Svet u meni

 Najveći broj nas  živi ovaj život   bez bolesti , tačnije bez nekih  ozbiljnih , neizlečivih bolesti koje sa sobom donose i invaliditet ili na neki drugi način  sprečavaju osobu da funkcioniše na način na koji je donedavno to radila. Sem toga svi mi smo nekako skloni da doživljavamo svoje zdravlje kao nešto normalno i nepromenjivo   - što se podrazumeva samo po sebi.., suočavanje sa teškim ili neizlečivim bolestima ili invaliditetom je ipak  nešto što se dešava drugima i nešto o čemu samo retki razmišljaju kao o nečemu što se i nama može dogoditi  a,  kada se dogodi suočavanje sa novonastalim stanjem nije ni lako niti jednostavno   i ne dogadja se preko noći. Već samo kada se stvari posmatraju iz onog    jednostavnijeg , praktičnog ugla jasno je da život postane daleko komplikovaniji . A, gde je tu ona dublja i često bolnija emocionalna, psihološka strana?

Posebno je teško  prilagoditi se  na novonastalo stanje ako saznanje da smo teško oboleli    ili da je došlo do invaliditeta stiglo bez upozorenja kao grom iz vedra neba. Tada, nas preplavi, očaj, neverica, bes, tuga i osećaj bespomoćnosti. Žalimo za onim šta smo još do juče imali pa izgubili i sasvim je prirodno i normalno pitati se šta će sa nama biti i šta donosi sutra.   Ipak, koliko god izgledalo nemoguće i dalje imamo kontrolu nad svojim životom i pored ograničenja koja stoje pred nama.

Strategije suočavanja sa invaliditetom

Postoji mnogo stvari koje možete da uradite da poboljšate svoju nezavisnost,  da osnažite sebe i da   predefinišete stare ciljeve ili da pronadjete nove ciljeve kojima možete težiti u životu. Taj Put nije ni brz niti lak .  Teškoća i problema je puno. Neki problemi se mogu relativno lako prevazići, sa drugima to ide znatno teže a, ima i onih sa kojima se  i pored najbolje volje nemožete izboriti – već ih jedino možete prihvatiti i naučiti da živite sa  njima .  Predrasude su dobar primer za to . Sa nekima od njih se možete izboriti, neke kod nekih ljudi možete i promeniti ali ima i onih situacija  kada se ništa nemože uraditi  sem da naučite kako da vama nebudu dodatni teret koji treba nositi

Većina od nas živi dugo, zdrav život. Zato kada  dodje do invaliditeta (izazvanog bilo bolešću ili povredom ),  ljudi se nadju u  šoku i uobičaene su snažne emocionalne reakcije . Jednu grupu čine strahovanja  vezana uz različite uloge koje obavljamo u svakodnevnom životu. Osobe koje su suočene sa ovakvim stanjem uglavnom su zabrinute i pitaju se kako će ii dali će uopšte   moći da obavljaju posao koji su radile, da li će moći da zadrže partnera , da li će i dalje biti dobri roditelji svojoj deci i niz sličnih često egzistencijalnih pitanja. Zato nijenikakvo čudo ako se pojavi i pitanje:“Hoću li ikada više biti srećna?“  

 Naravno da je to sasvim izvodljivo . Osobe koje se suočavaju sa sopstvenom invalidnošću često mogu da čuju od prijatelja i drugih dobronamernih ljudi  kako nebi trebalo na sve šta im se dešava da gledaju kao na tragediju i kako milioni drugih ljudi u svetu i mnogi i u ovoj zemlji žive sa istim tim invaliditetom i kako imaju dobar život. Istina je da je mnogo ljudi sa invaliditetom izgradilo sebi dobar život, da su srećni i ispunjeni a, opet ovakve izjave koliko god mogle da budu inspirativne isto tako mogu da učine stvari još gorima jer uz sve probleme i emocionalni teret sa kojima se treba izboriti tu je još i  prilično loš osećaj kada shvatite kako se neki ljudi tamo negde odlično nose sa svom silom problema a, vama to ne polazi za rukom ni najmanje.Zato ukoliko želite da pomognete budite oprezni sa ovakvim isličnim izjavama.

Prvi korak: prihvatanje

Prvi od koraka je prihvatanje invaliditeta kao takvog što je često veoma teško  jer mnogo je toga što je osoba mogla a, sada više nemože. Invalidnost je slična maloj smrti – deo života kakav je bio kao i onoga što smo bili prestaje da postoji . Prihvatanje da je to tako  je slično prihvatanju da  nekoga ko nam je bio jako drag više nema. U ovom slučaju gubi se takodje nešto dragoceno – zdravlje, pokretljivost i deo samostalnosti . Što je priznaćete velik i bolan gubitak.

Ipak, prvi korak je upravo prihvatanje, suočavanje sa stvarnošću .  Bez toga, nema ni napredka. A.prihvatanje da su se stvari promenile donosi sa sobom i tugu zbog svega šta je izbubljeno.  Strah zbog neizvesne budućnosti. Bes zbog onog šta nam se desilo . On se usmerava bilo na lekare, Boga ili se on pretvori u ono stanje uznemirenosti i ljutnje koju jednostavno nosimo sa sobom i za koju ne umemo da kazemo šta joj je uzrok i na koga ili šta se ljutimo .

 Šok,  neverica, tuga bes i šta sa njima ?

Kada nas napusti neko drag potrebno je vreme da bi smo mogli da prodjemo kroz period tugovanja. I ovde je potrebno sebi dati vremena za tugu  i zaljenje.  Dopustite sebi da prežalite sve ono šta vam je invaliditet ili bolest oduzela- toga je sigurno mnogo. Nije tu u pitanju samo zdravlje i ograničenja koja sa sobom nosi svaki invaliditet već su tu srušeni i neki snovi i planovi za budućnost. Ukratko verovatno imate utisak da vam se ceo svet urušio -  i jeste.

Budite strpljivi prema sebi barem onoliko koliko biste bili da se na vašem mestu nalazi neko ko vam je jako drag a, da je vaša uloga da toj dragoj osobi budete pomoć i podrška na tom putu prilagodjavanja. Svaki mali korak  napred na tom putu  se računa.

Tek, kada prodje taj period može se ići dalje. Zato je veoma važno dopustiti sebi   da se sva ova teška i bolna osećanja prebole. Ne pokušavajte da ignorišete ili  potiskujete svoja osećanja. Dozvolite sebi da u potpunosti  doživite sva ova osećanja – dopustite da vas ispune do malog prsta na nozi a, zatim da izadju napolje. Bitno je prihvatiti svoja osećanja bez osude.

Na ovom mestu , dopustite mi da napravim malu digresiju. Dopustiti sebi tugovanje, pustiti da bol prodje kroz vas nije isto što i prepustiti se samosažaljenju i očaju i dopustiti da vas ona nose kao grančicu matica nabujale reke. U prvom leži moć, snaga, samosvest pa isamopoštovanje. U drugome , moglo bi se pomisliti ili čak i reći- slabost ili nemoć. Možda, ali i prepustiti se i to je ljudski. Nevolja nastaje ako to stanje traje predugo i ako pomoć nestigne- bila ona skrivvena u nama samima ili pristigla spolja manje je važno.  

Sva ova  osećanja neće nestati preko noći. Čak i kada počnu da nestaju ili kada se sasvim povuku biće boljih i lošijih dana. Važno je tada setiti se pre svega da je sve to sasvim prirodno i normalno i da će sa vremenom i ona proći. Tada će biti lakše da se vidi da je moguće da se izgradi     nov svet. On više nikada neće biti isti kao pre. Biće   sigurno drugačiji ali može biti i dobar.

Invalidi – superheroji ili slika jada i očaja

Jedna od zamki je  da se od osobe sa invaliditetom očekuje da  se prilagodi i „izdigne iznad situacije“ a, samim tim da je nasmejana i srećna. Ovu sliku dugojemo filmovima i knjigama . Druga varijanta je potpuno suprotna slika . U svakom slučaju, nikada netreba zaboraviti da su osobe sa invaliditetom samo obični ljudi sa dobrim i manje dobrim danima. Samim tim , niko nije superheroj bez mana i straha. Zato nema potrebe da pokušavate da dostignete taj ideal Ako imete loš dan – ništa zato imaju ga isvi drugi ponekad.

Ako imate loš dan ili niz loših dana ne znači da niste  dovoljno jaki , hrabri istrajni ili bilo šta slično . pretvarati se da je sve u redu, kada  nije   ,ne pomaže previše. Oni koji vas dobro poznaju verovatno će primetiti  da nije sve kako treba.

Loš dan je samo loš dan

U takvim situacijama  pomaže ako imate sa kim da popričate o tome kako se  stvarno osećate. To će  biti od pomoći i njima i vama.   To može biti bilo ko u koga imate poverenja. Najčešće je to   član porodice ili  blizak prijatelj. Grupe za podršku su isto dobro rešenje mada ihkod nas nema previše, Psiholozi isto mogu da pomognu samo što  kod nas ljudi još uvek zaziru da potraže pomoć na toj adresi. Psiholog ili psihoterapeut može da vam pomogne u procesu  prihvatanja  pre svega, sebe   i svog invaliditeta. Pored toga,  može vam pomoći da se lakše  nosite sa tugom, strahom, osećanjem bespomoćnosti, neadekvatnosti, beznadjem i besom kao i da pomogne da   ponovo budete u mugućnosti da na svet  gledate sa one poozitivnije  strane a, da pri tome ostanete  realni.  

Informacija kao lek

 Rad sa sopstvenim emocijama je jedan od načina da se prevlada krizni period. Drugi je da se sa  nekom teškom situacijom izborimo tako što ćemo saznati što je moguće više o problemu koji nas muči. Prikupljanje informacija o oboljenju ili invaliditetu može biti od pomoći. Danas je moguće na netu naći veliki broj informacija o svemu i svačemu pa tako i o različitim bolestima  njihovom lečenju i svemu ostalom u vezi sa tim. U principu ovo je dobra vest . Ipak, potrebno  i tu biti oprezan jer se pokazalo da ni sve informacije na netu nisu uvek istinite niti potpune.  Medjutim , bolje razumevanje dijagnoze, poznavanje  toka bolesti i prognoze  mogu pomoći da se bolje pripremite za sve šta može da vas očekuje ali i da  lakše prebrodite ovaj period u životu. Sa druge strane tu su i informacije vezane za sam invaliditet. Pre svega  uz malo kopanja i guglanja mogu se  pronaći mnogi  praktični   saveti za svakodnevni život uključujući i to koji vam resursi i  koja vam pomagala stoje na raspolaganju. Znanje je moć, tako da  je korisno naučiti   što više i o svojim pravima. I ,na kraju tu su i priče onih koji su sve to većprebrodili. A, ponekad je samo spoznaja da je neko u sličnoj životnojsituaciji uspeo uonome o čemu vi sanjate ili   verujete da više nije moguće može biti izbor motivacije, nade i vere u bolju sutrašnjost.

Mehanizmi prevazilaženja, strategije i svakodnevni život

Sve prethodno rečeno je u izvesnom smislu uvod u sledeći korak a, to je iznalaženje načina koji će  doprineti da se minimizira uticaj invaliditeta na vaš život. univerzalni recept ne postoji  jer rešenja zavise ne samo od vrste i stepena invalidnosti već i od životnih uslova ali i od ličnosti i specifičnosti svakog od nas. Od velike pomoći mogu biti druge osobe u sličnojsituaciji. Isto takood pomoći mogu biti i ideje onih koji su vam bliski ali i sopstvena kreativnost i sistem „snadji se“.

Samostalnost i tudja pomoć  -  kako naći ravnotežu

Invaliditet čini da  neke stvari koje su ranije bile jednostavne postanu komplikovanije  tako da   je  često ,potrebno ponovo naučiti nove veštine i strategije. Možda ćete morati da ponovo naučite jednostavne stvari koje smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo. To  je po definiciji frustrirajuči proces. Želja, da se što pre stvari vrate na staro  samo čine stvari još težima. Prirodno je želeti da sve bude kao pre ali koliko god bilo teško uskladiti želje i stvarne, trenutne, mogućnosti bolje je dati sebi vremena i  biti realan u postavljanju kako ciljeva  tako i rokova za njihovo ostvarenje. Prevelike ambicije koje nisu zasnovane na realnim mogućnostima lako dovode do razočarenja, tuge, besa i očaja.

Pored toga , Za neke aktivnosti, koje ste do sada obavljali samostalno bez mnogo truda sada će vam biti potrebna pomoć. Osobe sa invaliditetom ponekad u mogu da odbijaju svaku pomoć. Najčešće je u pozadini bilo negiranje stvarnosti bilo velika želja da se bude samostalan ali i verovanje da sve možemo i moramo da uradimo sami kao i uverenje da je prihvatanje tudje pomoći kao i traženje iste  odraz naše slabosti . Koliko čudno zvučalo na prvi pogled ponekad je prihvatanje činjenice da nemožemo sve sami i traženje pomoći odraz snage i hrabrosti. Sem toga, nema osobe na ovom svetu koja moze sve da uradi sama. Zar ne ? J

  Često  su članovi porodice  oni koji prvi priskoče u pomoć. To može da bude dobro rešenje iz mnogo razloga. Jedan od njih je da će se i osoba koja vam pomaže osećati dobro jer radi nešto kako bi pomogla i time pomaže i vama i sebi . Sa truge strane ovo može da bude izvor problema jer članovi porodice ponekad u želji da pomognu ili iz nekih drugih razloga kao što je nedovoljno poznavanje i razumevanje situacije mogu da preuzmu previše na sebe   a, to ne čini dobro nikome.  Za članove porodice je to dodatan posao a previše obaveza je dugoročno gledano samo po sebi već loše rešenje. Sa druge strane to nije dobro ni za osobu sa invaliditetom . Pored toga nije retka pojava da porodica i prijatelji  preuzmu na sebe i  odlučivanje u ime osobe sa invaliditetom . Često  do toga dolazi iz  najboljih namera  mada, uzrok može da se  krije i u predrasudama . U svim ovim situacijama  vredi razmisliti o tome da li postoji mogućnost da se pronadje bilo personalni asistent ili ukoliko takve usluge nema u mestu gde živite neko srodno rešenje.

Pomoć prijatelja je takodje dragocena. Problem koi tu može da nastane je  taj da se osećamo loše kada od prijatelja tražimo pomoć jer nam se čini da ih iskorišćavamo ili opterećujemo . Jedan od načina da se taj problem prevazidje je da ta pomoć bude reciprocitetna. Ovakva razmena može delovati čudna  ali dobrobit može biti obostrana i to pre svega na emocionalnom nivou. Kada radimo nešto za šta znamo da će pomoći nekome osećamo se dobro. Za osobu sa invaliditetom prilika da učini nešto dobro, lepo i korisno za nekog drugog može uz  to da bude i lekovita ako se  recimo bori sa  depresivnim stanjem.  Sem toga dobar je osećaj na dobro uzvratiti dobrim.

 Psihosocijalna podrška

Grupe za podršku  mogu biti ne samo mesto na kojima možete dobiti niz praktičnih saveta već i mesto gde  ćete naći podršku  i ohrabrenje onih koji  imaju slična iskustva kao i vi. Ako ništa drugo barem  za prevazilaženje onih jednostavnih svakodnevnih zadataka kao što su lična higijena, kuvanje kafe ili pravljenje sendviča. Drugi su  to naučili da rade na drugačiji način pre vas pa je jednostavnije pitati nego sam pronalaziti „toplu vodu“ zar ne ? J

Uloga  koju mogu da odigraju druge osobe koje su se pre vas našle u sličnoj životnoj situaciji  je neprocenjiva . Njihova uloga nije samo u  tome što je  u grupi za podršku ,moguće dobiti mnogo praktičnih saveta već je to jedan od najboljih načina da se izborite sa usamljenošću i izolacijom. Već uvidjanje da niste sami ume da bude lekovita sama po sebi. Grupe za podršku su odlično mesto za razmenu iskustava,ali i mesto gde možete dobiti ohrabrenje kada zatreba- a, zatrebać

Invaliditet  i uticaj na self koncept

Invalidnost utiče i na mnoge aspekte identiteta. Slika koju   imamo o sebi je  bazirana kako na našem fizičkom izgledu, tako i na profesionalnom identitetu, našem poimanju sebe kao roditelja , partnera i sličnim stvarima. Invaliditet, kao takav , prečesto urušava upravo sve te aspekte nas samih. I upravo zato uz sliku o sebi koju smo imali pre nastanka invaliditeta kada se on javi, strada i naše  samopuozdanje i samopoštovanje. Zato je  jako važno da se pronadju aktivnosti koje čine da se osećate dobro  u svojojj koži jer vam to pruža i mogućnost da ponovo izgradite onaj dobar osećaj smisla i svrhe.

Jedna od strategija prevazilaženja ove životne krize je usmeravanje pažnje ne na sve šta smo izgubili i šta više nemožemo već na ono šta i dalje umemo i možemo .  Nekima se može učiniti da ovo nije baš zdrav pristup i da je u njegovoj suštini zavaravanje i bežanje od stvarnosti  ili hvaganje za slamku ali zaista nije tako . Bežanje je neprihvatanje stvarnih činjenica , dok s ovde radi o tome  da i u teškoj životnoj situaciji tražimo tačke oslonca. Svetionike koji i dalje svetle u mraku i pokazuju nam na put ka onom pre svega dobrom u nama, zatim i u svetu oko nas .Sat nemožemo vratiti unazad na dane kada smo bili zdravi i bez invaliditeta ali  zato doživljavanje, součavanje  sa novonastalom situacijom zavisi od nas sanih.

Volontiranje je odličan način da se osećate više produktivnim, korisnim i kreativnim. Osim toga,    dok volontirate često možete da  uradite i nešto lepo, dobro i korisno za druge ljude ili kraće rečeno da učinite ovaj svet boljim mestom za život pa makar to bio  malecni korak u tom pravcu.  Ovo je nešto što svako od nas može da uradi i onda kada  postoje  ograničenja u  pogledu samostalnog kretanja jer savremena tehnologija činičuda tako da se može bez problema raditi i od kuće.   Potrebno je samo  izabrati   neku oblast koja vas privlači a, zatim videti na koji način bi mogli da se uključite. Možda, Sve to neće ići tako lako i možda će se činiti da su vam svi putevi zatvoreni ali čak i tada ako ništa drugo možete odvojiti malo vremena da popričate sa nekim kome će prijati pažnja i lepa reč a, sigurna sam da postoji barem jedna takva osoba u vašem okruženju .

 Pored toga, vredi porazmisliti i o uključivanju u grupu ljudi koju povezuju ista interesovanja kao i vas. To može biti nešto od ranije ili možete iskoristiti  priliku da  razvijete nova interesovanja ili da se posvetite  novom hobiju.   Briga o kućnom ljubimcu je takodje jedan od načina da     učinite nešto dobro za sebe ali i za drugo živo biće koje će vam uzvratiti pažnjom i ljubavlju. Kućnji ljubimci nisu zamena za povezivanje sa drugim ljudima ali mogu da učine da se osećate manje usamljenima i izolovanima. Sem toga  oni mogu da pomognu da upoznate druge ljude sa kojima ove izuzetne životinjice    dele život. Medju njima sigurno će se naći i oni sa kojima bi mogli da se sprijateljite. Pored toga, postoje i životinje, najčešće psi,  čija je uloga asistenta u životu osobe sa invaliditetom  neprocenjiva.

Preuzimanje odgovornosti, za svoj život i sopstvene odluke takoðe doprinosi da se smanji osećaj  bespomoćnosti   ali i da se poveća samopuzdanje i samopoštovanje.

Iako invaliditet sam po sebi donosi  ograničenja i smanjuje broj stvari koje možete samostalno da uradite (ponekad drastično ), i dalje preostaje mnogo toga što možete sami. Možda. Ćete stvari raditi drugačije ali ono što jeste bitno je  da  zadatak pred vama uradite.U nekimsituacijama će drugimamožda biti čudno to šta i kako radite. Upravo zato što će takvih situaciji sigurno biti veoma je važno naučiti kako se osloboditi od  osećaja nelagode, stida i straha od stigmatizacije.  Osnaživanje samopouzdanja i samopoštovanja kao i izgradnja stabilne i pozitivne slike o sebi je dobra osnova za to .

Jedan od načina da se radi na tome je i  postavljanje realnih, ostvarivih ciljeva  na kojima će se raditi  pri čemu treba biti strpljiv. Pri tome mnogo je bolje postaviti pred sebe manje, dostižne ciljevekoji mogu voditi i do nekog većeg, krupnijeg izazova.  Koncentrišite se na ono što možete da uradite  danas  ali i na ono šta želite da postignete u budućnosti. Postavljanje ciljeva je veoma važno . Izmedju ostalog snažni su izvor motivacije koja nas vuče unapred i daje  nam nešto čemu se možemo radovati i unapred.

Fizička aktivnost, ishrana i san t   

Za fizičku aktivnost i vežbanje , je odavno poznato da nisu samo dobri za telo  već je važno i za mentalno zdravlje. Redovno vežbanje pomaže da se smanji anksioznost i depresija, oslobadja od stresa,  poboljšava san   i utiče  pozitivno na  samopouzdanje. Preporučljivo je da  se prvo posavetujete  sa svojim lekarom pre nego što se bacite  na vežbanje . Sem toga  verovatno će vam biti potreban savet i u izboru vežbi i u njihovom prilagodjavanju . Ipak u velikom broju slučajeva moćićete da napravite izbor za sebe .

I ovde, je korisno voditi se istom logikom malih koraka.  Takodje,  usmeravanje energije na pronalaženje   aktivnosti koje su moguće umessto na ono šta više nemože da se uradi je bolja opcija  U svakom slučaju slušajte svoje telo – ono će vam već reći šta mu prija a, šta ne.

Ne uporeðujte se sa drugima  sa sličnim problemima niti sa  sobom iz prošlih dana. Verovatno  je  najbolji način da sudite o svom napretku taj da uporedite gde ste danas a, gde ste bili juče.

Pored fizičke aktivnosti  trebalo bi voditi računa o ishrani  i to ne samo zato što je izbalansirana ishrana dobra za zdravlje već zato što je dokazano da unus previse šećera i brze hrane nije dobro ni za naše mentalno zdravlje.  U periodu kada je potrebno izboriti se sa svim šta novonastao invaliditet nosi sa sobom lako se može desiti  da   se ne vodi računa o tome šta ubacujemo u knjun ako išta i ubacimo .

Ne potcenjujte ni moć sna. 

Imajući u vidu da život sa invaliditetom  nosi sa sobom više  svakodnevnih prepreka mentalna higijena koja  uključuje i redovnu kontrolu stresa je nešto bez čega se nemože.  Odavno se zna da stres nije dobar ni za telo niti za psihu tako da je veoma važno da se pronaðu načini da se on prevazidje.  Metoda i strategia za njegovo prevazilaženje je mnogo.  Praktikuju se najčešće tehnike relaksacije, kao i   učenje  različitih strategija ne samo pravazilaženja stresa već i  načina kako se izboriti sa različitim situacijama koje invaliditet često donosi  što uklučuje i veštine asertivne komunikacije na primer..

Življenje života je umetnost. Živeti sa invaliditetom je još malčice komplikovanije.  Čak i kada  se zanemare problemi koji su karakteristični za ovu sredinu i ne javljaju se u zemljama koje su  razvijenije,bogatije i koje imaju bolje razvijen sistem pomoći i podrške osobama sa ivnaliditetom, jasno je da mnogo toga nije  nimalo jednostavno .

A, da li je moguće dobro živeti sa invaliditetom ? Jeste ali   da bi se ovladalo tom umetnosšću življenja potrebno je imati i volje i snage ali i dati sebi vremena.

Nadam se  da  je ovaj  tekst  barem od  neke pomoći pre svega onima koji se sami bore sa sopstvenim invaliditetom ali i , onima kojima je neko drag u sličnoj situaciji. Na ovom mestu uglavnom vas pozovem da komentarišete i predlažete teme o kojima biste voleli da nešto pročitate.  Ovog puta,pozivam vas da mi slobodno pišete na mail ukoliko učite kako da živite sa invaliditetom ili je on već deo vašeg života a, imate potrebu da  slobodno porazgovarate sa nekim  bez straha od osude uz sigurnost da  će ono što  je rečeno ostati poverljivo. Najmanje što mogu da uradim je da budem tu za vas a, verovatno ću moći da uradim i više.  Očekujem vas.

I kao uvek želim vam sreću i svako dobro

Jelena

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• I iz izolacije protiv korone
• Osmehom protiv korone :)
• hej, Vučiću!
• Par isceljujucih seansi
• Spavanje i san i šta kada neće na oči

• Na putu promene [25]
• O autoru [2]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [42]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom