Svet u meni

Bes se javlja kao reakcija na svet koji je u našem doživljaju nefer ili kada nas drugi ljudi ne tretiraju sa poštovanjem ili na, za nas, adekvatan način. Takođe se javlja kao prirodna reakcija kada imamo doživljaj da nam nešto preti i da smo ugroženi. Bes se javlja i kada verujemo da smo izdani, da smo izgubili bazično poverenje u druge ljude, u situaciji nepravde ili doživljaja gubitka kontrole. Povređenost čini da ne verujemo više drugima i tada, iz samozaštite, pravimo zid kako se ne bismo povezali sa drugima i iznova bili povređeni.

Bes je složena emocija koja uključuje misli i telesne reakcije, odnosno promene u hormonalnom statusu: u nivou adrenalina i kortizola koji se tom prilikom oslobađaju i pripremaju nas za reakciju. Dok se emocije i telesne senzacije ne mogu kontrolisati, uverenja možemo preispitivati i važno je imati na umu da ponašanja možemo birati i da ih možemo menjati i iskazivati na više prihvatljivih načina.

Važno je i napomenuti da nije svaka reakcija besa loša. Bes je prirodan i svako od nas će ga imati u iskustvu i on će nam često omogućiti da se zaštitimo i načinimo značajne promene u svom životu. Sa druge strane, bes može biti obrazac da se nosimo i sa drugim neželjenim emocijama, frustracijama, kada stvari ne idu u željenom pravcu za nas. Ovaj tekst se ipak malo više tiče onih čiji je bes destruktivan i koji se ponašaju na način da povređuju ljude oko sebe, a pre svega u kontekstu partnerskih odnosa.

Kako izgleda život sa osobom koja je često besna, a sa kojom delimo našu svakodnevnicu? Iskustva govore u prilog tome da će život sa ovakvom osobom dugoročno narušiti kvalitet partnerskog odnosa, a samim tim i kvalitet života.

Prvi izazov sa kojim se srećemo u interakciji sa besnim ljudima je ne postati isti takav, ne reagovati na isti način, jer bes obično – iz doživljaja ugroženosti – opet izaziva bes. Drugi izazov je da, ukoliko biramo da ostanemo u odnosu sa besnom osobom, odolevamo ideji da takve osobe menjamo.

Besni i ozlojeđeni, vođeni visokim standardima šta je to što bi trebalo da prime od drugih ljudi i kako ljudi treba da ih tretiraju, oni se neretko osećaju razočaranima i uvređenima, što im posledično daje za pravo, iz njihove sopstvene prestpektive, da intenzitet reakcije bude još jači. Ukoliko pokušamo da im stavimo do znanja da oni greše i da njihovo ponašanje možda nije adekvatno, emocija besa će se po pravilu još više intenzivirati.

Dodatni problem sa reakcijom besa je što joj moć i potkrepljenje daje upravo izazivanje negativnih emocionalnih stanja kod drugih ljudi. Oni sebe uslove time da razlog svog emocionalnog stanja prikače’drugim ljudima (to jest njima pripišu odgovornost za sopstvene reakcije) i samim tim ne preuzimaju odgovornost za svoju reakciju niti pokušavaju da je kontrolišu. Umesto toga, oni se pouzdaju u reakcije podstaknute adrenalinom i, naravno, na samopouzdanje koje obično prati bes i ozlojeđenost. Osim toga, takve osobe pokazuju vrlo malo zabrinutosti za negativne efekte svog ponašanja na druge ljude, jer ne dovode u pitanje svoju perspektivu, čvrsto verujući da su u pravu.

Po pravilu, krivica i odgovornost se uvek pripisuju osobama u njihovom najbližem okruženju. Nemojte preuzimati odgovornost za nečiji problem sa besom. Vaš ozlojeđen ili besan partner će kriviti vas za probleme u vezi – ako ne i druge stvari ili život generalno – i samim tim će biti malo motivisan da nešto menja.

Ovakvi partneri neretko će vas ostavljati, izlaziti iz odnosa, kažnjavati za vaše ponašanje – jer ste vi ti koji treba da se promenite i konačno naučite da se ponašate adekvatno. Ali za sve to vreme, imajte na umu da ovo nije vaša stvar. Neretko ćete se naći i u situaciji, sa druge strane, da se pravdate za svoje postupke, dokazujete svoju ljubav i vernost. Iznova i iznova. I to u trenucima kada je osoba besna, neće biti dovoljno. Neće vas čuti, jer kako smo pomenuli, to će verovatno biti povod da se bes kod partnera intenzivira još više. Sačuvajte prisebnost i ne ulazite u tom trenutku ni u kakvu raspravu – jer druga osoba u tom trenutku nema kapacitet da sagleda stvari iz drugačije perspektive. Za sve to vreme, imajte na umu da to nije vaša stvar i vaša bitka. Želećete da pronađete rešenje, verovatno ćete iznaliziti i nuditi razne načine kako biste odobrovoljili patnera i učinili sve da se stvari vrate u normalu. Vrlo verovatno ćete doživljavati osećanja krivice, neadekvatnosti, odbačenosti i nevoljenosti. Možda ćete trpeti agresivne, pa čak i nasilne ispade. I opet, imajte na umu da ovo nema veze sa vama. I zato će se svaki pokušaj da vi uradite nešto i odobrovoljite partnera pokazati kao neuspešna strategija. Vaša reakcija i pokušaji da se približite, nađete rešenje, zapravo mogu biti potkrepljenje za njih i na taj način će nastaviti da se ponašaju na isti način svaki naredni put.

Još jedna važna stvar u vezi sa besom je to što obično radi i protiv interesa osobe koja ga na pomenuti način manifestuje. Besni i ozlojeđeni ljudi bi lako mogli dobiti dijagnozu narcističkog poremećaja ličnosti. Ako ništa drugo, svakako je neetično i odvažno ovako nešto zaključiti. Ipak, svi mi ljudi smo, u stanju besa i ozlojeđenosti, do određene mere narcistični. Prilikom provale adrenalina svi se osećaju kao da imaju pravo i kao da su važniji od onih koji su navodno stimulisali taj bes. Svi imaju snažan doživljaj lažnog samopouzdanja (ako ne i arogancije), koji im „daje za pravo“ da manipulišu i ovde po pravilu izostaje empatija za druge ljude.

Stanje besa i ozlojeđenosti karakteriše usko i rigidno mišljenje koje samo intenzivira negativne aspekte ponašanja ili situacije. Tendencija besnih je da pripišu zlobu, nesposobnost i neadekvatnost onima koji se ne slažu sa njima, i to nužno otežava svaki pokušaj razgovara, tj. pregovora. Skloni su da obezvrede one koji su navodno izazvali bes kod njih. Čak i ukoliko biraju da ga ne izražavaju otvoreno, manifestacija će biti negativna i gotovo sigurno će biti sastavni deo bliskog odnosa. Ovakvi partneri su neretko nepoverljivi i imaju potrebu za kontrolom. Gde ste i sa kim proveli svoje vreme, šta ste radili… odnosno da li ste se ponašali adekvatno i, još gore, da li ste vi adekvatni.

U ovakvom odnosu je teško ostati, bez obzira na svu ljubav i veru da stvari mogu biti drugačije (jer sećamo se, nekada jesu bile drugačije) – bude lepo, imamo doživljaj voljenosti, snažne privlačnosti… Ipak, većinu vremena možemo imati doživljaj da se davimo u očaju i nemoći da stvari dokažemo, promenimo i učinimo boljim. Takođe, iz ovakvog odnosa je po pravilu teško izaći. Uvek ostaje nada da će se osoba promeniti, da će doći momenat kada će uvideti da mi zapravo imamo ljubav za njih. Postoji verovatnoća da ćemo se zadovoljiti malim znacima pažnje i naklonosti i ljubavi kada se pojave i to će nam dati veru da stvari ipak mogu funkcionisati dobro.

U ovakvom odnosu je važno sačuvati sebe. Svakoga dana, svesno iznova birati da čuvamo sebe i biramo sebe na prvom mestu. Jer to je mera. Birati da ne izgubimo sebe udovoljavajući. Birati da ne izgubimo sebe nameštajući se spram nekog. Jer, izgubiti sebe je nekada tako lako, amože se desiti svima. Iz trećeg lica je sve lakše sagledati, pa nam se čini kada se to dešava nekom drugom, kako bismo mi lako iz toga izašli.  Da, logično, nasilje i zastrašivanje ne smeju da budu opcija. Niko ne sme da vas ugrožava, niti sme da se desi da imate strah pored svog partnera, pored osobe koja bi zapravo trebalo da vam bude najveća podrška i vaša sigurna baza, odstupnica od svih opasnosti koje nosi spoljni svet.

Šta raditi ukoliko se desi da imamo posla sa partnerom koji ima napade besa i koji otvoreno izražava svoju agresivnost?

Većina terapeuta bi se saglasila u tome da treba sebe zaštititi i izaći iz takvog odnosa. Ipak, u praksi se neretko dešava da ipak biramo, iz različitih razloga, da ostanemo u takvom odnosu bar dovoljno dugo da u navratima možemo biti objektivno ozbiljno ugroženi. I kada se dogodi da se partner tako ponaša, logično se nameće odgovor: trebalo bi da držimo do sebe, čuvamo svoje dostojanstvo, borimo se za sebe i nikako ne trpimo takvo maltretiranje. Bez obzira koliko nas partner grubo tretira, iako bi takav odgovor, složićemo se, bio adekvatan – ipak bi mogao biti (a najčešće i jeste) opasan po nas.

Bilo da vam partner upućuje izjave pune mržnje ili bolne optužbe (i nevažno jesu li istinite ili nisu, verovatno su bez obzira na to preterane), ljudima koji su besni očajnički je potrebna druga osoba da ih čuje. Osim ako vas zaista ugrožava i ukoliko niste u mogućnosti jasno da mislite, ako ne možete emocionalno da se kontrolišete i ukoliko vas zastrašuje –  verovatno je najbolje ostati u konkretnoj situaciji i prihvatiti sve ono što nadolazi na vas.  Iako niko ne zaslužuje da ga neko tretira na takav nasilan način, vaš pokušaj da se branite, svađate ili napustite situaciju u tom trenutku može od strane takve osobe biti doživljen uvredljivo, kao da ga ne shvatate ozbiljno i još gore, kao da niste voljni čak ni da ga saslušate. U tom trenutku je važno da iz situacije izađete bezbedno, te to nekada podrazumeva ostanak u neprijatnoj situaciji i prihvatanje svega onoga što partner radi, sa ciljem da ne dajemo povod da se razbesni još više i sa ciljem da sačekamo da opasnost prođe. Kada opasnost prođe, ostaje prostora da ipak dobro promislite šta je to što takav partner i takav partnerski odnos dugoročno nosi po vas, vaše bližnje ili decu. I uvek imajte na umu, bez obzira na uverenja, vi niste ti koji će uneti promenu.

Imajući u vidu sve navedeno, besni i ozlojeđeni ljudi će vrlo verovatno doživeti svaki naš pokušaj da ih motivišemo na promenu ugrožavajuće, kao manipulaciju, ako ne i zlostavljanje. Reakcije drugih ljudi će imati tendenciju da pogoršavaju stanje. Važno je imati na umu da će njihovi emocionalni kapaciteti i pogled na svet bivati uži i rigidniji pri svakom pokušaju i zahtevu da budu fleksibilniji i širih shvatanja. Ovakva postavka stvari kod ljudi koji su skloni takvom reagovanju tek ima tendenciju možda da se promeni sa nekim vrlo bolnim, intenzivnim životnim iskustvima koja dovode u pitanje dotadašnja duboka uverenja koja osoba ima. Dakle, svaki naš pokušaj da primoramo partnera na promenu, vrlo verovatno će rezultirati pogoršanjem situacije. Iz tog razloga je najvažnije fokusirati se na sebe, na naše sopstveno isceljenje i blagostanje. Nije isključeno ni da je to najsaosećajnija stvar koju možemo učiniti dugoročno čak i za svog partnera.

Autor: Jelena Jung‚

Izvor:

psihoverzum.com

U neku ruku, svi smo mi psiholozi amateri  – svi imamo znanje iz prve ruke o tome kako je to biti čovek, i proveli smo godine posmatrajući kako se mi i drugi ponašamo u različitim situacijama. Ova intuicija je osnova za „folk psihologiju” (objašnjenja i predviđanja mentalnih stanja i ponašanja kojima se koristimo u svakodnevnom životu), koja se nekad preklapa sa nalazima naučne psihologije, ali, vrlo često, to i nije slučaj.Neke pogrešne psihološke intuicije su posebno široko rasprostranjene i ukorenjene u javnosti. Ovaj tekst razmatra 10 takvih mitova i zabluda. Važno je osporiti ove mitove, ne samo da bi se stvari izvele na čistac, več i zato što njihovo postojanje može doprineti stigmi i stereotipima, kao i javnim programima u oblasti obrazovanja i održavanja reda koji su zasnovani na pogrešnim informacijama.

1. Efikasnije učimo kroz „stil učenja” koji preferiramo

Ovo je ideja da svako od nas uči bolje kada je podučavan kroz svoj omiljeni modalitet, što mogu biti vizuelni materijali, slušanje, ili neka praktična radnja. Skorašnjom anketom u Britaniji utvrđeno je da 96 procenata nastavnika u ovoj zemlji veruje u ovaj princip. Međutim, istraživanja dosledno pokazuju da ljudi ne uče bolje kroz svoj omiljeni modalitet, i da, umesto toga, najefikasniji modalitet za podučavanje varira u zavisnosti od prirode materijala koji treba naučiti. Takođe postoje problemi oko definisanja i merenja stilova učenja. Većina objavljenih skala za merenje stilova učenja je nepouzdana (odnosno, daje različite rezultate na svakom testiranju), i uglavnom nije povezana sa stvarnim uspehom ljudi u učenju.

2. Ljudska memorija je kao zapis onoga što se desilo

Metafora memorije kao zapisa nije prikladna jer sugeriše nerealističan nivo tačnosti i trajnosti. Naša memorija zapravo predstavlja iskrivljenu verziju događaja, i menja se sa protokom vremena. Uprkos tome, anketa kojom je ispitano skoro 2000 ljudi pre par godina pokazala je da 63 procenta ljudi veruje da memorija funkcioniše kao video-kamera. Ovo pogrešno shvatanje uzrokuje s njim povezane zablude, kao što je ona o pouzdanosti svedočenja očevidaca. Na primer, mnoge sudije i policajci veruju da što je svedok sigurniji u svoje sećanje, to je veća verovatnoća da su ta sećanja tačna, premda psihološke studije pokazuju da su sigurnost u sećanje i njegova tačnost vrlo slabo, ili pak nikako, povezane.

3. Nasilni prestupnici obično imaju dijagnozu mentalne bolesti

Kada ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem počine nasilne zločine, mediji pokazuju nesrazmernu zainteresovanost. Nije ni čudo što ankete pokazuju da većina javnosti veruje da su ljudi sa mentalnim poremećajima nužno nasilni. U stvari, kako su Skot Lilienfeld i njegove kolege objasnile u knjizi „50 velikih mitova popularne psihologije” (50 Great Myths of Popular Psychology), podaci sugerišu da najmanje 90 procenata ljudi sa mentalnim poremećajima ne čini nasilne zločine, i da velika većina nasilnih prestupnika nije mentalno poremećena. Neki pacijenti sa specifičnim stanjima (kao što su naredbodavne halucinacije koje im „govore” da nešto učine) imaju povećan rizik, ali realizovani činovi nasilja su retki. Upečatljiva meta-analiza iz 2011. godine pokazuje da bi trebalo trajno nadgledati ili zatvoriti 35.000 visoko rizičnih pacijenata sa dijagnozom shizofrenije da bi se sprečilo jedno ubistvo nepoznate osobe od strane tih pacijenta.

4. Gomila čini ljude glupim i opasnim

Nakon nekog kriznog događaja u koji je bio uključen veći broj ljudi, tipični su izveštaji u medijima o tome kako je masa bezglavo jurila u slepoj panici. Postoji implikacija da kada smo u velikoj grupi, izgubimo razum, i svako je prepušten sebi. Ovakav opis pobijaju psihološka istraživanja ponašanja u grupi, koja pokazuju da je panika retka i da ljudi često zastanu kako bi pomogli jedni drugima.

Saradnja je posebno verovatna kada ljudi imaju osećaj zajedničkog identiteta. Psiholog Džon Druri zasniva ovaj svoj zaključak delom na intervjuima sa ljudima koji su bili uključeni u stvarne vanredne situacije, kakva je bila prevelika posećenost koncerta DJ-a Fetboj Slim u Brajton Bič-u 2002. godine. Druri i njegove kolege ističu da ovo ima implikacije za načine na koje nadležne službe postupaju u vanrednim situacijama: „Može se verovati da će se gomile u vanrednim situacijama ponašati na način koji je društveno prihvatljiviji od onoga koji su ranije očekivale instance zadužene za planiranje u tim situacijama”, napisali su.

5. Autizam je uzrokovan „slomljenim” neuronima-ogledalima (i razni drugi mitovi o autizmu)

Poznati kalifornijski neuronaučnik V. S. Ramačadran 2011. godine napisao je da je „glavni uzork autizma poremećen sistem neurona-ogledala”. Neuroni-ogledala (ili, takozvani miror-neuroni) su ćelije koje se aktiviraju kada izvršavamo neku akciju, ili gledamo nekog drugog dok izvršava tu istu akciju. Hipoteza „slomljenog ogledala” vezana za autizam vrlo je primamljiva ideja koja privlači dosta pažnje, i koju su preuzeli autori naučno-popularnih tekstova (na primer, u Dejli Mejl-u, Rita Karter piše: ”autistični ljudi često imaju nedostatak empatije i pokazano je da im je smanjena aktivnost neurona-ogledala”). Međutim, u pregledu 25 relevantnih istraživanja, objavljenom 2013. godine, nisu nađeni dokazi u prilog ovoj hipotezi, a u julu ove godine, još jedna studija pronašla je nove dokaze protiv ove hipoteze. Ovo je samo jedno od pogrešnih shvatanja vezanih za autizam – druga su ta da su uzrok autizma vakcine i da su svi koji imaju autizam izuzetno nadareni.

6. Vid zavisi od signala koje emituju oči

Zapravo, ljudski vid zavisi  od svetlosnih zraka koji padaju na mrežnjaču na zadnjem delu oka. Uprkos tome, prema anketama iz devedesetih i dvehiljaditih, mnogi ljudi još uvek veruju u staru i pogrešnu ideju da se ovo odvija u obrnutom smeru – zraci izlaze iz očiju u spoljašnji svet. Na primer, pokazano je da približno trećina studenata veruje da nešto izlazi iz očiju kada vidimo stvari oko nas. Nije poznato tačno zašto je ova pogrešna koncepcija tako duboko ukorenjena, ali možemo da pretpostavimo da je to zato što su, iz subjektivne tačke gledišta, stvari „tamo negde” i, takođe, zbog široko rasprostranjenog iskustva „osećanja” da nas neko posmatra. Međutim, kontrolisani eksperimenti pokazaju da, dok mnogi jasno misle da osećaju nečiji pogled na sebi, oni zapravo ne mogu da utvrde da li ih neko posmatra od nazad ili ne.

7. Stanfordski zatvorski eksperiment pokazuje kako pogrešna situacija može da učini bilo koga lošim

U jednoj od najozloglašenijih studija u psihologiji – Stanfordskom zatvorskom eksperimentu, sprovedenom 1971. godine –učestvovali su studenti kojima su dodeljene uloge zatvorenika ili čuvara. Eksperiment je morao biti prekinut jer su čuvari postali nasilni. Filip Zimbardo, koji je vodio studiju, rekao je da ona pokazuje kako određena dinamika situacije može da učini bilo koga od nas lošim. Ova priča o „lošoj buradi” naspram „loših jabuka” (aludira se na američku izreku – A few bad apples spoil the barrel, u prevodu – Nekoliko loših jabuka upropasti celo bure) ustalila se u svesti javnosti. Zimbardo je čak bio stručni svedok za odbranu, u suđenju jednom od nasilnih čuvara u Abu Graibu. Ipak, Stanfordski zatvorski eksperiment imao je mnogo mana i pogrešno je protumačen. Kasnija istraživanja, kao što je BBC zatvorski eksperiment, pokazala su da ista situacija može da dovede do saradnje, umesto do tiranije, u zavisnosti od toga da li i na koji način se ljudi poistovećuju jedni sa drugima. Nažalost, mnogi savremeni udžbenici psihologije nastavljaju da doprinose širenju preterano pojednostavljenog, nekritičkog prikaza Stanfordskog zatvorskog eksperimenta.

8. Veliku većinu nasilja u porodici čine muškarci

Britanska anketa iz 2014. godine utvrdila je da preko 65 procenata ljudi smatra da je verovatno ili definitivno tačno da većinu činova porodičnog nasilja izvode muškarci. Lako je razumeti zašto – pošto su u proseku veći i jači, muškarci se vide kao veća pretnja. Pa ipak, zvanični podaci (koje su naveli Skarduzio i saradnici ove godine), pokazuju da je i nasilje žena nad muškarcima veliki problem. Na primer, u SAD-u, nacionalna anketa koja je ispitivala intimno partnersko i seksualno nasilje, pronašla je da je jedan od četiri muškarca bio žrtva fizičkog nasilja, silovanja, i/ili uhođenja od strane partnera (u poređenju sa jednom od tri žene), kao i da su 83 procenta nasilja nad muškarcima izvršile žene. Ovo ne treba da umanji ozbiljnost ili opseg problema partnerskog nasilja muškaraca nad ženama, već da prepozna da takođe postoji značajan, manje poznat, problem nasilja žena nad muškarcima.

9. Neurolingvističko programiranje je naučno zasnovano

Tačno je da manji broj psihologa ima obuku u neurolingvističkom programiranju (NLP) i zalaže se za njegovu upotrebu, ali velika je greška misliti da je NLP zasnovano na naučnim nalazima u psihologiji ili neuronauci. U stvari, sistem koji se često promoviše kao način dostizanja većeg ličnog uspeha, razvila su dva gurua za samopomoć sedamdesetih godina prošlog veka. Oni su jednostavno izmislili sopstvene psihološke principe, nakon posmatranja rada psihoterapeuta sa njihovim klijentima. NLP je prepuno netačnih tvrdnji koje imaju naučnički prizvuk, kao što je ona da svi imamo „reprezentacioni sistem” za razmišljanje o svetu koji preferiramo, i da najbolji način da utičemo na nekog jeste imitiranje njegovog preferiranog sistema. Detaljno pretresanje tvrdnji iznetih u NLP programima dovelo je do zaključka da je najveći deo njih besmislica. U mnogim kontekstima, ovo je bezopasno, ali 2013. jedna humanitarna organizacija u Velsu oštro je osuđena zbog pružanja terapije zasnovane na NLP-u traumatizovanim veteranima.

10. Mentalne poremećaje izaziva hemijska neravnoteža u mozgu

Jedna anketa u SAD-u od pre par godina, pronašla je da preko 80 procenata ljudi veruje da su mentalne bolesti posledica hemijske neravnoteže u mozgu. Međutim, ako pitate bilo kog psihijatra ili neurologa koji je rad da vam da iskren odgovor, saznaćete da niko zapravo ne zna šta bi trebalo da bude „prava” ravnoteža hemijskih supstanci u mozgu. Podrška za ideju neravnoteže delom potiče iz činjenice da antidepresivi menjaju nivo neurohemijskih supstanci u mozgu, ali to svakako ne znači da je hemijska ravnoteža izazvala problem (isto kao što glavobolju ne izaziva nedostatak paracetamola). Mit zapravo podstiču mnogi ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem i neki aktivisti, delom zbog toga što veruju da ovakva koncepcija daje medicinski legitimitet stanjima kao što su depresija i anksioznost. Ipak, istraživanja pokazuju da biološka objašnjenja mentalne bolesti (uključujući teoriju o hemijskoj neravnoteži) mogu da povećaju stigmu, na primer, tako što daju podsticaj ideji da su problemi sa mentalnim zdravljem trajni.

Autor: Kristijan Džeret za BPS Research Digest

Prevod i adaptacija: Bojana Većkalov

Preuzeto sa:

psihoverzum.com

Da li osećanja drugih osoba stavljate ispred svojih? Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, moguće je da ste upali u takozvanu „zamku empatije“.

Empatija stupa na scenu. Sposobnost da osetimo ono što druga osoba oseća daje nam, u očima te osobe, mnogo pozitivnih vrednosti, a njoj stvara put ka boljem i manje nasilnom svetu. U škole širom sveta deca se uče ematiji, mnoštvo knjiga ispituje svaki njen aspekt: kako nastaje, zbog čega vas čini boljom osobom i kako njeno nepostojanje stvara zlo.

Empatiju veličaju svi, počev od budističkih monaha pa sve do britanskog pisca Romana Krznarica, koji je upravo pustio u rad online muzeje empatije u kome virtuelno možete zamisliti sebe „u tuđim cipelama“. Poznati naučnici poput primatologa Fransa de Vala i razvojnog psihijatra Danijela Sigala istražuju začetke empatije kod životinja i njenu suštinsku prirodu kod ljudi. Naglasak na empatiji povećan je čak i u svetu biznisa, gde se ona smatra načinom koji poboljšava uspeh kompanija i njihovih proizvoda, a sve se to desilo sa dolaskom IDEO kompanije za dizajn. Ljudi su naučeni da razvijaju empatiju kod sebe i kod svoje dece i svakodnveno podstaknuti da proveravaju tu svoju sposobnost.

Normalno je i neophodno da se uključimo u osećanja drugih osoba, pogotovo kada se radi o  nama bliskim osobama. Zapravo, pružanje i primanje empatije je od velike važnosti u intimnim, odraslim vezama. „Empatijsko razumevanje osećanja drugih ljudi je bazična sposobnost čoveka, poput njegovih čula vida, sluha, dodira, ukus i mirisa“, istakao je psihoanalitičar Hajnc Kohut. Želja da budemo saslušani, poznati i duboko shvaćeni nikad ne nestaje. Međutim, kada empatija postane podrazumevana stvar u nekom odnosu, psihološko blagostanje postaje ugroženo i osiromašeno.

Dok sažaljenje predstavlja osećanja prema nekom („Mnogo mi je žao što patiš“), empatija predstavlja deljenje osećanja sa nekim („Osećam tvoje razočaranje“). Empatija se razlikuje i od saosećanja, koje predstavlja brigu za bol druge osobe sa nešto veće distance i često uključuje želju da se toj osobi pomogne. Osim osećanja, u empatiju su uključene i misli, što dovodi do spajanja dve osobe, osobe sa kojom delimo osećanja i nas samih.

Da bismo stavili sebe na tuđe mesto, potrebno je da uspostavimo ravnotežu između emocija i misli, kao i između sebe i drugih. U suprotnom, empatija postaje teret i počinjemo se osećati kao taoci osećanja druge osobe. Umetnost empatije zahteva obraćanje pažnje na potrebe drugih, ali bez žrtvovanja sopstvenih. Ona zahteva mentalnu veštinu prebacivanja harmonije sa drugih na sebe. Ono što čini empatiju pravim hodom po tankoj žici jeste činjnica da su njeni korisnici (osobe prema kojima osećamo empatiju) duboko zahvalni. To nam daje odgovornost da povučemo sebe iz tuđih „cipela“ i da znamo kako da to uradimo.

Prepoznavanje i deljenje emocionalnog stanja druge osobe je složeni unutrašnji doživljaj. On počiva na samosvesti, na sposobnosti da razlikujemo svoja osećanja i osećanja druge osobe, na umeću zauzimanja drugog ugla gledanja, kao i na sposobnosti da prepoznamo emociju kod drugih kao kod nas samih i da znamo kako da adekvatno ispoljimo ta osećanja.

Previše empatične osobe mogu izgubiti sposobnost da znaju šta žele i šta im je potrebno. Kod njih je smanjena sposobnost donošenja odluka koje su u njihovom najboljem interesu, osećaju psihičku i fizičku iscrpljenost kao rezultat zanemarivanja sopstvenih osećanja i troše sve svoje unutrašnje resuse kako bi ih dali važnim osobama u svom životu. Štaviše, beskrajna empatija dovodi do ranjivosti u kojoj druga osoba poriče našu realnost i insistira na svojoj. Na primer, iskažete svoje razočaranje prijatelju jer vas nije pozvao na poslednjih nekoliko okupljanja, a on/ona odgovori, „O, previše si osetljiv/a“.

Osobe koje stalno zanemaruju sopstvena osećanja na račun tuđih, često osećaju anksioznost ili određen stepen depresivnosti. Govore o osećanju praznine, otuđenju ili nemaju svoj ugao gledanja. Šta nas navodi da sebe zarobimo empatijom – i kako to možemo izbeći? Evo nekih ideja:

Koreni empatije

Bebe dolaze na svet spremne da budu empatične. Novorođenčad plaču kao odgovor na nesreću drugih, a čim počnu da kontrolišu svoje telo, njihova rekacija na one kojima je pomoć potrebna je pružanje utehe ili flastera. Deca se razlikuju po stepenu empatičnosti; izgleda da postoji genetska komponenta i hormonske osnove empatije. Dok progesteron povećava empatiju, testosteron ne. Međutim, u detinjstvu ipak ne postoje jasne razlike u empatiji među polovima.

Koliko god da je sposobnost za empatiju ugrađena u nervni sistem, ona se takođe i uči, pre svega od toplih i roditelja punih ljubavi koji reflektuju svoja osećanja deci. Gotovo svi roditelji pamte trenutak kada im je njihovo dete spontano ponudilo svoju omiljenu igračku kako bi im ublažilo tugu. Ipak, ironično je to što mnogi roditelji negde oko dve i po godine prestaju da vide dobrotu svoje dece. Onog trenutka kada roditelji počnu više da cene kognitivna i ponašanja usmerena na postiguće kod svoje dece,  dolazi do opadanja empatičnog ponašanja.

Kasnije, roditelji mogu ponovo početi da ohrabruju empatiju, kada žele da oblikuju ponašanje deteta i neguju sopstvenu empatiju. Zamislite roditelja koji govori svom sinu tinejdžeru: „Razumem koliko ti je važna ta žurka – očajnički želiš da ideš – i znam da te naša odluka zaista guši.“

Ponekad su deca podsticana da vide stvari iz ugla roditelja ili svog brata ili sestr, na primer, kad ostavljaju vlastiti interes na stranu kako bi posetili bolesnog rođaka. Mnoga deca su „pozvana“ da ignorišu svoja osećanja kako bi bila tu za druge. Zbog toga im kasnije može biti teško da razviju uravnotežen osećaj empatije.

Deo je ljudskog iskustva da u nekom trenutku stavi osećanja druge osobe ispred svojih, ali ne stalno. U uspešnim, odraslim vezama, količina empatije je recipročna: Partneri dele moć i idu  napred i nazad između pružanja i primanja. Kada jedan partner daje više sebe, ogorčenost se polako izgrađuje.

Tokom socijalizacije polova može doći do neuravnoteženosti u empatiji. Muškarci koji su ohrabrivani da se bore, mogu postati preterano dominantni ili obrnuto, povlače se pred snažim osećanjima drugih, ne znajući kako da reaguju. Većina žena je odgajana tako da misli da je empatija, sama po sebi, uvek prikladna i ona je postala njihov uobičajeni način reagovanja. Velika pažnja koju pružaju empatični ljudi, može ukazivati na činjenicu da oni zapravo zanemaruju sopstvena osećanja.

U situacijama kada je nejednaka podela moći kod partnera, može doći do disbalansa u primanju i pružanju empatije. Zamislite ekstremni slučaj, Stokholmski sindrom, u kome zatočenik počinje da pokazuje lojalnost i empatiju prema otmičaru. Nakon spašavanja, nedavno oslobođena osoba, pokazuje razumevanje za otmičareve akcije, a ponekad čak i želju da ostane u kontaktu sa njim i da mu služi. Zlostavljane žene i deca često formiraju slične veze sa svojim zlostavljačem.

Nažalost, u vezama koje obeležava nejednakost, osobe koje su na nižoj poziciji služiće potrbama osobe koja je superiornija. Ponašajući se tako, one ostaju u vezi – po ceni toga da postanu arhitekte sopstvenog gubitka prava.

U nekim situacijama, poput zbrinjavanja osoba na samrti, nepohodna je koncentracija na potrebe druge osobe. Ovakve situacije mogu iscrpeti svačiji kapacitet za empatiju. Zato je važno za sve pružaoce pomoći da pronađu sličnu vrstu podrške za sebe.

Od zamke do ravnoteže

Kako da znate da ste u riziku da zarobite sebe empatijom? Ukoliko odgovorite sa „da“ na bilo koje od sledećih pitanja, trebalo bi da upalite crvenu lampicu.

Da li više vremena provodite razmišljaljući o osećanjima vašeg pratnera nego o svojim osećanjima?

Da li se koncentrišete na ono što druga osoba govori za vreme rasprave, zanemarujući ono što vi želite da kažete?

Da li se često uživite u osećanja nekoga kog volite kada se on oseća depresivno ili pati, toliko da ta osećanja postanu vaša?

Nakon što završite raspravu, da li ste preokupirani time šta je druga osoba mislila?

Da li provodite više vremena razmišljajući zašto vas je neko iznerverio umesto da odlučujete da li su njeni/njegovi razlozi nadjačali vaša osećanja?

Obuzdavanje empatije zahteva emocionalnu inteligenciju, a njena najbitnija veština je samosvest. Potrebno je da uvek budete spremni da istražite i sagledate svoje sopstvene potrebe. S obzirom na to da niste navikli da razmišljate o njima, moguće je da nećete u potpunosti ni biti svesni koje su to potrebe. Kadgod je vaša empatija povećana, tumačite je kao signal da obratite pažnju na sopstvena osećanja. Zaustavite se (uzimanje dubokog daha pomaže) i proverite sa sobom. Šta ja sada osećam? Šta mi je trenutno potrebno?

Onog trenutka kada saznate šta vam je potrebno, možete doneti svesnu odluku o tome koliko ćete pružiti drugoj osobi, a koliko sebi. Naravno, to doprinosi i razvijanju veza sa osobama koje takođe brinu o potrebama drugih.

Za zbrinjavanje spostvenih potreba neophodna je veština samokontrole. Jednom kada počnete da primećujete načine na koje vas osećanja druge osobe „upijaju“, pogotovu negativna osećanja, moći ćete da se malo distancirate – pa čak i izolujete ukoliko je to potrebno.

Da biste olakšali kontrolisanje pomešanih osećanja koja izaziva nalet emaptije, potrebno je da promenite svoj način komunikacije. Pretpostavimo da vaš partner dođe iznerviran sa posla. Osećate da ste previše umorni da slušate njegovu viku ili da mu pomognete da se oseća bolje. Jasno mu recite da ne možete zadovoljiti njegova očekivanja u ovom trenutku: „Znaš, zaista bih volela/o da mogu da razgovaram sa tobom o ovome, ali ne večeras. Potpuno sam iscrpljen/a. Da li možemo da razgovaramo sutra?“

Visoko empatične osobe su dobre u opažanju emocija kod drugih – ali ne i njihovom tačnom tumačenju. One mogu vrteti netačnu priču o tome zašto se neko oseća na određeni način ili se mogu zaglaviti u sopstvenim osećanjima. Tada je korisno da se zaustavite, zaboravite svoje tumačenje na trenutak i proverite ga izgovarajući „Vau, to zvuči zaista važno. Reci mi još o tome.“

Ako ta druga osoba upita zašto se ponašate drugačije, razgovarajte otvoreno o promeni. „Ponekad se osećam zarobljeno u tvojim osećanjima toliko da zaboravim na svoja. Pokušavam da se poboljšam u stvaranju ravnoteže.“ Ne brinite o povređivanju tuđih osećanja. Ako ta osoba oseća empatiju prema vama, ovakav razgovor još više će vas zbližiti.

Jedan od načina da osigurate brigu o nekome kog volite, a da pritom ne zanemarite  sopstvena osećanja, je da pretvorite empatiju u saosećanje. Kada je vaš prijatelj pometen, umesto da prihvatite to osećanje za sebe, duboko udahnite, vratite se jedan korak nazad i recite: „To zvuči zaista strašno. Da li postoji nešto što mogu da uradim?“

Emocionalna inteligencija uvek zahteva da budete empatični i prema sebi. A to paradoksalno omogućava da budete još prisutniji za svoje voljene. Setite se hrama Sajunsangendo (Sanjūsangen-dō) u Kjotu, gde hiljadu slika o saosećanju čuva 28 nindža ratnika. Čak se i u drevna vremena znalo da empatija, saosećanje i dobrota zahtevaju posebnu zaštitu.

Izvor: Greater Good/Psychology Today

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Preuzeto sa:  psihoverzum.com

Kada je previše obaveza a, premalo vremena

<< 

Napetost i teskoba su često rezultat prevelikog broja obaveza, bilo da se radi o prekovremenom radu, radu na više mesta ili nešto ugodnijim obavezama kao što su to seminari. Edukacije,društvene ili porodične obaveze. i sl .

Sve obaveze sigurno ne možete da odbacite ili da odgodite , ali ukoliko se loše osećate ili se razbolite, od vas niko neće imati koristi, niti ćete moći bilo šta da radite .

Razmislite o svojim obavezama, i iz dnevnog rasporeda izbacite sve što možete. Najveću štetu  možete da napravite sami sebi  ako izgubite zdravlje ,  zato  dobro razmislite koliko su te obeveze zaista nešto što morate da uradite i koliko su bitne za Vas, koliko su one zaista Vaša realna potreba i  da li ćete time što ćete nešto uraditi doprineti Vašem boljitku ili dobrobiti onih koji su vam najdraži. Šta je od ta dva važnije : postići baš sve ili uraditi ono što je zaista bitno ?

Ukoliko je ikako moguće, izbegavajte  situacije i osobe koje vam štete, sa kojima ste u svađi ili se uvek nakraju sporečkate,, u  čijem društvu se loše osećate, koje vam "crpe energiju", ne pružaju ono što od njih tražite i obrnuto.

Loši međuljudski odnosi su veliki izvor stresa. Nemojte se upuštati u žučne diskusije i rasprave, polemike, dokazivanja i slično. Neka vam bude važnije da se osećate dobro, nego da budete u pravu. Osećate li da vas zamara previše društvenih aktivnosti, smanjite broj izlazaka ili susreta. Budite nedostupni barem neko vreme svakog dana. Ukoliko se u tom slučaju osećate sebični, setite se da drugima možete biti dobro društvo, tek onda kad se vi osećate dobro.

Ukoliko se osećate napeto, neko vreme nemojte planirati niti izvoditi nikakve  značajnije promene u svom životu, osim onih koje baš nikako ne možete da izbegnete . Odgodite   preuređenje stana, promenu posla, stupane u brak, selidbu. Svaka promena, pa čak i ona nabolje, predstavlja stres za organizam.

I, na kraju porazmislite i o tome da nije uvak neophodno da sve uradite sami. Neke od obaveza  koje vas čekaju možete prepustiti drugima. Na prvi pogled ovo može izgledati kao čisto "izvlačenje", lenjost ili sebičnost ali nemora da je uvek to u pitanju. Pomoći kolegi da nešto obavi je jedna stvar ali raditi uvek i tudj deo posla je nešto sasvim drugo. Od toga retko kada  ispadne nešto dobro. Što se kućnih poslova tiče, roditelji , često preuzimaju na sebe i one obaveze kod kojih bi im deca mogla pomoći kao što su na primer rastiranje veša, pospremanje i sl. Razloga za to je više od toga da je roditelje žeo da opterećuju decu dodatnim obavezama do toga da je često brže ako nešto sami uradite kao što je  oblačenje i obuvanje  predškolca. Sve ovo je sasvim razumljivo i mada je tačno da će se  petogodišnjak sporije odenuti nego što bi to uradio da mu pomažete  dugoročna prednost toga da nešto uradi sam je velika.   Pre svega, naučiće veštinu koja će mu biti od velikef pomoći kada krene  u školu i tu ne mislim  samo na praktičan deo  već i na to da će biti samostalniji a, samim tim i samopouzdanje će mu biti veće o tome koliko je važno da dete stekne osnovne radne navike pre polaska u školu nema smisla ni raspredati . :) a, uz sve to , manje obaveza za vas znači i više vremena za one do kojih vam je stalo.

Pored smanjenja obaveza koje vas čekaju od velike je pomoći i način na koji radite stvari i koliko vremena i snage trošite u praznom hodu . Uz dobru organizaciju moguće je uraditi više za manje vremena. U nastavku par primera dobre prakse:

1.  Izradite plan za ovu godinu / sa godišnjim ciljevima/. budite realistični . Imajte  u vidu, da se do velikih ciljeva stiže "malim koracima ".
2. Zapisujte obaveze na papiru.Planirajte sutrašnje obaveze danas, a petkom iduću nedelju.      Trudite se da , ponedeljak ne opterećujete  previše, kao ni petak. Redovno pregledajte beleške, planove, popis obaveza – svaki dan. Dan završite precrtavanjem učinjenog.  slobodno recite sebi: Super! Bravo!
3.  Kada planirate obaveze za sutrašnji dan  neka   prioritetnih obaveza bude  do50%. Ostalo neka čine stvari koje možete ali i ne morate da obavite baš sutra.
4.  Planirajte unapred koliko vam otprilike vremena treba da bi ste nešto obavili .Ostavite malo "lufta "kada imate u planu važan sastanak.  
5. Kad  nešto počnete  da radite koja god to aktinost bila,, ne dopuštajte da vas prekidaju Usredsredite se na to šta radite ali imajte i u planu šta ćete uraditi kao sledeće. Radite stvari do kraja neostavljajući "repove".
6. Upoznajte svoj bioritam i prilagodite mu vrste poslova i obaveza.  Poštu i male stvari  ,sredjujte u svoje «neatraktivno» vreme
7.  O važnim stvarima, kao i   o ozbiljnim odlukama, ili analizama odlučujte na miru i kada ste odmorni .
8. Delegirajte saradnicima sve što je njihovo.
9. Bolje je odmah otvoreno reći "ne" ako dodatno vreme neće ništa promeniti.Odugovlačenje  odluke, kad je sve donekle poznato nije od pomoći, posebno kada su neprijatne stvari u pitanju.

Vizuelizacija  i vodjena  fantazija

Sve je više dokaza kako je vizuelizacija jako moćno sredstvo  i u kontroli stresa. Mada, sama reč vizuelizacija upućuje da je u pitanju zamišljanje neke slike što je jasnije i potpunije moguće čini se, da je daleko važnije da predstavu koju ste u glavi stvorili održite i kontrolišete.  Izgleda, da je od manje važnosti koliko ste dobar „slikar „ u Vašim mislima. Važno je samo da slika ili predstava koju ste stvorili za Vas ima jasno značenje.

Vizualizacija se može koristiti kao dopuna neke druge metode opuštanja  ili se može koristiti samostalno . Lako se i brzo primenjuje a moze ublažiti glavobolju nastalu kao posledica napetosti ili je možete primeniti u kratkoj pauzi koju imate kako biste umanjili stres koji se nakupio tokom dana.

Evo par primera vizuelizacije. Na Vama je da pronađete iliosmislite onu koja Vama najviše odgovara:

Prvi primer

1. zatvoriti oči, ili pogled usmeriti u pod
2.  Zamisliti santu leda koja predstavlja  stres koji se nakupio u Vama ili mesto u telu koje je napeto
3.             Zamislite sada kako se ta santa leda polako topi i sa njom odlazi i napetost iz Vas.

            Ako Vam je lakše možete da umesto toga zamislite neku boju koja će za Vas predstavljati napetost, strah, tugu , neki problem Možete joj takodje odrediti jačinu od 1 do 5 ili od 1 do 10 i na kraju vežbe uporediti koliki je taj osećaj sada. Ako odredite i jačinu na subjektivnoj skali ponavljajte vežbu dok neprijatno osećanje sasvim nestane.

4.         Zamislite kako se ta boja polako menja u neku koja vam je draga ili prihvatljivija.

Drugi primer:

1, Udobno se smestite i to negde gde vas niko neće  uznemiravati neko vreme.

2, Zatvorite oči i opustite se . Pratite ritam svog disanja i koncentrišite se na samo disanje. Pratite udah i izdah. Neka se sva vaša pažnja usmeri samo na to. Ponovite ovo nekoliko puta onoliko dugo koliko vam prija.

4. Sad, zamislite da se sva vaša nnapetost, tuga, bes ili šta god to bilo  a čini da se osećate neprijatno, skuplja u jednu loptu ispred vas. Skupite  svo to osećanje , recimo nemir i napetost u tu jednu loptu energije ispred vas. Zamislite je što  tačnije možete. Možete joj dati  neku boju ili samo postati svesni toga.
5. Sada je zamolite u mislima, da se vrati "izboru" (nestu  koje zovemo Bog, Tvorac ili Potencijal). Ako neželi da ode, objasnite joj da vas njeno prisustvo povredjuje i da će tamo gde je šaljete da joj bude lepo . Da će se trasformisati , spojiti sa srećom, mirom . a, kada se to desi  zamolite je da vam se takva vrati.
6. Na kraju uradite suprotno od onoga šta ste na početku uradili . učinite da ta nova preobražena lopta svetlosti postane deo vas. možda, će vam biti lakše ako zamislite da sa svakim udahom postaje deo vas, da se širi po vašem telu. Kada  postane deo vas ostanite još malo zatvorenih očiju opušteni.
7. Pre nego što otvorite oči zahvalite se toj energiji  na pomoći ili  pronadjite stvari u vašem životu na kojima možete biti zahvalni  i zahvalite na tome. Otvorite oči kada ste spremni.
   Uz malo vežbe biće vam potrebno samo par minuta da sve odradite.
   
   Treći primer -  Vežbe maštanja

1, Smestite se udobno, na stolici ili u ležećem položaju       

2, Zatvorite oči i opustite sve mišiće 

3. Duboko udahnite i izdahnite polako i to ponovite nekoliko puta 

4. Prizovite u sećanje sliku nekog mesta gde vam je bilo lepo i dobro, mesta koje volite. Ili zamislite takvo jedno mesto. Osvežite u sećanju svaki detalj tog mesta, boje, mirise, toplinu, svetla, zvukove i lepotu. Ojačajte u mislima ono što vam to mesto čini tako umirujućim i prijatnim. Zadržite sliku tog mesta što duže u mislima, uživajte u svojem sećanju,  

Ako vas spoljašnji zvuci ili neke misli odvuku sa slike izabranog mesta, mirno vratite u sećanje sliku i nastavite da uživate u njoj sve dok ne odlučite da je sami napustite i da se vratite sa mislima u SADA i OVDE.           

5.Otvorite polako oči.

            Ponovite ovu vežbu zamišljanja kad god se osećate napeto i nervozno.       

Četvrti primer: Ako vam vizuelizacija ne ide od ruke možete se koncentrisati samo na osećanja.

Ukoliko se osećate napetima  možete se osloboditi tog osećaja tako što ćete u mislima prelaziti sa tog osećanja napetosti, kojesada osećate, na osećanje sreće ili smirenosti, koje ste ranije iskusili.  Možete, osećanjima dati neku boju ili oblik  ali vodite računa da ta boja ostane ista. Ona će verovatno "izbledeti" i to je sasvim uredu. Ako se to desi ne pokušavajte da je prizovete nazad već  se skoncentrišite samo na preostalo osećanje. Isto, pravilo važi i za osećanja sa kojima radite. Radite sa onim šta sada, u ovom trenu osećate.

1. Udobno se smestite i zatvorite oči .

Za početak uživite se u to neprijatno osećanje, kao da  ste zaronili u njega a,zatim  izronite iz njega izdišući kada ga osećate najače.

2, Sada, se prisetite jednog lepog, srećnog momenta kada ste bili  vrlo smireni, radosni  ili ste se samo dobro osećali. Pomislite na tu situaciju, i osetite taj mir, sreću ili radost šta god da ste tada osetili kao da se sada dešava.Ostanite u tom trenu, tom osećanju nakratko. Izdahnite kada je najjače i zatim zaboravite na njega.
Važno je pri tome da se potrudite da zaista osetite i to najjače što možete i jedno i drugo osećanje i da se skoncentrišete samo na to. Zadržite se u jednom ili drugom  osećanju nekoliko sekundi a, zatim  zaboravite na to i  potpuno se uživite u suprotno osećanje. Posle nekoliko  skokova sa jednog u drugo  napetost će se znatno smanjiti ili sasvim nestati a, zameniće je neutralno osećanje.  Poželjno je da se vežba ponavlja sve dok ne preostane samo  "praznina"  odnosno, dok ne ostane samo to neutralno osećanje ili prijatnost.

U nastavku par linkova koji bi vas mogli zanimati.

Do nekog novog pisanja, pozdravljam vas i pozivam da komentarišete kako bi tekstovi bili još bolji.   

Povezani tekstovi:

Bazični PEAT

Jedna od metoda  Spiritualne tehnologijje. Efikasna je kod otklanjanja napetosti ali i kod rešavanja problema. Spada u grupu meridijanskih ili  energetskih psihoterapija.

Dmitri Tarasov  - Youtube :

Eliminisanje napada panike, straha, nervoze ili lošeg sećanja

Primer za DP-4.DP-4spada u istu grupu kao i Bazični PEAt. Primer jeste dobar ali nažalost nije potpun. Tako da će se problem verovatno vratiti ali čak i ovako  može da pomogne. preporuka je da ako se radi o jakim  emocijama proces radite uz vodstvo procesora .

Kako protiv stresa

Anksioznost i strah od ludila

 O stresu

 Posledice stresa

Možda će vas zanimati još i :

Vežbe disanja
neke od  opisanih  vežbi  se posebno   predlažu kod stresa i anksioznih poremećaja

Dobrobiti plakanja

Tekst o povezanosti emocija i anksiouznosti . O tzv Wnegativnim osećanjima " i da li su stvarno tako negativna, zašto nam je nekada teško da ih iskazemo  kao i zašto je dobro da to radimo .

Da li je stres zarazan?
Istraživanja pokazuju da gledanje drugih ljudi koji su pod stresom izaziva stres.

20 pozitivnih izreka za bolji dan

Joga položaji koji ublažavaju stres
Stranica je na engleskom

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• I iz izolacije protiv korone
• Osmehom protiv korone :)
• hej, Vučiću!
• Par isceljujucih seansi
• Spavanje i san i šta kada neće na oči

• Na putu promene [25]
• O autoru [2]
• Pričam ti priču [23]
• Psihologija defektologija roditeljstvo [42]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom