. Umesto toga, oni se pouzdaju u reakcije podstaknute adrenalinom i, naravno, na samopouzdanje koje obično prati bes i ozlojeđenost. Osim toga, takve osobe pokazuju vrlo malo zabrinutosti za negativne efekte svog ponašanja na druge ljude, jer ne dovode u pitanje svoju perspektivu, čvrsto verujući da su u pravu.

Po pravilu, krivica i odgovornost se uvek pripisuju osobama u njihovom najbližem okruženju. Nemojte preuzimati odgovornost za nečiji problem sa besom. Vaš ozlojeđen ili besan partner će kriviti vas za probleme u vezi – ako ne i druge stvari ili život generalno – i samim tim će biti malo motivisan da nešto menja.

Ovakvi partneri neretko će vas ostavljati, izlaziti iz odnosa, kažnjavati za vaše ponašanje – jer ste vi ti koji treba da se promenite i konačno naučite da se ponašate adekvatno. Ali za sve to vreme, imajte na umu da ovo nije vaša stvar. Neretko ćete se naći i u situaciji, sa druge strane, da se pravdate za svoje postupke, dokazujete svoju ljubav i vernost. Iznova i iznova. I to u trenucima kada je osoba besna, neće biti dovoljno. Neće vas čuti, jer kako smo pomenuli, to će verovatno biti povod da se bes kod partnera intenzivira još više. Sačuvajte prisebnost i ne ulazite u tom trenutku ni u kakvu raspravu – jer druga osoba u tom trenutku nema kapacitet da sagleda stvari iz drugačije perspektive. Za sve to vreme, imajte na umu da to nije vaša stvar i vaša bitka. Želećete da pronađete rešenje, verovatno ćete iznaliziti i nuditi razne načine kako biste odobrovoljili patnera i učinili sve da se stvari vrate u normalu. Vrlo verovatno ćete doživljavati osećanja krivice, neadekvatnosti, odbačenosti i nevoljenosti. Možda ćete trpeti agresivne, pa čak i nasilne ispade. I opet, imajte na umu da ovo nema veze sa vama. I zato će se svaki pokušaj da vi uradite nešto i odobrovoljite partnera pokazati kao neuspešna strategija. Vaša reakcija i pokušaji da se približite, nađete rešenje, zapravo mogu biti potkrepljenje za njih i na taj način će nastaviti da se ponašaju na isti način svaki naredni put.

Još jedna važna stvar u vezi sa besom je to što obično radi i protiv interesa osobe koja ga na pomenuti način manifestuje. Besni i ozlojeđeni ljudi bi lako mogli dobiti dijagnozu narcističkog poremećaja ličnosti. Ako ništa drugo, svakako je neetično i odvažno ovako nešto zaključiti. Ipak, svi mi ljudi smo, u stanju besa i ozlojeđenosti, do određene mere narcistični. Prilikom provale adrenalina svi se osećaju kao da imaju pravo i kao da su važniji od onih koji su navodno stimulisali taj bes. Svi imaju snažan doživljaj lažnog samopouzdanja (ako ne i arogancije), koji im „daje za pravo“ da manipulišu i ovde po pravilu izostaje empatija za druge ljude.

Stanje besa i ozlojeđenosti karakteriše usko i rigidno mišljenje koje samo intenzivira negativne aspekte ponašanja ili situacije. Tendencija besnih je da pripišu zlobu, nesposobnost i neadekvatnost onima koji se ne slažu sa njima, i to nužno otežava svaki pokušaj razgovara, tj. pregovora. Skloni su da obezvrede one koji su navodno izazvali bes kod njih. Čak i ukoliko biraju da ga ne izražavaju otvoreno, manifestacija će biti negativna i gotovo sigurno će biti sastavni deo bliskog odnosa. Ovakvi partneri su neretko nepoverljivi i imaju potrebu za kontrolom. Gde ste i sa kim proveli svoje vreme, šta ste radili… odnosno da li ste se ponašali adekvatno i, još gore, da li ste vi adekvatni.

U ovakvom odnosu je teško ostati, bez obzira na svu ljubav i veru da stvari mogu biti drugačije (jer sećamo se, nekada jesu bile drugačije) – bude lepo, imamo doživljaj voljenosti, snažne privlačnosti… Ipak, većinu vremena možemo imati doživljaj da se davimo u očaju i nemoći da stvari dokažemo, promenimo i učinimo boljim. Takođe, iz ovakvog odnosa je po pravilu teško izaći. Uvek ostaje nada da će se osoba promeniti, da će doći momenat kada će uvideti da mi zapravo imamo ljubav za njih. Postoji verovatnoća da ćemo se zadovoljiti malim znacima pažnje i naklonosti i ljubavi kada se pojave i to će nam dati veru da stvari ipak mogu funkcionisati dobro.

U ovakvom odnosu je važno sačuvati sebe. Svakoga dana, svesno iznova birati da čuvamo sebe i biramo sebe na prvom mestu. Jer to je mera. Birati da ne izgubimo sebe udovoljavajući. Birati da ne izgubimo sebe nameštajući se spram nekog. Jer, izgubiti sebe je nekada tako lako, amože se desiti svima. Iz trećeg lica je sve lakše sagledati, pa nam se čini kada se to dešava nekom drugom, kako bismo mi lako iz toga izašli.  Da, logično, nasilje i zastrašivanje ne smeju da budu opcija. Niko ne sme da vas ugrožava, niti sme da se desi da imate strah pored svog partnera, pored osobe koja bi zapravo trebalo da vam bude najveća podrška i vaša sigurna baza, odstupnica od svih opasnosti koje nosi spoljni svet.

Šta raditi ukoliko se desi da imamo posla sa partnerom koji ima napade besa i koji otvoreno izražava svoju agresivnost?

Većina terapeuta bi se saglasila u tome da treba sebe zaštititi i izaći iz takvog odnosa. Ipak, u praksi se neretko dešava da ipak biramo, iz različitih razloga, da ostanemo u takvom odnosu bar dovoljno dugo da u navratima možemo biti objektivno ozbiljno ugroženi. I kada se dogodi da se partner tako ponaša, logično se nameće odgovor: trebalo bi da držimo do sebe, čuvamo svoje dostojanstvo, borimo se za sebe i nikako ne trpimo takvo maltretiranje. Bez obzira koliko nas partner grubo tretira, iako bi takav odgovor, složićemo se, bio adekvatan – ipak bi mogao biti (a najčešće i jeste) opasan po nas.

Bilo da vam partner upućuje izjave pune mržnje ili bolne optužbe (i nevažno jesu li istinite ili nisu, verovatno su bez obzira na to preterane), ljudima koji su besni očajnički je potrebna druga osoba da ih čuje. Osim ako vas zaista ugrožava i ukoliko niste u mogućnosti jasno da mislite, ako ne možete emocionalno da se kontrolišete i ukoliko vas zastrašuje –  verovatno je najbolje ostati u konkretnoj situaciji i prihvatiti sve ono što nadolazi na vas.  Iako niko ne zaslužuje da ga neko tretira na takav nasilan način, vaš pokušaj da se branite, svađate ili napustite situaciju u tom trenutku može od strane takve osobe biti doživljen uvredljivo, kao da ga ne shvatate ozbiljno i još gore, kao da niste voljni čak ni da ga saslušate. U tom trenutku je važno da iz situacije izađete bezbedno, te to nekada podrazumeva ostanak u neprijatnoj situaciji i prihvatanje svega onoga što partner radi, sa ciljem da ne dajemo povod da se razbesni još više i sa ciljem da sačekamo da opasnost prođe. Kada opasnost prođe, ostaje prostora da ipak dobro promislite šta je to što takav partner i takav partnerski odnos dugoročno nosi po vas, vaše bližnje ili decu. I uvek imajte na umu, bez obzira na uverenja, vi niste ti koji će uneti promenu.

Imajući u vidu sve navedeno, besni i ozlojeđeni ljudi će vrlo verovatno doživeti svaki naš pokušaj da ih motivišemo na promenu ugrožavajuće, kao manipulaciju, ako ne i zlostavljanje. Reakcije drugih ljudi će imati tendenciju da pogoršavaju stanje. Važno je imati na umu da će njihovi emocionalni kapaciteti i pogled na svet bivati uži i rigidniji pri svakom pokušaju i zahtevu da budu fleksibilniji i širih shvatanja. Ovakva postavka stvari kod ljudi koji su skloni takvom reagovanju tek ima tendenciju možda da se promeni sa nekim vrlo bolnim, intenzivnim životnim iskustvima koja dovode u pitanje dotadašnja duboka uverenja koja osoba ima. Dakle, svaki naš pokušaj da primoramo partnera na promenu, vrlo verovatno će rezultirati pogoršanjem situacije. Iz tog razloga je najvažnije fokusirati se na sebe, na naše sopstveno isceljenje i blagostanje. Nije isključeno ni da je to najsaosećajnija stvar koju možemo učiniti dugoročno čak i za svog partnera.

Autor: Jelena Jung‚

Izvor:

psihoverzum.com

U neku ruku, svi smo mi psiholozi amateri  – svi imamo znanje iz prve ruke o tome kako je to biti čovek, i proveli smo godine posmatrajući kako se mi i drugi ponašamo u različitim situacijama. Ova intuicija je osnova za „folk psihologiju” (objašnjenja i predviđanja mentalnih stanja i ponašanja kojima se koristimo u svakodnevnom životu), koja se nekad preklapa sa nalazima naučne psihologije, ali, vrlo često, to i nije slučaj.Neke pogrešne psihološke intuicije su posebno široko rasprostranjene i ukorenjene u javnosti. Ovaj tekst razmatra 10 takvih mitova i zabluda. Važno je osporiti ove mitove, ne samo da bi se stvari izvele na čistac, več i zato što njihovo postojanje može doprineti stigmi i stereotipima, kao i javnim programima u oblasti obrazovanja i održavanja reda koji su zasnovani na pogrešnim informacijama.

1. Efikasnije učimo kroz „stil učenja” koji preferiramo

Ovo je ideja da svako od nas uči bolje kada je podučavan kroz svoj omiljeni modalitet, što mogu biti vizuelni materijali, slušanje, ili neka praktična radnja. Skorašnjom anketom u Britaniji utvrđeno je da 96 procenata nastavnika u ovoj zemlji veruje u ovaj princip. Međutim, istraživanja dosledno pokazuju da ljudi ne uče bolje kroz svoj omiljeni modalitet, i da, umesto toga, najefikasniji modalitet za podučavanje varira u zavisnosti od prirode materijala koji treba naučiti. Takođe postoje problemi oko definisanja i merenja stilova učenja. Većina objavljenih skala za merenje stilova učenja je nepouzdana (odnosno, daje različite rezultate na svakom testiranju), i uglavnom nije povezana sa stvarnim uspehom ljudi u učenju.

2. Ljudska memorija je kao zapis onoga što se desilo

Metafora memorije kao zapisa nije prikladna jer sugeriše nerealističan nivo tačnosti i trajnosti. Naša memorija zapravo predstavlja iskrivljenu verziju događaja, i menja se sa protokom vremena. Uprkos tome, anketa kojom je ispitano skoro 2000 ljudi pre par godina pokazala je da 63 procenta ljudi veruje da memorija funkcioniše kao video-kamera. Ovo pogrešno shvatanje uzrokuje s njim povezane zablude, kao što je ona o pouzdanosti svedočenja očevidaca. Na primer, mnoge sudije i policajci veruju da što je svedok sigurniji u svoje sećanje, to je veća verovatnoća da su ta sećanja tačna, premda psihološke studije pokazuju da su sigurnost u sećanje i njegova tačnost vrlo slabo, ili pak nikako, povezane.

3. Nasilni prestupnici obično imaju dijagnozu mentalne bolesti

Kada ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem počine nasilne zločine, mediji pokazuju nesrazmernu zainteresovanost. Nije ni čudo što ankete pokazuju da većina javnosti veruje da su ljudi sa mentalnim poremećajima nužno nasilni. U stvari, kako su Skot Lilienfeld i njegove kolege objasnile u knjizi „50 velikih mitova popularne psihologije” (50 Great Myths of Popular Psychology), podaci sugerišu da najmanje 90 procenata ljudi sa mentalnim poremećajima ne čini nasilne zločine, i da velika većina nasilnih prestupnika nije mentalno poremećena. Neki pacijenti sa specifičnim stanjima (kao što su naredbodavne halucinacije koje im „govore” da nešto učine) imaju povećan rizik, ali realizovani činovi nasilja su retki. Upečatljiva meta-analiza iz 2011. godine pokazuje da bi trebalo trajno nadgledati ili zatvoriti 35.000 visoko rizičnih pacijenata sa dijagnozom shizofrenije da bi se sprečilo jedno ubistvo nepoznate osobe od strane tih pacijenta.

4. Gomila čini ljude glupim i opasnim

Nakon nekog kriznog događaja u koji je bio uključen veći broj ljudi, tipični su izveštaji u medijima o tome kako je masa bezglavo jurila u slepoj panici. Postoji implikacija da kada smo u velikoj grupi, izgubimo razum, i svako je prepušten sebi. Ovakav opis pobijaju psihološka istraživanja ponašanja u grupi, koja pokazuju da je panika retka i da ljudi često zastanu kako bi pomogli jedni drugima.

Saradnja je posebno verovatna kada ljudi imaju osećaj zajedničkog identiteta. Psiholog Džon Druri zasniva ovaj svoj zaključak delom na intervjuima sa ljudima koji su bili uključeni u stvarne vanredne situacije, kakva je bila prevelika posećenost koncerta DJ-a Fetboj Slim u Brajton Bič-u 2002. godine. Druri i njegove kolege ističu da ovo ima implikacije za načine na koje nadležne službe postupaju u vanrednim situacijama: „Može se verovati da će se gomile u vanrednim situacijama ponašati na način koji je društveno prihvatljiviji od onoga koji su ranije očekivale instance zadužene za planiranje u tim situacijama”, napisali su.

5. Autizam je uzrokovan „slomljenim” neuronima-ogledalima (i razni drugi mitovi o autizmu)

Poznati kalifornijski neuronaučnik V. S. Ramačadran 2011. godine napisao je da je „glavni uzork autizma poremećen sistem neurona-ogledala”. Neuroni-ogledala (ili, takozvani miror-neuroni) su ćelije koje se aktiviraju kada izvršavamo neku akciju, ili gledamo nekog drugog dok izvršava tu istu akciju. Hipoteza „slomljenog ogledala” vezana za autizam vrlo je primamljiva ideja koja privlači dosta pažnje, i koju su preuzeli autori naučno-popularnih tekstova (na primer, u Dejli Mejl-u, Rita Karter piše: ”autistični ljudi često imaju nedostatak empatije i pokazano je da im je smanjena aktivnost neurona-ogledala”). Međutim, u pregledu 25 relevantnih istraživanja, objavljenom 2013. godine, nisu nađeni dokazi u prilog ovoj hipotezi, a u julu ove godine, još jedna studija pronašla je nove dokaze protiv ove hipoteze. Ovo je samo jedno od pogrešnih shvatanja vezanih za autizam – druga su ta da su uzrok autizma vakcine i da su svi koji imaju autizam izuzetno nadareni.

6. Vid zavisi od signala koje emituju oči

Zapravo, ljudski vid zavisi  od svetlosnih zraka koji padaju na mrežnjaču na zadnjem delu oka. Uprkos tome, prema anketama iz devedesetih i dvehiljaditih, mnogi ljudi još uvek veruju u staru i pogrešnu ideju da se ovo odvija u obrnutom smeru – zraci izlaze iz očiju u spoljašnji svet. Na primer, pokazano je da približno trećina studenata veruje da nešto izlazi iz očiju kada vidimo stvari oko nas. Nije poznato tačno zašto je ova pogrešna koncepcija tako duboko ukorenjena, ali možemo da pretpostavimo da je to zato što su, iz subjektivne tačke gledišta, stvari „tamo negde” i, takođe, zbog široko rasprostranjenog iskustva „osećanja” da nas neko posmatra. Međutim, kontrolisani eksperimenti pokazaju da, dok mnogi jasno misle da osećaju nečiji pogled na sebi, oni zapravo ne mogu da utvrde da li ih neko posmatra od nazad ili ne.

7. Stanfordski zatvorski eksperiment pokazuje kako pogrešna situacija može da učini bilo koga lošim

U jednoj od najozloglašenijih studija u psihologiji – Stanfordskom zatvorskom eksperimentu, sprovedenom 1971. godine –učestvovali su studenti kojima su dodeljene uloge zatvorenika ili čuvara. Eksperiment je morao biti prekinut jer su čuvari postali nasilni. Filip Zimbardo, koji je vodio studiju, rekao je da ona pokazuje kako određena dinamika situacije može da učini bilo koga od nas lošim. Ova priča o „lošoj buradi” naspram „loših jabuka” (aludira se na američku izreku – A few bad apples spoil the barrel, u prevodu – Nekoliko loših jabuka upropasti celo bure) ustalila se u svesti javnosti. Zimbardo je čak bio stručni svedok za odbranu, u suđenju jednom od nasilnih čuvara u Abu Graibu. Ipak, Stanfordski zatvorski eksperiment imao je mnogo mana i pogrešno je protumačen. Kasnija istraživanja, kao što je BBC zatvorski eksperiment, pokazala su da ista situacija može da dovede do saradnje, umesto do tiranije, u zavisnosti od toga da li i na koji način se ljudi poistovećuju jedni sa drugima. Nažalost, mnogi savremeni udžbenici psihologije nastavljaju da doprinose širenju preterano pojednostavljenog, nekritičkog prikaza Stanfordskog zatvorskog eksperimenta.

8. Veliku većinu nasilja u porodici čine muškarci

Britanska anketa iz 2014. godine utvrdila je da preko 65 procenata ljudi smatra da je verovatno ili definitivno tačno da većinu činova porodičnog nasilja izvode muškarci. Lako je razumeti zašto – pošto su u proseku veći i jači, muškarci se vide kao veća pretnja. Pa ipak, zvanični podaci (koje su naveli Skarduzio i saradnici ove godine), pokazuju da je i nasilje žena nad muškarcima veliki problem. Na primer, u SAD-u, nacionalna anketa koja je ispitivala intimno partnersko i seksualno nasilje, pronašla je da je jedan od četiri muškarca bio žrtva fizičkog nasilja, silovanja, i/ili uhođenja od strane partnera (u poređenju sa jednom od tri žene), kao i da su 83 procenta nasilja nad muškarcima izvršile žene. Ovo ne treba da umanji ozbiljnost ili opseg problema partnerskog nasilja muškaraca nad ženama, već da prepozna da takođe postoji značajan, manje poznat, problem nasilja žena nad muškarcima.

9. Neurolingvističko programiranje je naučno zasnovano

Tačno je da manji broj psihologa ima obuku u neurolingvističkom programiranju (NLP) i zalaže se za njegovu upotrebu, ali velika je greška misliti da je NLP zasnovano na naučnim nalazima u psihologiji ili neuronauci. U stvari, sistem koji se često promoviše kao način dostizanja većeg ličnog uspeha, razvila su dva gurua za samopomoć sedamdesetih godina prošlog veka. Oni su jednostavno izmislili sopstvene psihološke principe, nakon posmatranja rada psihoterapeuta sa njihovim klijentima. NLP je prepuno netačnih tvrdnji koje imaju naučnički prizvuk, kao što je ona da svi imamo „reprezentacioni sistem” za razmišljanje o svetu koji preferiramo, i da najbolji način da utičemo na nekog jeste imitiranje njegovog preferiranog sistema. Detaljno pretresanje tvrdnji iznetih u NLP programima dovelo je do zaključka da je najveći deo njih besmislica. U mnogim kontekstima, ovo je bezopasno, ali 2013. jedna humanitarna organizacija u Velsu oštro je osuđena zbog pružanja terapije zasnovane na NLP-u traumatizovanim veteranima.

10. Mentalne poremećaje izaziva hemijska neravnoteža u mozgu

Jedna anketa u SAD-u od pre par godina, pronašla je da preko 80 procenata ljudi veruje da su mentalne bolesti posledica hemijske neravnoteže u mozgu. Međutim, ako pitate bilo kog psihijatra ili neurologa koji je rad da vam da iskren odgovor, saznaćete da niko zapravo ne zna šta bi trebalo da bude „prava” ravnoteža hemijskih supstanci u mozgu. Podrška za ideju neravnoteže delom potiče iz činjenice da antidepresivi menjaju nivo neurohemijskih supstanci u mozgu, ali to svakako ne znači da je hemijska ravnoteža izazvala problem (isto kao što glavobolju ne izaziva nedostatak paracetamola). Mit zapravo podstiču mnogi ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem i neki aktivisti, delom zbog toga što veruju da ovakva koncepcija daje medicinski legitimitet stanjima kao što su depresija i anksioznost. Ipak, istraživanja pokazuju da biološka objašnjenja mentalne bolesti (uključujući teoriju o hemijskoj neravnoteži) mogu da povećaju stigmu, na primer, tako što daju podsticaj ideji da su problemi sa mentalnim zdravljem trajni.

Autor: Kristijan Džeret za BPS Research Digest

Prevod i adaptacija: Bojana Većkalov

Preuzeto sa:

psihoverzum.com

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• I iz izolacije protiv korone
• Osmehom protiv korone :)
• hej, Vučiću!
• Par isceljujucih seansi
• Spavanje i san i šta kada neće na oči

• Na putu promene [25]
• O autoru [2]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [42]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom