Svet u meni

Mnogi će reći da život bez ljubavi nije život, da je teško živeti sam i da je jedna od osnovnih ljudskih potreba ta da voli i da bude voljen. Naizgled, ne zvuči tako komplikovano . Sretnete onog pravog muškarca il ženu svog života venčate se i živite u ljubavi i slozi do kraja života. Samo što će vam gotovo svi reći da to tako ide samo u holivudskim filmovima i roto romanima. Ali, zašto je to tako i mora li da bude tako , da ljubavi bude pa nestane da se pretvori u rutinu i sužiovt ako ne i samo život sa nekim u istom prostoru a svetlosnim kilometrima daleko .

Najveći broj ljudi, prema nekim istraživanjima čak i 80%, će reći ako ih pitate da je ljubav i zaljubljenost jedna te ista stvar  da je zaljubljenost prva faza ljubavi i da je razlika u stvari samo u jačini osećanja.

Pokazalo se da to nije baš sasvim tako . Zaljubljenost dodje i prodje. Prema nekim autorima čak se zna i koliko ona traje (radi se o nekoliko meseci do pola godine ) i da se onda gubi i nestaje. Šta ostaje iza ? nekada ne ostane ništa jer zaljubljenost je ponekad obmana – obmana koju često sami izazivamo nerealnim očekivanjima.  Knjige, filmovi i holibud učinili su da se ovakva romantična ljubav, priča princeze i princa na belom konju veliča i da se o njoj sanja. I, onda kada dodje gospodin X učini nam se da je to taj naš princ koji će nas voleti, štititi i uvek biti tu,pravi džentlmen u dobru i zlu do kraja života. „To je osoba mog života“- misao je koja  nam se vrti po glavi a, onda kada zaljubljenost prodje shvatimo da gospodin X nije tako idelan kako nam se činio , da ima mnogobrojne mane ili još gore da je bio potpun promašaj i gubitak vremena, energije i truda. I. onda se neretko pitamo :"gde su nam bile oči " ali i mozak .

Istina je da, postoje i slučajevi da se ljudi namerno predstavljaju u drugačijem svetlu nego što zaista jesu.   Neki to rade namerno i sa ne baš najčasnijim namerama, kako muškarci tako i žene. Ipak, većina nas to radi nesvesno iz čiste želje da udovoljimo, ugodimo  nekome ko nam je drag ali i to ima svoje granice i "zamor" materijala i nemože da traje večno.   A, kada se vremenom intenzitet tih  osećanja kao i napora da ugadjamo jedno drugome smanji što  se nemnovno dogadja, mi to najčešće pogrešno tumačimo  kao  dokaz da opada kvalitet   veze i da nešto nije uredu. Žene tad  umeju da kažu: "Eto, od kad   se ugnejzdio prestao je da se trudi" . RAdi se samo o tome da je upoznavanje ili zavodjenje ako vam je draže, gotovo i da je vreme da sada  partneri "žive život" i   sasvim je OK da bude tako.

Idealizacija partnera ili holivudska , izmišnjena predstava o tome šta bi   ljubav i veza u celini trebale da budu i izgledaju  jedan su od osnovnih razloga zažto veze ne ispadnu onako kako  sanjamo  da će biti . Potreba za zaljubljenošću koja će "večno da traje  i pretvori se u veliku ljubav" dovodi do toga da su ljudi vrlo nesrećni u svom ljubavnom životu  jer od sebe i partnera očekuju čuda. I tada ako partner ne ispuni ta očekivanja dolazi do razočarenja gubitka vere u ljubav, da gospodin pravi postoji ili se opet gotovo opsesivno traži "onaj pravi " u nekoj drugoj vezi i prečesto ciklus se ponavlja.

Sa druge strane ako se ljubav, podrška od partnera traži da bi se potvrdilo da smo "neko i nešto" jer smo dostojni da nas vole onda se prekid veze tumači u tom svetlu – "samnom nešto nije kako treba jer me više nevoli". Bilo koja od ove dve verzije , On nije Ok " ili "Ja nisam Ok", nisu dobro rešenje za dobar emocionalni život. naravno, tačno je da se može desiti da uvidimo da  gospodin X zaista nije onakav kakav smo mislili da jeste kada počnemo da živimo sa nekom osobom  ili da se tokom godina promenimo i udaljimo jedno od drugog ali ovde se ne radi o tome već o onoj priči da se od partnera traži nemogući ideal.

Posmatrano iz ovog ugla jasno je da su ljubav i zaljubljivanje sasvim dve različite stvari. Ljubav u izmesnom smislu dolazi sa zrelošću, razumevanjem i prihvatanjem . Prihvatanjem sebe pre svega onakvim kakvim jesmo a, zatim i prihvatanjem partnera onakvim kakav jest. Zato se može reći  da kada ljudi postignu stanje emocionalne zrelosti izgube sposobnost zaljubljivanja. Oni ne traže više  nedostižnog, idealizovanog  partnera i    ne traže potvrdu sopstvene vrednosti u očima drugih osoba. Tada ljubav ide iz prihvatanja i  razumevanja  a, samo takva ljubav može dugo da traje i opstane.

Ljubav nije konstanta u smislu da na isti način volimo nekoga kada nam je 20 ,30 50 ili 70 godina. Pre svega menjamo se mi  svaki dan pomalo ali menja se i partner kao i naše poimanje sveta ali i naše potrebe. U mladosti nam je možda bilo više stalo do burnijeg života, dinamike izlazaka, putovanja i sličnih stvari . Kasnije nam je možda više potreban partner na kojeg možemo da se oslonimo, da imamo nekoga sa kim možemo da razgovaramo ili da se samo dobro osećamo kada smo zajedno čak i kada ćutimo . Naravno svi se mi razlikujemo i ovo je samo primer za razmišljanje jer u vezi bez obzira na godine  da bi ona bila kvalitetna i dugo trajala . potrebno je da ima sve ove elemente.

Iz svega navedenog proističe da je za ozbiljnu vezu  pored ljubavi    neophodno imati ne samo razumevanja i tolerancije za  drugačije stavove već je veoma važno naći nekog ko ima sličnu predstavu o zajedničkom životu. Ljudi ostaju zajedno kad imaju temeljnu saglasnost oko važnih životnih pitanja, životnih vrednosti, ali i o tome kako veza treba da izgleda. I, naravno ljubav je onaj čaroban začin koji sve to spaja.

Veliki broj dece voli vodu. Ona vole da gaze po baricama, da se njome igraju kada peru ruke, da se leti prskaju.  Da je voda na neki način dečije prirodno stanište ukazuju i iskustva ruskih naučnika koji su vršili poroðaj u jednoj vrsti kada. Naime, oni su učili bebe od samog roðenja da plivaju i budu u vodi. Sva deca su naučila da plivaju i pre nego što su prohodala. Što je još zanimljivije deca nisu ispoljavala nikakav strah od vode, već su naprotiv rado  boravila u njoj.

Jedna od novijih američkih studija upozorava da bi roditelji trebalo da budu oprezni kada uče decu da plivaju. Naime, oni su ustanovili da je i za ovaj vid učenja potrebno da deca  dostignu odreðeni nivo psihofizičke zrelosti.  Deca koja pre vremena nauče da plivaju  u potpunosti gube svaki strah od velikih vodenih površina. Meðutim, u tome leži skrivena opasnost jer dete usled nedovoljne fizičke zrelosti i neadekvatnog poimanja snage i svih opasnosti koje krije more, kao i loše procena svojih mogućnosti,  lako može da doðe u životno opasne situacije. Podaci iz SAD ukazuju da je upravo davljenje jedan od vodećih uzročnika smrti dece mlaðe od četiri godine. Roditeljima, vaspitačima i svim drugim osobama koje čuvaju decu na plaži, se zbog toga savetuje da nikako ne ostavljaju decu bez nadzora ni na nekoliko minuta jer svaka nepažnja može biti fatalna,  za decu bez obzira znaju  li ona ili ne da plivaju.

Moguć nedostatak straha kod male dece  ne bi trebalo da bude pokriće odraslima de deci usaðuju strah od dubine. morskih životinja i slično.

Strah od mora je jedan od strahova koji se kod većeg broja dece javlja u odneðenom uzrastu. On se najčešće pojavljuje kod dvogodišnje dece i primer je strahova od prirode i prirodnih pojava.

Psiholozi koji su istraživala ova strahovanja došli su do zaključka da kod dece postoje predispozicije za javljanje ovakvog straha, a da je njegovo ispoljavanje i pojava direktno povezana sa uslovima u kojima je dete prvi put upoznalo more.

Ukoliko se pojavi, on se savladava postupnim privikavanjem. Izvesno je, meðutim, da je nekoj deci potrebno više vremena da bi ga se oslobodila.  U  tom procesu odrasli imaju presudnu ulogu. Od načina kako će se postaviti prema ispoljenom strahu, od njihovog strpljenja i taktičnosti u mnogome zavisi koliko će taj proces trajati. Preuranjeno nagovaranje deteta da uðe u vodu ili neprijatna iskustva u vodi  kao što je naglo propadanje u duboku vodu, hladna voda, veliki talasi koji su preklopili dete, neprijatan i iznenadan dodir nekih morskih stanovnika ( morske trave, riba, meduza) sve to samo produbljuje postojeća strahovanja.

Prilikom savladavanja ovog straha mogu da pomognu igre u pesku blizu vode ( onoliko blizu koliko dete može da istrpi bez straha), skupljanje kamenčića interesantnih oblika, školjki, bacanje kamenčića u vodu, donošenje vode za bazenčić i slično. aktivnosti.

Pored toga igranje vodom može da ima i edukativnu ulogu.  Starije dete kroz igru može da nauči ponešto o fizičkim zakonitostima. Ona takoðe omogućava detetu da uvežbava sipanje i presipanje, podstiče opažanje, uviðanje i mišljenje.  Boravak na moru, šetnja obalom, plovidba brodom pružaju mogućnost za saznavanje i to ne samo posmatranjem već i razgovorom izmeðu roditelja i deteta. Na primer dok  boravi na moru dete ima priliku da usvoji mnoge pojmove koji su mu u gradu daleki i nedovoljno jasni.  Pomenimo samo neke od njih: pučina, žalo, sidro., pramac, mol, luka. nazivi  biljaka i životinja koji žive u vodi ili karakteristični za primorje.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• I iz izolacije protiv korone
• Osmehom protiv korone :)
• hej, Vučiću!
• Par isceljujucih seansi
• Spavanje i san i šta kada neće na oči

• Na putu promene [25]
• O autoru [2]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [42]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom